Vesela pesma uz cigansko ćemane ili valcer iz „stradivarija”, kikot raskalašnih žena i suze pune maligana, dert i lom u srpskim kafana kroz vekove smenjivao je teški mamurluk pun nemaštine, ratova, inflacije i svakojakih kriza koji su prolazili kroz „šuber” ove naše države, pa preko šanka odlazili u istoriju i postajali neko „staro dobro vreme”.
I danas takozvani kafanski čovek pokušava da opstane uz šank i na nogama. Pandemija kovida 19, a odnedavno i kovid propusnice za sve koji posle 22 sata žele da ostanu u kafani, udarili su i na gostioničare i na goste. Gunđaju svi, ali kako je primetio svojevremeno Momo Kapor, hroničar koloritnih čuburskih pijanki i svedok savskih mamurnih zora, kroz koje obavezno duva košava, u kafani mogu da govore i oni „kojima nikada nije bilo dozvoljeno na nekom drugom mestu”. Gunđaju, sada, ali kroz masku. Sluđeni su mnogi, jer do juče su rezultate testova pokazivali doktoru, a sada moraju kelneru. Istini za volju, ozbiljni kafanski ljudi odavno imaju izabranog konobara, a ne lekara.
- Kafana je mesto druženja, pa sve ostalo. Ovim merama udaraju na mesto druženja i to nema smisla. Od kovida se razbolevaju i vakcinisani, takođe i prenose virus, tako da su ove mere koje se odnose na kafanu jednostavno promašaj. Kafane su preživele epidemije, ratove, inflacije, sve pošasti... Ako nešto preživi, biće to kafana - kaže Slobodan Simić, psihijatar, pisac, a očigledno i verni posetilac kafana.
„Šumatovac”
Mesto kockara
Kafana „Šumatovac” se nalazila u Poenkarovoj ulici, a gosti su bili novinari, operski pevači, glumci, fudbaleri... Ipak, bila je poznata po tome da su se u njoj okupljali profesionalni kockari. Njihov nekrinusani kralj bio je Jovan Holec, otpušteni radnik trošarine. Kafana je dobila ime po mestu gde je 1876. Osmansko carstvo pretrpelo poraz, a Šumatovac postaje bedem hrišćanstva.
Prva kafana
Izgradnja kafana u Beogradu, što će reći i u tadašnjoj Srbiji, prvi put je regulisana Uredbom o mehanama, koja je obnarodovana 1861. U dodatku ove Uredbe, objavljenom 1864, kafane su definisane kao „zgrade gde se javno krčmi kafa i svako jelo i piće daje”.
Do te Uredbe kroz aščinice, krčme, hanove, birtije i karavan-saraje su prohujali vekovi, a mnoge gazde i gosti postali su deo narodnog sećanja. Naime, godinu dana pošto je Beograd predat sultanu Sulejmanu Veličanstvenom 1521. godine, negde na prostoru današnjeg Dorćola počela je da radi prva kafana u kojoj su se služili crna kafa, nargile i čibuci. Pisanih tragova nema o tome gde se tačno nalazila, kako je ta kafana izgledala, niti ko je bio vlasnik. Međutim, po dokumentima o turskim kafanama može se pretpostaviti da je to bila prostorija u kojoj je mogao da se okupi veći broj ljudi, bez stolova, prekrivena ćilimima.
Uživanje u kafi, koja je stigla sa istoka, brzo se širilo na Zapad. Beogradu se posle sedamdeset godina pridružuje Sarajevo 1592, a London dobija prvu kafanu 1652, dve godine docnije Marselj, u Beču je otvorena 1683...
Zapis skeledžije Huseina
Kako beleži Vidoje Golubović u knjizi „Stare kafane Beograda”, poznati putopisci u to doba se bave karavan-sarajima i hanovima, tako da se pojam kafane upotrebljava tek posle 1739, kada su Turci ponovo osvojili Beograd, posle Austrije. Tada se po ovdašnjim kafanama muvao i putopisac Keper, koji je 1740. pisao o prvim kafanama u Beogradu. On ukazuje na dve vrste kafana: u jedne idu hrišćani, u druge zalaze muslimani. Pedantni Keper daje opis kafane „Crni orao”, koja se nalazila na Dorćolu i koja je, kako on primećuje a prenosi Marinko Paunović u knjizi „Beograd večni grad”, bila najbolja u gradu. Beogradski skeledžija Husein, koji je očito imao i pronicljivost putopisca, daje opis kafane u Vodenoj varoši, na Savi, kao najveće i naziva je „Čamdžijska kafana”.
Tako je to radio Danilo Bata Stojković
Tri naklona za konobara
Jednog leta radeći u restoranu „Pahuljica” upoznao sam Danila Batu Stojkovića, našeg velikog glumca. On je imao na terasi restorana svoj sto. Sasvim slučajno čuo sam od njegovih kolega kada mu je rođendan. I tog dana došao je u „Pahuljicu” da ga proslavi. Ja sam prethodno bio spojio tri stola i lepo ih servirao. Videvši da su stolovi „zauzeti”, oneraspoložio se. Svojoj supruzi se požalio: „Au, Olga onaj sto rezervisan.”
Prišao sam: „Da, gospodine Stojkoviću, ali za vas.” Nisam mu odao tajnu da znam za njegov rođendan, otišao sam u kuhinju, od gazdarice uzeo lepu pepeljaru i zapakovao je. Prišao sam njegovom stolu i rekao: „Gospodine Stojkoviću, dozvolite da Vam u ime restorana ‚Pahuljica’ poželim dug život i dosta uloga, i srećan Vam rođendan!” On ustao i, zaprepašćen, uzeo poklon i odgovorio: „Ja odavde više ne izlazim. Dok je Vrnjačke Banje, biću gost, pod uslovom da vi ovde budete konobar.”
Nije prošlo mnogo vremena i ja sam bio pozvan da budem gost na jubilarnoj predstavi „Profesionalca” u Zvezdara teatru. Posle završene predstave Bata Stojković se tri puta poklonio meni, i to pred publikom, koja je aplaudirala dvadeset minuta. Bio sam strašno zbunjen. Bože, šta se ovo dešava, jedan konobar da doživi čast dostojnu diplomata, političara, javnih radnika. U holu su ljudi prilazili Bati i pitali ga: „Dobro, ko je taj čovek kome se poklanjate tri puta?” On je bio kratak: „To je konobar.” Nikola Džamić, knjiga „Karirani stolnjak”
Sukob zbog psa
Dolaskom na vlast Miloša Obrenovića 1815. počelo je sa otvaranjem krčmi i mehana, a malo kasnije i kafana. Mehane munjevito postaju stecište trgovaca, mesto špekulacija, a u Savamali i Bukurešmali u kafanicama već od 1826. bilo je pića, mezetluka, pesme, ali ponajviše bluda. Te godine za Savamalu je izdato 15 dozvola za legalno držanje mehana. Iste godine pojavile su se i one koje rade na crno. Vredni varoški popisivači zabeležili su da je 1826. varoš imala 252 mehandžije. Mnogo meandžija, mnogo i megdandžija. Pisar Petar Lazarević je januara 1830. zabeležio sukob Turaka koldžija i erlija zbog psa. Brojni neredi, sukobi, galama i sve ono što je remetilo mir i red u gradu nateralo je marta 1834. beogradsku policiju da izda zapovest meandžijama, pored ostalog, „da ne smu davati bećarima jelo i piće za više od pet groša na veresiju”. Zapovest sadrži i naredbu obavezne prijave gostiju policiji, kao i da „Turci ne smeju u mehanama piti, niti im služiti piće”. April u Beogradu, ali ne onaj romantični Zdravka Čolića, 1838. donosi Publikaciju o zabrani igranja karata, pijančenja i larmanja u mehanama i kafanama, igranja karata za novac, kao i da meandžije i kafedžije „ne smu služiti piće pijanim gostima i držati kafane i meane otvorene posle za to određenog vremena”. Mihajlo Obrenović 1840. godine donosi Uredbu o dužnosti policije o meandžijama da ukoliko varaju i više naplaćuju piće, policija ima pravo da zatvori mehanu i preda ih sudu.
Zla kob „Kod pocepanih gaća”
Prva kafana evropskog tipa otvorena je u Beogradu 1848. u Savamali. Vlasnik je bio Švajcarac Peter Koran, a kuvari i ostalo osoblje - Nemci. Tada počinje s radom i prvi hotel „Dva jelena”, a utisak je da još tada počinju pristupni pregovori s Evropskom unijom, jer je tadašnja Srbija imala potrebu da i iz kafana potisne istočnjački šarm mezetluka i drugih đakonija, divana, ćeifa i bakšiša, i da svaka palanka utonula u blato dobije hotel „Evropa”, „London”, „Bristol” ili „Pariz”. Bilo kako bilo, Beograd s kraja 19. i početkom 20. veka ima po jednu kafanu na svakih 50 stanovnika! U knjizi „Uprava varoši Beograda 1820-1912”, Muzej grada Beograda, izdanje iz 1970, navodi se da je Beograd po popisu iz 1930. imao registrovane, to jest popisane, 3.622 kafane i mehane.
Početkom prošlog veka na današnjem Trgu republike bilo je 16 kafana, u Makedonskoj-Poankareovoj ulici od 40 kuća bilo je 17 kafana, na Varoš kapiji čak 12... Bilo je i čudnih imena: „Pceto koje laje”, „Kod lepog izgleda”, „Dve bule”, „Sibir”, „Sedam švaba”, „Klanica”, „Daj-dam”, „Kod pocepanih gaća”... I svaka od ovih kafana ima svoju priču. Tako i ova „Kod pocepanih gaća”, koja se nalazila na kraju današnje Ulice kneza Miloša. Kraljici Dragi, ženi kralja Aleksandra Obrenovića, kaže kafansko predanje, zasmetao je ovaj banalno-vulgarni brend, pa je vlasnik promenio ime u „Tri ključa”, da bi tek kasnije dobila ime „Mostar”, kako se i dan-danas naziva ovaj deo Beograda. Ne tako daleko, u „Kolarcu”, Dragutin Dimitrijević Apis, autovani zaverenik i njegovi sledbenici, napravili su plan o ubistvu Aleksandra Obrenovića i Drage, a taj plan napravljen uz vino surovo je sproveden u zlodelo.
Još jedan atentat, Sarajevski, koji je potresao svet, osmišljen je u kafani „Zlatna moruna” na Zelenom vencu, gde su više gladni nego siti dolazili članovi Mlade Bosne, a s njima i mladi Gavrilo Princip, koji je odlazio i u kafane „Crni petao” i „Carica Milica”.
I nije samo vlasnik kafane „Kod pocepanih gaća” imao problema s imenom mehane. Ivan Pavlović 1892. daje ime kafani „Kod Saborne crkve”. Ovakvo ime nije se dopalo sveštenstvu, a problem je stigao i do vladike Inokentija. Crkva je presavila tabak i podignuta tužba. Tabla s natpisom kafana „Kod Saborne crkve” skinuta je i postavljena nova sa „?” i tako je ostalo do dana današnjeg. Inače, ova zgrada, koja i sada odoleva vremenu, građena je od 1820. do 1823. Gradili su je majstori „od Grecije” i očigledno nisu štedeli na materijalu, jer evo traje bezmalo 200 godina. Po otvaranju kafane u nju su svraćali viđeniji ljudi Srbije, među njima i Vuk Karadžić.
„Savinačke kasine”
Carevca spasla violina
Vlasnik „Savinačke kasine” uoči aprila 1941. bio je Vlastimir Pavlović Carevac, advokat po profesiji, ali je njegova prava ljubav bila violina. Kafana koju je držao je 6. aprila 1941. pogođena u bombardovanju, a tom prilikom Carevcu su poginuli žena i deca.
Nemci koji su ušli u Beograd su odredili da bude streljan. Neposredno pred streljanje jedan fašista je čuo kako Carevac maestralno svira Šuberta, Lista i Šumana i poslao ga u koncentracioni logor umesto pred streljački stroj.
Carevac je bio dirigent hora „Abrašević”, osnivač je Narodnog orkestra Radio Beograda, neumorno je radio na očuvanju srpske muzičke baštine, komponovao je mnoge poznate melodije, od kojih su najpoznatije „Svilen konac” i „Nizamski rastanak”.
Note i strofe
Kafana „Takovo”, koja se nalazila na Terazijama, bila je stecište narodnih poslanika i poslovnih ljudi. U kafani su 1926, o čemu je ostao zapis, diletantske grupe izvodile pozorišne predstave i održavani su koncerti. Stevan Stojanović Mokranjac je u „Takovu” zapisao mnoge svoje akorde.
Kafana „Tri šešira” otvorena je 1864. u Skadarliji i nazvana je po radnji koja je pravila, šta drugo, nego šešire, vlasništvo starog Dimovića, oca kafedžije Ðoke Dimovića. I nije odmah postala boemski raj. Dušu je dobila posle rušenja kafane „Dardanele” 1902, ali o njoj nešto kasnije. Iz Skadarlije od tada takoreći ne izlaze zanatlije, političari, književnici, trgovci, pesnici, novinari, umetnici... Bila je druga kuća glumaca Čiča Ilije Stanojevića, Žanke Stokić, Bore Stankovića, Dobrice Milutinovića... Bila je hram boemije, Bahus bi poželeo da tu ostane. Kažu da je jednom prilikom, a bilo ih je mnoooogo, na ulasku u kafanu Ðura Jakšić rekao:
„E, nasuvo kad si, Ðuro
Ceo ovaj dan izguro,
A tu smo pred ‚vinskim vrelom’
Častiću te okom celom
Iz kafane je stigao odgovor doktora Vladana:
Kada zdravlje tako paziš,
Znaj da pravo u grob gaziš.
Ali nije se dao Jakšić, koji je uzvratio:
Prekora sam tvoga vredan
Ali šta ću kad sam - žedan.”
Ljubav u stihovima
Nisu samo u „Tri šešira” tekli vino i stihovi. U pomenutoj kafani „Dardaneli”, koja se nalazila na tadašnjem Pozorišnom trgu, današnjem Trgu republike, stalni gosti, gotovo inventar, bili su pesnici koji su, čini se, pravo iz kafane pune dima ušli u čitanke i knjige. Sedeli su tamo Vojislav Ilić, Branislav Nušić, Stevan Sremac je imao svoj astal, Janko Veselinović... U ovoj kafani, koja je bila vlasništvo Turčina Arifa Bega, mlade devojke su vatreno igrale čoček, pod strogim pogledom čuvene Alegre. U toj kafani je Vojislav Ilić, za opkladu sa Mihajlom Jovićevićem, napisao poznatu pesmu „Ko to kuca tako pozno”.
I kafana „Orač” imala je svoje „književne večeri” i svoje pesnike. Međutim, prvo koja reč o Jovanu Antonoviću, vlasniku ove kafane, koji je delom i životom stekao nadimak Čisto Srce. On je, između ostalog, usvojio i vanbračno dete grofa Breja i dao mu ime Spasoje. U ovoj kafani pesnik Velimir Rajić spevao je pesmu „Na dan njenog venčanja”, što je bio epitaf njegove nesrećne ljubavi:
„I srušiše se lepi snovi moji
Jer glavu tvoju venac sad pokriva
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji
Prosta ti bila moja ljubav živa.”
Veselo, a mangupsko društvo „Orača” već posle koje ture ispevalo je parodiju, koja je takođe bila popularna, a pominje se i njima omiljena kafana.
„Ja ću i dalje ići kod ‚Orača’
Stalno čim veče spusti svoja krila
I šaputaću posle pete čaše
Nisi me, gusko, dostojna ni bila.”
Danas nam ostaju sećanja i ovi stihovi. „Orač” je porušen i, što bi rekao Ðorđe Balašević, sa svojim divnim gostima „ore nebeske njive”.
Prvo, pa iz kafane
Kafana „Tri lista duvana” nalazila se na uglu ulica Kralja Aleksandra i Kneza Miloša, svečano je otvorena 1880. U ovoj kafani instalirana je marta 1883. godine prva telefonska linija. Ta telefonska linija bila je dužine 300 metara i povezivala je geodetsko odeljenje Ministarstva vojnog, smešteno na spratu kafane, i inženjerijsku kasarnu na Paliluli. Prva električna sijalica za javno osvetljenje u Beogradu počinje da sija 23. septembra 1893. na uglu Kolarčeve i Makedonske. Mrak kasabe razbijen je u kafani „Hamburg”, kasnije kafana „Proleće”. Zanimljivo je da je u zgradi kafane „Kolarac” bila prva i jedina pošta za Beograd, početkom 20. veka.
Kod „Zlatnog krsta” (kasnije „Dušanov grad”) juna 1896. prikazane su pokretne ili „žive” slike, to jest to je bila prva bioskopska predstava, samo pet meseci pošto je film prikazan u evropskim gradovima. Prvoj bioskopskoj predstavi prisustvovali su kralj Aleksandar i njegova majka, kraljica Natalija. Malo dalje, na uglu ulica Skopljanske i Terazija, u kafanskoj sali „Kasine”, 1930. prikazan je prvi zvučni film u Beogradu - „Soni boj”. Čudo je bio i film, a kamoli ton fim! Od zaborava je otrgnuto i da su se ovde, u „Kasini”, prvi put u Beogradu počeli peći ćevapčići.
Gde drugo nego u „Radničkoj kasini” je 1893. održana proslava Prvog maja. Kafana se nalazila na Varoš kapiji, u blizini bivše državne štamparije, danas kod stubova Brankovog mosta. Dolazeći u štampariju ovde je svraćao i Ðura Jakšić.
U „Građanskoj kasini” okupljala se elita Beograda. Branislav Nušić je o njoj rekao da je središte okupljanja uglednih i pismenih trgovaca, oficira i činovnika. U ovoj kafani je decembra 1881. osnovano Srpsko novinarsko društvo, a za prvog predsednika je izabran dr Laza Kostić. Tokom 1894. u njoj se formirala berza, a rad berze kasnije se odvijao u hotelu „Bosna”.
„Jasenica”
Mika Alas i major Gavrilović
Kafana „Jasenica” nalazila se na Dorćolu. U ovoj kafani je Mika Alas 1903. uz riblju čorbu ugostio tadašnje članove vlade. Ispred ove kafane je major Dragutin Gavrilović 1915. izdao besmrtnu naredbu svojim vojnicima. Naredbu koja je ušla u vojne udžbenike.
I vlast voli šank
I rabadžije i poslanici i čamdžije i ministri gurali su se po kafanama. U sali gostionice „Knjaževa pivara”održana je 1858. Svetoandrejska skupština, kada je doneta odluka o povratku Obrenovića u Srbiju. Iz pet kafana su oficiri, članovi Crne ruke, maja 1903. došli u Oficirski dom, odakle su pošli u dvor i ubili Aleksandra i njegovu ženu Dragu, čime je prekinuta loza dinastije Obrenović. U velikoj sali „Kasine” 1918. zasedala je Narodna skupština Srbije, a sve do 1920. Narodno pozorište je priređivalo predstave.
Svaka stranka je imala svoju kafanu. Radikali su bili u „Parizu”. Prekoputa Igumanove palate, u kafani „Šiško”, sastajali su se liberali. U „Kasinu” su odlazili naprednjaci...
U „Moskvu” su voleli da dođu i režimlije i opozicionari, što zbog plzenskog piva koje se tamo točilo, što zbog odličnog orkestra. Postoji i anegdota da su za stolovima „Moskve” formirane ili oborene tri ili četiri srpske vlade.
Kafana je bila slika društva, pesnik i boem Tin Ujević je to sažeo u izreku da je istorija u jednom periodu „bila domen kavedžija i gostioničara”. U jugokomunistička vremena kafana/kavana/klet je često bila jedino mesto gde s moglo glasno misliti svojom glavom. Makar i pripitom, ali svojom. Novinarčina i boemčina Bogdan Tirnanić primetio je, ne tako davno, da se realno stanje određene kulture može sagledati kroz stanje njenih kafana.
- Veza Srba i kafana je iskonska. Nekada je kafana imala mnogo sadržaja - od pozorišnih predstava do političkih skupova. S vremenom su se kafane menjale i utisak je da je sada kafanski život preseljen iz centra Beograda na periferiju. Ipak, kafane su institucije koje dugo traju i ja sam optimista. Verujem da će kafane, uz prilagođavanje novom vremenu, preživeti - ocenjuje Dimitrije Bukvić, sociolog i novinar.
Sada je korona napala i vitalne kafanske organe, ali ne može joj uzeti dušu. Jer dušu kafani daju ljudi i ko se jednom „zarazi” kafanskim životom, tu više leka nema. To je ljubav za ceo život.
Uglješa Balšić
NE PROPUSTITE
