Između dva svetska rata u Srbiji Rade Pašić, sin jedinac Nikole Pašića, bio je upleten u najviše korupcionaških afera. „Kombinacije je završavao”, rečeno jezikom današnje finansijske elite, zahvaljujući svom ocu Nikoli Pašiću, koji je bio više nego blagonaklon pram jedincu.
Goran Antonić, istraživač korupcije, kaže: „Ostalo je zabeleženo da je Nikola Pašić, slušajući teške optužbe protiv sina u Narodnoj skupštini povodom malverzacija sa šećerom, rekao: Ovaj, a šta ćete? Dete, pa vole šećer!“
Ali sve to je krenulo mnogo pre šećera.
Glorifikacija
Nikola Pašić glorifikovan je u srpskoj istoriji kao najbolji i najmudriji državnik svih vremena. Činjenica je, međutim, da je i sam bio alav na pare: „Taj čovek je, javno priznajem, mnogo učinio za vašu zemlju (...) Međutim, on je to učinio zato što su mu se lični interesi poklapali sa interesima zemlje (...) Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji”, piše Arčibald Rajs u svom testamentu.
Taj i takav, predsednik vlade koja je pozvala Srbiju na sve žrtve u Prvom svetskom ratu, svog sina je, kao „bolesnog od srca”, od ratnih strahota sklonio u Pariz. U „gradu svetlosti” Rade Pašić živeo je na visokoj nozi. Zahvaljujući autoritetu oca, predsednika vlade, saveznice Francuske u ratu, kod jednog juvelira kupio je dragi kamen vredan 350.000 franaka, ostavivši kaparu od samo desetine te sume. Za garanta da će ostatak biti plaćen naveo je adresu srpskog poslanstva u francuskoj prestonici.
Kad ni posle dogovorenog roka dug nije izmirio, uhapšen je, a iz zatvora pušten kad je naše poslanstvo platilo. Poslanik (ambasador) Srbije u Parizu Milenko Vesnić docnije je tvrdio da je tražio od Nikole Pašića da nadoknadi tu sumu, ali da je ovaj odbio.
Radio za neprijatelja
Samo godinu dana kasnije, 1916. godine, Rade Pašić uhapšen je opet - ovog puta zbog trgovine s neprijateljem. Ustanovljeno je, naime, da je zajedno s Mihajlom Gluščevićem, sekretarom ambasade u Parizu, u zapečaćenim diplomatskim kovčezima švercovao platinu u neutralnu Švajacarsku. Pašić i Gluščević tamo su je prodavali nemačkim agentima! Platina je neprijateljima srpske vojske bila neophodna u avionskoj industriji i proizvodnji topovske municije.
Francuzi su mladog Pašića proterali na Krf, a Gluščevića izručili srpskim vlastima. Njemu je suđeno još pre proboja Solunskog front, ali je oslobođen, sa obrazloženjem „da prema srpskim zakonima nema nikakve krivice, sem možda carinske”.
Gluščević se posle rata vratio u Pariz, ali mu Francuzi nisu zaboravili saradnju s Nemcima. Uhapšen je 1919. godine, a od Beograda je zatražena dokumentacija da bi mu oni sudili. Vlada koju je vodio otac njegovog ortaka Radeta Pašića odbila je da to učini. Štaviše, 1923. godine sud u Kraljevini SHS Gluščevića je oslobodio svih optužbi, a zaplenjena platina mu je vraćena!
Liferanti
Novostvorena Kraljevina SHS dobila je 1921. na ime ratne štete od Nemačke za stoku koju su srpskim seljacima zaplenili nemački i austrougarski vojnici 60.000 ovaca i 17.500 goveda. Rade Pašić izdejstvovao je kod ministra poljoprivrede u vladi svog oca, da se ta stoka ne razdeli osiromašenim seljacima i tako obnovi stočni fond, već da se proda konzorcijumu njegovog ortaka Radivoja Hafnera. Hafner je, inače, u Prvom svetskom ratu bio liferant austrougarske vojske.
Tako je ministarstvo finansija vlade Nikole Pašića ovu stoku, bez naplate carine i bez konkursa, prodalo firmi „Omnium Serb” po ceni od 45,5 dinara za jednu ovcu i 1.510 dinara za goveče - u vreme kad je cena jedne ovce u Vojvodini bila 200 dinara, a jednog govečeta 3.000 dinara!
Štampa, koja je otkrila ovu aferu, pisala je da je Hafner samo od ovog posla kupio 35 palata u Zagrebu. Novinari su izračunali da su Hafner i Pašić zaradili 136 miliona tadašnjih dinara na račun državne kase. Poređenja radi, plata lekara tada je bila 1.500 dinara, odnosno zaradili su oko današnjih 60 miliona evra!
Skandali
List Politika je u tekstu pod naslovom „Afera za aferom” pisao: „Priređen je jedan nov skandal i došlo je do jedne nove sramote. Oni koji su to priredili naravno da neće ni pocrveneti. Ali zemlja, revoltirana već zemlja, moraće se zapitati: Pa, dokle će se ići u bestidnostima i cinizmu? Radilo se u većoj potaji nego ikad do sada. I radilo se brže nego ikada do sada. Radilo se o pljački koja iznosi na milione i koja ima za posledicu da ošteti državni ugled, pa čak i državnu kasu možda za stotine miliona.”
A Beogradski dnevnik Radeta Pašića opisao je ovako: „Drugi misle, on samo daje svoje ime i stavlja u pokret svoje veze, i sve što radi, radi kao od šale. Svaka kompanija koja hoće da ima kakav krupniji posao s državom mora imati za svog člana i g. Radu Pašića - i, ovaj ima više prihoda nego stari g. Pašić od svoga imanja. Samo ime g. Pašića, to je jedan ogroman kapital od koga mlađi g. Pašić vuče rentu, koju on upravo pretvara u dinare i franke.”
Kad je 1926. „stari g. Pašić” umro, sahranjen je na Novom groblju. Velelepni spomenik krasila je bista pokojnika koju je u belom mermeru isklesao Ivan Meštrović. A onda je u Beograd iz Italije svratio jedan kolekcionar koji je želeo da kupi neko delo slavnog vajara. Rade mu je prodao očev spomenik, zbog čega su ga tužile rođene sestre. Sud je nezahvalnom sinu naredio da na spomenik postavi odlivak prodate biste u bronzi. I danas je tamo...
Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
