Mitovi često imaju utemeljenje u istoriji. Međutim, nekad i istoričari pogreše i više veruju pričama koje se prenose s kolena na koleno nego izvorima. Jedan od primera toga je tvrdnja da je kralj Vukašin ubio cara Uroša.
Mnogi istoričari iz prve polovine 19. veka, u vreme kad se metodologija ove nauke tek ozbiljno razvijala, verovali su u ovu tvrdnju. Valjda je delovalo logično da je Vukašin, neko ko je u narodnim pesmama opisan kao uzurpator (što u suštini i jeste bio, jer je 1370. zaista i preuzeo vlast u carevini), morao da ubije Uroša Nejakog.
NE PROPUSTITE
Tako u pesmi „Smrt Dušanova” prvi srpski car na samrti poručuje „Mili kume, Vukašine kralje! / Amanet ti moja carevina! / I amanet svi moji gradovi! / I amanet sve moje vojvode / Po svoj mojoj redom carevini! / I amanet moj nejak Urošu / u koljevci od četrdeset dana! / Caruj, kume, za sedam godina, / osme podaj mojemu Urošu”. Međutim, „on carova šesnaest godina; / koliko je zulum postavio, što nošaše sirotinja raja, / što nošaše svilene haljine, / tad obuče suknene haljine”.
- Docnija pričanja, nastala može biti u vezi sa u nas poznatim i popularnim pričanjima iz romana o Tristanu, kazivala su da je kralj Vukašin lišio cara ne samo prestola nego i života. A ubio ga je, govorila su najrasprostranjenija pričanja i narodne pesme, u lovu, na vodi, kad se car sagao da se osveži. Naša crkva je, na osnovu tog predanja, oglasila Uroša za mučenika i uzela ga u seriju svojih svetitelja - piše Vladimir Ćorović u Istoriji srpskog naroda.
Tu istorijsku misteriju rešili su, u vreme razvoja istoriografije, Ljubomir Kovačević i Ilarion Ruvarac. Oni su, ispitujući izvore, dokazali da je car Uroš umro 4. decembra 1371, nekoliko meseci nakon pogibije kralja Vukašina na Marici. Samim tim, on nikako nije mogao biti ubica.
Andrija Ivanović
NE PROPUSTITE
