Dvoboji su od pamtiveka smatrani najvećim merilom junaštva. Zato i ne čudi što su herojske borbe „jedan na jedan” - od borbi Gilgameša i Enkidua ili Davida i Golijata, preko srednjovekovnih vitezova, sve do obračuna kod „OK korala” - opevane u epovima, opisane u pričama i romanima, prikazane u filmovima...
Verovatno najpoznatiji megdan srpske epike jeste sukob Marka Kraljevića i Muse Kesedžije. Ipak, o stvarnim dvobojima u srednjovekovnoj Srbiji nema mnogo podataka. Opisuju se u Dušanovom zakoniku, pa znamo da ih je bilo, ali to je sve. Ipak, Prvi srpski ustanak donosi nam nove junake, a najčuvenije megdandžije Karađorđeve vojske bili su hajduk Veljko Petrović i Jovan Kursula.
Po junaštvu
„Po srcu i po junaštvu bio je prvi ne samo u Srbiji nego u cijeloj Evropi. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića Veljko bi zaista njiov drug bio, a u njegovo vrijeme bi li se oni mogli s njim isporediti”, piše Vuk Karadžić u „Žitiju ajduk Veljka Petrovića”.
Slične priče o njegovom junaštvu govore i drugi, pa je čak zabeleženo da je on jedan od retkih kojih se inače neustrašivi vožd Karađorđe plašio. Za veliki deo tog mita o junaštvu zaslužna je Veljkova teatralnost prilikom polaska u boj ili na megdan. Upravo ona je izazivala paniku među neprijateljima. Kako i ne bi kad na puške i sablje hajduk kreće lagano, uz pratnju svirača.
„Dokle Veljko sedi i pije na Baba-Finki, dole u avliji bi svirali i pevali najbolji svirači Cigani. I momci bi spremali Kušlju za boj. Čučuk-Stana bi mu dala sablju, koju bi obesio o vrat, a onda bi pošao lagano niz stepenice. Pojahavši, izišao bi na zapadnu, veliku kapiju. Svi bi momci jahali za njim, a za svima bi išli Cigani svirajući i pevajući. Veljkov je Kušlja išao lagano u hod. Izišavši iz varoši, Veljko bi se okrenuo i mahnuo rukom: to je bio znak da se Cigani vrate i da se sklanja ko može. Kad god bi tako uletao, nikad se nije vraćao bez turske glave”, piše u knjizi „Hajduk Veljko i njegova braća” Mihaila Stevanovića.
Spomenuti konj Kušlja, od koga se nije odvajao otkako ga je uzeo od nekog pobeđenog bega u kuli kod Podgorca, takođe je bio značajan u Veljkovim dvobojima, pa ih je, prema pojedinim legendama, nekad i rešavao. To se desilo u dvoboju sa Soko-pašom u Crnoj Reci, najtežim u kojem se Veljko borio. Dvojica junaka sukobila su se naočigled vojski, a puna dva sata zaletali su se jedan na drugog, razmenjivali kuršume kubura i udarce sablji. „Veljko je prvi put udario na sebi ravnog u junaštvu i borenju, pa je teg koji je pretegao na Veljkovu stranu bio Kušlja”, pišu pojedinci. At je znao da izbegne tursku sablju, pa i da se skloni pred kuburom, a njegovi manevri dozvolili su srpskom hajduku da zada dovoljno udaraca i da Turčina sopstveni konj zbaci s leđa. Kažu da je Veljko zadovoljan pobedom tad prišao Soko-paši, koji je ležao na zemlji bez oružja, i rekao da mu oprašta život. Međutim, Kušlja, plahovit koliko i njegov gospodar, naglo se okrenuo i zadnjim kopitima dokrajčio Turčina, a turska se vojska povukla.
Odseče mu glavu
Kursula je poreklom bio iz Crne Gore, a rođen je 1768. u Donjoj Gorevnici.
„Kad je Karađorđe 1804. digao ustanak na Turke, Kursula mu je pritekao u pomoć. Učestvovao je u svim bojevima, a kad nije bilo boja, on je sa svojim momcima krstario po okolini i štitio narod od turskih pljačkaških skitnica, koje je progonio i na licu mesta ubijao. Iako nikakvo starešinstvo nije imao, niti hteo da ga ima, zbog njegovog junaštva i što je na megdane rado izvodio, Karađorđe ga je u rangu vojvoda računao, a bilo je i takvih koji su ga zvali megdandžijom. Raspolagao je velikom snagom, hitrinom i neustrašivom hrabrošću, iz čega je junak nad junacima bio, da ni Hajduk Veljku nije ustupao. On je najviše voleo s golom sabljom zaturenom na rame u boj i na megdan ići. Između mnogih konja koje je Kursula promenio najbolja mu je bila bedevija kobila koju je zvao Strina, a koja je bila zelena kao trava. Ona ga je najbolje poslužila, s njom je 1810. u Polju varvarinskom crnom Arapinu na megdan izašao”, piše Vladimir Tošić u knjizi „Mrčajevci i okolina”.
Pred sukob srpsko-ruske vojske s Turcima, na sredinu bojišta izašao je „jedan turski strašan junak na vranome hatu, krupna ljudina, s velikim crnim brkovima” i sabljom Srbe na megdan pozivao.
„Kursula je pozvao svoje momke i rekao im: ‚Dovedite mi Strinu.’ Kursula je uzjahao i odmah, po svojoj navici, zapalio čibuk, zatim pušeći, pustio svoju bedeviju sve žodom polako, mirno i nemarno je otišao pravo turskom megdandžiji. Kada je došao bliže, polako je istresao čibuk. Zatim s ramena sukne svoju oštru palošinu i vikne: ‚Drž se, Ture, eto ti Kursule!’ Pa potrči pravo na Turčina. Kad ga je Arapin video, uplašio se i uzeo sablju u zube, pa pištolj vadi i na Kursulu pali, pa za njim odmah i drugi put, a kada vide da ga ne potrevi, odmah svoga mrkog hata okrenuo i u turski logor begati stao. Ali ga je Kursula sa svojom bedevijom pred samim turskim logorom i na oči svih Turaka stiže - sabljom mahnu, odseče mu glavu”, piše Tošić.
Pohvala Vuka Karadžića
Vredeo više od hiljadu boraca
„No to ajduk Veljkovo junaštvo Kara-Ðorđije i Mladen ove pošljednje godine nijesu upotrebili kao što bi valjalo. Negotin, kao i svaki drugi grad, mogao bi mlogo manji junak, ali dobar uredni, čuvati bolje od njega, a on bi u polju pred odabranim konjicima vrijedio više nego iljada drugde”, piše Vuk Karadžić u „Žitiju ajduk Veljka Petrovića”.
Tužan kraj
Ubilo ga otrovno koplje
Jovan Kursula je u boju s Turcima na Deligradu 1813. zadobio 17 smrtnih rana, od kojih je najteža bila ona od udarca otrovnog koplja koje se zalomilo na njegovoj plećki.
Živeo je još deset dana, a onda se najveći srpski megdandžija upokojio, po starom kalendaru 29. avgusta 1813. godine.
Arsen Karađorđević učestvovao u 40 duela
Bio je knez, a zvali su ga kralj dvoboja
Unuk srpskog vožda, tvrdili su savremenici, ubio je 15 protivnika, dok je 15 ranio
Karađorđe Petrović na čelo srpskih ustanika stao je zahvaljujući svom junaštvu i vojničkim sposobnostima, koje je hvalio čak i Napoleon Bonaparta. Od svih potomaka, kažu, voždu je po junaštvu bio najsličniji unuk Arsen, a teško je nabrojati sve ratove i dvoboje u kojima se borio.
Legija stranaca
Arsen se rodio 16. aprila 1859. u Temišvaru kao deseto dete kneza Aleksandra Karađorđevića i kneginje Perside, a rođeni brat mu je bio kralj Petar I.
„Knez Arsen Karađorđević je bio ratnik. Školovao se u Liceju ‚Luj le Grand’ u Parizu, a 1881. stupio je kao prost vojnik u Legiju stranaca. Učestvovao je u pohodima u Alžiru i Tonkinu, u kojima se odlikovao. Na nastojanje cara Aleksandra III stupio je u rusku vojsku. Kao ruski oficir uzeo je učešća u ratnom pohodu protiv Kine i u Rusko-japanskom ratu. U ruskoj vojsci imao je čin konjičkog generala. Za vreme Balkanskih ratova knez Arsen je bio komandant konjice u srpskoj armiji, a za vreme velikog svetskog rata komandovao je ruskim armijskim korpusom. U toku mnogih ratova u kojima je učestvovao pod francuskom, ruskom i srpskom zastavom bio je nekoliko puta ranjen”, piše francuski Tan 20. oktobra 1938, dan posle kneževe smrti u Parizu.
Srpski plemić je i u Francuskoj i u Rusiji privlačio pažnju javnosti, a posebno su zanimljivi bili dvoboji. Kako su prenosili tadašnji mediji, učestvovao je u najmanje 14, a verovatno čak u 40 megdana. Spominjale su se i neverovatne brojke da je ubio 15 svojih protivnika, 15 ranio, a da se sedam duela završilo nerešenim rezultatom. Savremenici su ga smatrali „ludo hrabrim čovekom, vičnim svim vrstama oružja”, a Miroslav Krleža ga je opisao kao „brahijalnu silu od koje beži tane”.
Boj s prijateljem
„Londonski Dejli lider pisao je 1895. da je Arsen u dvoboju ranio Pola Dolfusa, novinara koji je objavio provokativan članak o njemu. O Arsenovoj veštoj ruci ispevane su čitave poeme, a o njegovom dvoboju s najboljim prijateljem Karlom Gustavom Manerhajmom sačuvani su stihovi izvesnog Ludviga Pecla, bečkog salonskog poete: „Delili su trpezu i čaše nada, / a krvni protivnici su sada. / Gle jada, / razdvoji ih krvna uvreda tada”, pišu u tekstu „Princ ratova i dvoboja” Nikola Giljen, Sonja Jovićević Jov i Jelena Mandić.
O duelu Arsena, koga su zvali i kralj dvoboja, i Manerhajma ima različitih tvrdnji. Jedna je da su se sukobili zbog ljubavi kneginje Aurore Demidove, kasnije Arsenove supruge i majke kneza Pavla, dok je druga da su se posvađali oko toga ko će na jednoj zabavi na ruskom dvoru zaplesati s Jelenom Petrović Njegoš, sestrom Arsenove snaje i kasnije kraljicom Italije. Izveštaji pokazuju da su izašli na dvoboj pištoljima i da je Manerhajm poražen i teško ranjen. Zanimljivo je da, ipak, ovaj finski maršal, a zatim i predsednik te zemlje, u memoarima dvoboj ne spominje.
Sablja i katana: Borba kao iz filma: Kapetan Lekso Saičić pogubio samuraja
Crnogorski oficir sukobio se s japanskim ratnikom i, nakon što ga je ovaj katanom posekao po glavi, uspeo da ga ubije
Kada je Rusija početkom 20. veka zaratila sa Japanom, mnogi Srbi pohrlili su na taj daleki front. U tom sukobu dve civilizacije (1904-1905) bili su česti i dvoboji. Sigurno je najpoznatiji onaj u kome je crnogorski oficir Aleksandar Lekso Saičić pobedio samuraja.
Kolosalni rat
„Kapetan Saičić umro je”, prenosi Glas Crnogorca iz 1911: „Pokojni Aleksandar rodio se u onom junačkom kraju Vinickoj, Beranskom okrugu, 5. avgusta 1873. Osnovnu školu i gimnaziju učio je na Cetinju, a prešao je u bratsku nam Srbiju, te raspaljen viteškim željama da kao sin junaka i junačke porodice bude što prije vojnik i junak pod oružjem, stupio je u Pješadijsku podoficirsku školu u Biogradu.”
Nakon toga je bio ađutant vasojevićke brigade, piše, a zatim i poručnik carske garde u Istanbulu, da bi se priključio ruskoj vojsci u borbi protiv Japana.
„U tom kolosalnome ratu naš hrabri Aleksandar ponosno je letio u prve redove neustrašivih boraca, smjelo prosipljući svoju i neprijateljsku krv, ne zaklanjajući svoja čelična prsa i junačko čelo pred masom od pola miliona bajoneta, pred gradom kuršuma i granata. On se uvijek nagonio onamo gdje muška prsa goli bajoneti probadaju, gdje bojni hici viteška čela lome, gdje ljudska krv potocima vri. Aleksandar je bio tri puta ranjen: prvi put pod Jun Džu Anom, dobio je ranu od neprijateljske sablje, drugi put pod Pej An Čanjom u Koreji i treći put pod Labtajem, blizu znamenitog grada Mukdena u Mandžuriji. Ali ga nijedna od tih rana ne odvoji od bojnog polja - kapetan Saičić ne podleže ranama i ne traži bolnicu, već i dalje se borio i krvavio onako kako to čini pravi junak i junaković - kako to dolikuje Crnogorcu”, piše Glas Crnogorca.
Pred sukob dve armije pod Jun Džu Anom, japanski komandant je od neprijatelja zatražio da pošalju svog megdandžiju. Na to se prvi javio Saičić.
Munjevita brzina
„Megdandžije su se srele na približno jednakom rastojanju između jedne i druge vojske. Munjevitom brzinom su se udarali sabljama. Odbijali su i dočekivali udarce, gledajući da jedan drugome prevare oči i skinu protivnika na zemlju. Mahali su i odbijali udarce sabljama, po nekoliko puta. U borbi je japanski junak okrznuo Leksa na vrhu čela. Leksu krv poteče. Japanac pogleda krv na čelu protivnika. U tom momentu Lekso munjevitom brzinom mahnu sabljom i presječe japanskog junaka. Polazeći s megdana, Lekso je odao poštu poginulom japanskom vojniku”, piše Radoje Zečević.
Naravno, ima i drugačijih priča o dvoboju - da se samuraj, ili u nekim verzijama čak i nindža, na početku borbe poklonio Saičiću, a da je ovaj to iskoristio da ga poseče. Ipak, stručnjaci kažu da je ta verzija malo verovatna.
Slava i legenda
Žrtva požara
Pobeda je Leksu donela ugled u ruskoj vojsci i nadimak Muromec, po heroju iz ruskih legendi. Preminuo je 7. aprila 1911. od rana zadobijenih nakon skoka sa drugog sprata zapaljenog cetinjskog dvora.
Na Divljem zapadu bilo i naših zemljaka
Srpski revolveraši: Kad Savo puca na Gigu u salunu
Novine su opsežno pisale o duelu dvojice migranata - Vučurevića i Bokića
Divlji zapad i revolveraški okršaji deo su globalne mitologije već vek i po. Dok svi znaju za dvoboje Doka Holideja, Vajata Erpa ili Divljeg Bila Hikoka, malo ih zna da je među revolverašima koji su u zadimljenim salunima ili ispred njih pucali jedni na druge zbog žena ili kartaških igara bilo i naših ljudi.
Kralj Slovena
Prvi srpski doseljenici u Ameriku stigli su još sredinom 18. veka. Među prvima su naselili Kaliforniju, a u Građanskom ratu (1861-1865) borci su bili i Kaluđerovići, Ćetkovići, Danilovići, Popovići... Zbog toga što su beleženi kao doseljenici iz Turske ili Austrije, a imena su im anglizovana, o avanturama srpskih revolveraša nema mnogo podataka. Ipak, o tome da su Srbi bili laki na obaraču i da su često pucali na šerife ima beležaka po američkim novinama. Tako Los Anđeles herald iz 21. novembra 1906. piše da je izvesni Džon Vusić, „Slavonac”, ubijen u sukobu s policajcem L. J. Amonom, kome je prethodno pretio i izazvao ga na dvoboj.
- Džon Vusić ima lošu reputaciju u policiji i često je pretio policajcima ubistvom. Međutim, bio je popularan među Rusima u gradu i nazvan je „kraljem Slovena” - piše u tekstu.
Najzanimljiviji dvoboj Srba o kojem imamo svedočenje desio se 14. juna 1910, kad su revolveraški obračuni na zapadu SAD, u čuvenom Dedvudu, gde se ovo i dešava, bili i dalje rasprostranjeni.
- Sava Vučurevića, Crnogorca, upucao je juče po podne Čarls (ili Gigo) Bokić, njegov zemljak - piše Blek Hils dejli redžister 15. juna.
Savo je, dodaju, imao 27 godina i nije bio oženjen.
Okršaj u Dedvudu
- Razlog tragedije nije jasan, jedni svedoci dvoboja tvrde da su dvojica muškaraca bila u svađi godinama, dok su drugi tvrdili da su prijatelji. Nekoliko zemljaka je ispričalo da je motiv ljubomora, jer je Bokićeva supruga sestra od strica ubijenog, a da je bila bliža s pokojnikom nego što bi trebalo. Kako bilo, oni su se posvađali i Vučurević je izazvao Bokića na dvoboj. Svedoci se kunu da je muškarac koji leži mrtav prvi pucao i promašio, kao i da je još jednom pokušao da puca iz revolvera pre nego što je Bokićev revolver progovorio. Muškarci su bili udaljeni oko pet metara tokom dvoboja i Bokić je pokazao da je dobar strelac, jer je dva metka smestio u lice protivnika, dva u njegov desni kuk, a jedan u palac. Koristio je „kolt” kalibra 32, čija cev je duga 15 centimetara, a od šest metaka u burencetu samo je jedan promašio. Odmah nakon pucnjave Bokić je došao do policijskog sudije Mura i mašući pištoljem pokušao na engleskom da objasni šta se desilo. Bokić je zatvoren - piše list.
Sitizen ripablikan je 23. juna objavio da je Bokić, za koga oni pišu da se zove Ðuro, oslobođen optužbe za ubistvo Sava Vučurevića u salunu zahvaljujući „nepisanom zakonu” i da je odlučeno da je reč o samoodbrani.
Okršaj Miloša Crnjanskog i Tadije Sondermajera
Pesnik nišanio pilota
Dvoboji u Srbiji nisu zamrli ni nakon Velikog rata, a najpoznatiji je bio sukob Miloša Crnjanskog i Tadije Sondermajera kraj Vršca 26. septembra 1926.
Pljuskanje rukavicama
Razlog duela dvojice velikana - prvi je jedan od najboljih srpskih pesnika i pisaca, a drugi ratni heroj i pionir ratnog i civilnog vazduhoplovstva - bio je u skladu sa svim što je poznato o teškom, przničkom karakteru Crnjanskog: izazvala ga je potpuno besmislena rasprava u kafani o tome da li su bolji nemački ili francuski avioni.
- Ove je godine bio zamalo kraj našem piscu. Nedaleko od Vršca, na čistini, u jednom šumarku, pred njim je stajao mrki oficir Dantes, Tadija Sondermajer, sa uperenim pištoljem. Po onome što su mi pričali Miloš Crnjanski i Dušan Matić, Miloš se posvađao sa svojim vazduhoplovcima i njih petoricu, s Tadijom Sondermajerom na čelu, pljuskao po licu belim rukavicama. Pozvao ih je na dvoboj. Svi su odbili da se tuku znajući da je to pogibeljno za Crnjanskog, sem Tadije, koji je ostao da brani oficirsku čast - piše Vladimir Bunjac u knjizi „Kamenovani Crnjanski”.
Poznato je da su dvojica megdandžija odlučila da se obračunaju pištoljima porodice Dunđerski, i to kraj Vršca. Dogovor je bio da ko god da pogine, svedoci to vlastima prijave kao nesreću u lovu. Sekundanti Crnjanskom bili su Dušan Matić i Branko Gavela, dok je Sondermajeru svedok bio arhitekta i pisac Aleksandar Deroko.
- U određeno vreme krenuli su na zakazano mesto. Crnjanski i Sondermajer stali su nasred poljančeta okrenuti leđima. I onda krenuli brojeći korake, okrenuli su se. Gledali su se netremice. Pravo prvog pucnja imao je pesnik Crnjanski. Naravno, promašio je. Pucanj je odjeknuo kao grom, otkinuo lišće i poplašio ptice - piše Bunjac.
O tome šta se dogodilo posle postoje dve verzije. Bunjac piše da Sondermajer „diže ruku, nišani u glavu, gledaju ga svetle i valjda zaplašene oči Crnjanskog, povlači oroz jedanput, drugi put, treći, ne ide”.
- Hvatao je umesto oroza kitnjasti sedef ispod oroza. To je spaslo Crnjanskog - tvrdi on.
Drugačiji opis
Međutim, drugačiji opis daje Milan Jovanović Stojimirović, poznanik slavnog pesnika i njegov saradnik u poslanstvu u Berlinu: „Crnjanski je pucao prvi i promašio. Sondermajer je onda skinuo monokl i rekao: ‚Je renonce!’ (Odustajem!) - i nije hteo da puca uopšte. Crnjanskog je tek to i takvo ponašanje dovelo do besa! On je praskao, drao se i tražio da Sondermajer puca, ali ovaj to nikako nije hteo.”
Time je dvoboj završen, a sukob razrešen. Milan Jovanović Stojimirović preneo je i komentar Crnjanskog o samom dvoboju: „Mene je užasno vređalo što Sondermajer nije hteo da puca. Pitao sam se: Da mu nije ispod dostojanstva da puca na mene? Bio sam izvan sebe, ali moram da priznam da me je njegov gest iznenadio i zaprepastio. Bilo je u njemu nečega zbilja viteškog.”
Andrija Ivanović
NE PROPUSTITE
