Kome je kasnije to smetalo, ne znam, tek sve do kraja Drugog svetskog rata Kikinda se zvala Velika Kikinda. S razlogom, naravno: tokom skoro dva veka bila je politički, sudski i kulturni centar severa Banata.
Takav grad prosto je morao da ima čuvara svoje istorije kakav je Jovan Čudanov. A šta bi on mogao da radi u Kikindi nego da sa crvenom kapom i pištaljkom stoji na peronu, natkrivenom rešetkastom čeličnom konstrukcijom na kružnim stubovima od livenog gvožđa. Kroz Kikindu je 1857. prošla pruga Oršova - Budimpešta - Segedin - Velika Kikinda - Temišvar, a njom je docnije vozio Orijent ekspres. To je istorija!
Tradicija
- Moja velika želja bila je da budem učitelj. Ali u drugom razredu sam morao da napustim učiteljsku školu u Sremskim Karlovcima jer nikako nisam umeo da pevam. Nikakav sluh nisam imao. Otac mi je tada naložio da se upišem u Železničko-tehničku školu. A očeva se ne poriče...
Posle kratkotrajnog službovanja u Beogradu i Debeljači, 1973. vratio se kao otpravnik vozova u rodnu Kikindu. Posle je bio pomoćnik, pa zamenik šefa stanice, a na Železnici će ostati sve do 1996, da penziju 2008. dočeka na poslovima transporta robe u jednoj privatnoj firmi.
Ume tako sudbina da se poigra, pa je udesila i da Jovan Čudanov radni vek završi baveći se onim što su mu pradeda i deda i otac i stričevi radili - špedicijom.
Prvi njegov predak o kojem postoji pisani trag je Cvjetko Čudanović, koji se 1639. iz Petrovog polja kod Skender Vakufa doseliti u Banat, da čuva granicu austrijskog carstva od Turaka.
- Izdanak te loze je Maksim, koji je u drugoj polovini 19. veka počeo prevoznički posao, a kad je on 1908. umro, nastavili su njegovi sinovi Jovan, Pera i Uroš. Ja sam Jovanov unuk...
I kad smo kod porodice, zapisujem...
- Moji Čudanovi su do 1930. živeli u porodičnoj zadruzi, što je onda u gradskim sredinama bila retkost. Odatle je ostalo da je porodica svetinja, na čemu ja i danas insistiram, pa bih voleo i molio da se pomene moja porodica: supruga Danica, sin Mladen, snaha Ljubica i unučad Jovan, Relja i Dunja.
Rat i nacionalizacija
Tridesetih godina prošlog veka špedicija „Braća Čudanov“ bila je najjača u Velikoj Kikindi, ali se onda zaratilo, i Mladen Čudanov, otac mog sagovornika, odveden je u zarobljeništvo, a stric Čeda ostao je da se dovija kako i koliko može da sačuva firmu i imanje. Ali, zalud, posle rata nove vlasti oduzele su im sve što su imali: autobus, 16 špediterskih vozila, 30 konja za vuču, prostorije firme, stanove i štale. Po računici Jovana Čudanova, vrednost oduzetog je 3,6 miliona tadašnjih dinara. Dobar konj, poređenja radi, tada se mogao kupiti za 6.000 dinara. Preračunato, oduzeli su im šest stotina dobrih konja!
Istorija Kikinde ne može se napisati bez povesti porodice Čudanov, koja je imala kuće u prvom, drugom i četvrtom frtalju. Ulice u Kikindi, naime, široke su i pravljene planski, da se seku pod pravim uglom, sa prostranim, zelenim gradskim trgom u sredini. Grad je tako podeljen na četvrtine, frtalje, i nema pouzdanije odrednice o delu Kikinde u kojem neko živi, od frtalja.
Moj sagovornik, rekoh, imao je i kao Kikinđanin i kao Čudanov šta iz istorije da pamti, pa nije ni čudo što je sa prijateljima 1995. osnovao Istorijsko-zavičajno društvo „Kinđa“. Za Kikinđane kažu da im je, kad požele da razgledaju okolinu, dovoljno da se popnu na tikvu, na ludaju, jer je sve dokle pogled seže ravnica. Ali to je preterivanje, prosto nije tačno - stanovnici ovog grada imaju brdo Kinđu, sa kojeg pogled na sve strane nesmetano dopire do horizonta. Istina, Kinđa je samo devet metara viša od nadmorske visine grada, ali dovoljno da se nazove brdom...
Elem, kao član „Kinđe“, Jovan Čudanov prvo je dobio zadatak da se pozabavi istorijom železnice u Banatu, pa je tako 2002. učestvovao u pisanju zbornika „Pruge i vozovi u Vojvodini“, a 2007. Istorijski arhiv Kikinda izdao je njegovu knjigu „150 godina železnice u Kikindi“. Njegove su članke objavljivali časopisi Kinđin almanah, Atenditte, Arad kroz vreme...
Dobošari
A onda se okrenuo istoriji seoskih dobošara. Ne samo da je počeo da prikuplja sve pisane tragove o ovom zanimanju nego je u potpunosti izgradio lik dobošara i počeo da nastupa „kao taki“, čitajući objave koje je sam pisao.
- Negujem arhaični banatski govor, a moji tekstovi su odraz želje da prikažem način života iz „dobošarskog“ vremena.
Seoski dobošari vuku korene iz vojnih orkestara koji su u Evropi nastali u 16. veka. U vojsci su davali ritam pri marševima, a po selima su čitali proglase vlasti. A da bi na sebe skrenili pažnju građanstva, prethodno su palicama udarali u doboš.
Ljubica Budać objavila je knjigu o dobošarima „Daje se na znanje. Javljeno“, prvu ne samo u Vojvodini nego i u celoj Srbiji. Ona navodi da su obaveštenja dobošari započinjali rečima: „Daje se na znanje!“, mada je bilo onih koji su na početku uzvikivali: „Čujte i počujte!“, „Svakom se javlja“, „Svakom se gazdi daje na znanje“, a u vreme nemačke okupacije dobošar je najavljivan zloglasnim povikom: „Achtung, Achtung! Es wird bekannt gegeben!“ („Pažnja, pažnja! Daje se na znanje!).
- Dobošar bi išao od ćoška do ćoška i zastajkivao lupajući drvenim palicama u doboš, koji mu je stajao obešen o rame, kako bi skrenuo pažnju da se stanovništvo okupi oko njega ne bi li čuli nova obaveštenja. Objavljivalo se sve i svašta, od državnih naređenja do plaćenih malih oglasa. Čitanje su završavali jednostavnim „Javljeno“, ali i šaljivim „Ko je čuo čuo, ko nije je... (ju, izvinte) u uvo“. Zatim bi otišao na drugu raskrsnicu - priča Joca Čudanov.
Dobošar je, jasno, morao da ima jak glas. U Brankovom kolu u 19. veku ostalo je zapisano: „Pravi dobošar mora imati taku glasinu da se onaj na trećem roglju mora uhvatiti za uši da ne ogluvi. Neću da bude posle izgovora: e, nisam čuo - e, dobošar je nešto promuklo mrmljao.
Osim ovog, trebalo je da bude i „tuvljiv“, da bude sposoban da utuvi tekst saopštenja, da ga zapamti, jer su mnogi bili nepismeni. Zato je bilo obavezno da starešina dobošara, pre nego što ga pusti na ulicu, presliša, da vidi je li sve ispravno naučio. Ali, kaže Joca Čudanov, bilo je tu prostora i za lični dobošarev doprinos. Na ceni su bili oni koji su suvoparnim i birokratski sročenim naredbama dodavali i pokoju šalu da bi zadržali pažnju i olakšali im da vest upamte. A najpopularniji su među narodom bili dobošari vešti da naredbu pretoče u stihove.
Istinski zaljubljenik
Istražujući prašnjave opštinske arhive u čijim su fasciklama ostale naredbe koje su dobošari čitali, Joca Čudanov u Starčevu pored Pančeva našao je i ovu vest iz 1921:
„Daje vam se na znanje doktorovica javlja da će posle podne u dva sata bosti maloj deci boginje. Ko ima (bolesno dete, prim. J. Č.), može doneti, ko ne donese, biće kažnjen.“
A Ljubica Budić citira naredbu okupacionih vlasti pročitanu s početka jeseni ratne 1941. u Mokrinu u kikindskoj opštini:
„Pošto đonova od kože nema u dovoljnoj količini, upozorava se građanstvo da svaki po mogućstvu štedi svoje cipele i da ostavi samo za naročite slučajeve kao za svatove, putovanja i tome slično. U kući imaju se upotrebiti cipele sa drvenim đonovima ili pak papuče, a u dvorištu i za ružno vreme - klompe.“
Dobošari su u banatskim selima ostali sve do šezdesetih godina, kada je vlast naredbe i dnevne novosti počela da saopštava preko razglasnih stanica. Na banderama na raskršćima postavljene su limene trube zvučnika, čije je krčanje zamenilo uvodno lupanje dobošara. Nedeljom su se slušali fudbalski prenosi i partizanske koračnice, a u vreme partijskih kongresa Titovi govori. Posle su došle novine, a danas imamo televiziju.
Joca Čudanov, ipak, sa upornošću istinskog zaljubljenika, čuva uspomenu na dobošare. Osim o praznicima i festivalima, kad se oglašava u Kikindi, on ovo časno zanimanje predstavlja i po svetu. Dobitnik je brojnih međunarodnih nagrada za dobošarenje, pojavio se i na početku Evrovizije kad je održana u Beogradu, a njegovo oglašavanje uključeno je i u spotu TV Vojvodine emitovanom u Londonu. Napisao je i oko 50 puta izvodio monodramu „Joca dobošar“ i sa njom je osvojio prvo mesto na Festivalu monologa, aforizama i monodrame u Titelu, i ponosni je laureat „Majstorskog pisma“ za „Majstora vojvođanskog dobošarenja“, koje mu je izdalo ugledno Kulturno-istorijsko društvo „Proleće na čenejskim salašima“...
A ja ovaj tekst da završim sa: Javljeno!
Korona u dobošarskoj vesti
Zdravo opasna bolest korona
l Joca Čudanov sročio je za Kurir vest o koroni kakvu bi dobošari, da ih nešto danas ima, čitali po raskrsnicama:
„Daje se na znanje! U celi svet se pojavila zdravo opasna bolest koja se zdravo lako prenosi, a zove se korona. Vlasti naređivu:
Pod jedan: Svi moradu nositi priko nosa i usta masku.
Pod dva: Ne sme se okupljati veće društvo od pet. Ko se uvati, biće kažnjen.
Pod tri: Počelo je pelcovanje. Ko hoće, može da primi besplatno, ko neće, ne mora - sam će biti kriv i nemoj posle da kritikuje vlast!
Javljeno!“
Piše Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
