Tako je 28. juna 1878. započela rasprava o Srbiji na Berlinskom kongresu, 1914. je Franc Ferdinand ubijen u Sarajevu, 1921. donesen je prvi Ustav ujedinjene jugoslovenske države, 1948. donesena je Rezolucija Informbiroa, 1989. svoj uspon doživela je politika Slobodana Miloševića, 28. juna 1990. u Zagrebu je ukinuta konstitutivnost srpskog naroda u Hrvatskoj, 28. juna 2001. Slobodan Milošević je izručen Tribunalu u Hagu...
Legenda i istorija
Sve je počelo s Kosovskim bojem.
Turskoj vojsci, koja je sa juga nadirala na Balkan, suprotstavio se knez Lazar Hrebeljanović. On je iz Kruševca vladao najbogatijim i najplodnijim delom srpske države, koji je zahvatao ceo sliv Južne i Zapadne Morave. Između njega i teritorija koje su Turci već bili osvojili nalazilo se Kosovo, koje je štitilo Srbiju s juga.
Sudar dve vojske odigrao se na Vidovdan, 28. juna 1389. godine, nedaleko od Prištine. Uz Lazara su bile i vojske njegovih srodnika i saveznika, dok se na čelu turskih snaga nalazio sultan Murat I sa sinovima Jakubom i Bajazitom.
Uprkos legendi, tok i konačan ishod boja na Kosovu nisu poznati. Zna se samo da su u prvom delu bitke srpske snage potisnule protivnika, a jedan od srpskih vitezova, prema legendi Miloš Obilić, ubio je sultana. Bajazit je, međutim, uspeo da konsoliduje turske redove i krene u protivnapad u kome je zarobljen i ubijen knez Lazar.
Posle bitke na Kosovu, novi sultan Bajazit povukao se iz srpskih zemalja da bi učvrstio svoju vlast u Maloj Aziji, ali su ga naslednici kneza Lazara priznali za svog vladara. Otpor mu je još neko vreme pružao samo Vuk Branković, koji je preživeo bitku.
Mit o Kosovu je nastao tek posle Velike seoba Srba na sever u 17. veku. Srbi školovani u Austriji i Evropi osetili su želju da ispišu „novu biografiju svoje nacije”. Za stvaranje mita, međutim, bila je presudna potreba da se Crkva postavi kao zaštitnik Srba u Austriji.
Ali, uprkos verovanju da je na Kosovu knez Lazar glavom platio ovozemaljsku Srbiju kako bi sačuvao nebesku, objektivna istorija Kosovski boj smatra tek samo jednom bitkom u nizu u tom periodu, i to bez presudnog značaja. Srpsko carstvo propalo je još ranije, posle smrti cara Dušana, a Lazar je za života priznao vrhovnu vlast ugarskog kralja i izgubio nezavisnost.
Stvaranju mita o Kosovskom boju doprineli su i Turci: da bi objasnili kako im se desilo da u boju sa malim narodom, prvi i poslednji put u istoriji pogine sultan, oni su izmislili da im se na Kosovu suprotstavio savez vojski iz sedam ili devet država, među kojima su bili i Srbi, Bugari, Arbanasi, Ugri, Nemci, Franci... Istorijska istina je da su učestvovale samo Lazareva vojska i vojska iz Bosne koju je poslao Tvrtko Prvi.
Česta je zamerka da se „kultom Vidovdana veliča izgubljena bitka”, ali Srbi tu nisu izuzetak. Mnogi narodi imaju slične bitke kojih se trajno sećaju, a koje su takođe bili porazi. Čak i Amerikanci glorifikuju bitku za Alamo i stradanje njihovog Dejvija Kroketa...
foto: Profimedia
Dan Gavrila Principa
Vidovdan 1914. bio je poslednji dan višednevne posete Bosni i Hercegovini austrougarskog prestolonaslednika nadvojvode Franca Ferdinanda i njegove supruge Sofije.
Prilikom šetnje ulicama Sarajeva, na njih je izvršen atentat. Na ideju o tome došao je Gavrilo Princip, devetnaestogodišnjak iz Bosanskog Grahova, koji je učio gimnaziju u Beogradu. Plan je poverio vršnjacima Nedeljku Čabrinoviću, štamparskom radniku, i Trifku Grabežu, takođe gimnazijalcu. Njih trojica su stupila u kontakt sa Vojislavom Tankosićem, saradnikom šefa Vojne obaveštajne službe Dragutina Dimitrijevića Apisa. Doduše, Apis nije verovao da su sposobni da ubiju Ferdinanda, ali mu je odgovaralo da se u Bosni održava atmosfera nesigurnosti, pa je Tankosiću naložio da im da oružje. Saznavši delimično za ovo, srpska vlada obavestila je Beč da je grupa atentatora pošla u Sarajevo, ali to upozorenje nije ozbiljno shvaćeno...
Osim Principa, Čabrinovića i Grabeža, u zasedi na sarajevskom keju bili su i Muhamed Mehmedbašić, Vaso Čubrinović, Cvetko Popović i Danilo Ilić. Na automobil carskog para prvo je bombu bacio Nedeljko Čabrinović, ali se ona otkotrljala niz spušteni krov i eksplodirala ispod sledećeg automobila u povorci. Ne želeći da pokaže da se uplašio, Ferdinand je nastavio obilazak, pa se pola sata kasnije našao na nišanu Gavrila Principa. Hicima iz pištolja, Princip je nenamerno ubio i Ferdinandovu suprugu Sofiju.
Princip, Čabrinović i Grabež osuđeni su na 20 godina robije. Ubrzo su sva trojica preminula od mučenja u tamnici.
Za atentat u Sarajevu austrougarski vojni krugovi optužili su Srbiju tražeći povod za rat. Srbija je nastojala da po svaku cenu izbegne sukob. Od deset zahteva što ih je Austrougarska u ultimatumu postavila, vlada u Beogradu je prihvatila sve osim onog koji bi dozvolio austrougarskim policajcima da vode istragu u Srbiji.
Smatrajući ovo neprihvatanjem ultimatuma, Austrougarska je objavila rat, koji će se izroditi u Prvi svetski rat. Posle rata, okončanog 1918, formirana je Kraljevina SHS, a Austrougarska je propala.
foto: Profimedia
Sukob Staljina i Tita
Ko je doneo slobodu i revoluciju
l ZPo završetku Drugog svetskog rata, iz kojeg je Evropa izašla podeljena na kapitalistički i socijalistički blok, Staljin je tražio način da sve komunističke partije stavi pod kontrolu Sovjetskog Saveza, pa je 1947. osnovan Komunistički informacioni biro ili Informbiro.
Prvi sastanak Informbiroa održan je u Beogradu, u decembru 1947, a za ovu priliku specijalno je izgrađen današnji hotel „Slavija”. Između ovog i drugog sastanka, održanog sedam meseci kasnije u Bukureštu, došlo je do razmimoilaženja između Staljina i Tita, koji je odbio slepu poslušnost.
Titov otpor temeljio se na činjenici da je Jugoslavija bila jedina socijalistička zemlja u kojoj je postojao jak antifašistički pokret i koja je voljom svog naroda sama izabrala socijalizam. Sve ostale zemlje istočnog bloka oslobodili su Rusi, „donevši im slobodu” na svojim tenkovima.
Sukob je počeo Staljinovim pismom u kojem je omalovažio partizansku borbu protiv Nemaca i jugoslovenske komuniste uopšte, a zatim je na zasedanju Informbiroa u Bukureštu, na Vidovdan 1948. godine, doneta rezolucija u kojoj su ponovljeni stavovi iz Staljinovog pisma, između ostalog, da su Tito i njegov najbliži saradnici strani špijuni... a potom su pozvani „zdravi elementi” da smene rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije i dovedu snage koje će slediti Staljinov kurs. U strahu da Staljinove pristalice u Jugoslaviji ne pokušaju prevrat, Tito i jugoslovenske vlasti krenule su u kampanju hapšenja svih onih za koje se iole sumnjalo da su za Rezoluciju Informbiroa. Oni koju su bili označeni kao „informbirovci” držani su zatočeni na ostrvu Goli otok, a žene na Svetom Grguru. Tamo su bili izloženi surovom tretmanu: mučeni su teškim fizičkim radom, glađu, batinama i neljudskim uslovima života.
