Istorija engleskog osvajanja Irske, a zatim borbe Iraca za oslobođenje zemlje ispunjeni su krvavim događajima. Ipak, u svim tim etničko-religijskim sukobima malo je događaja koji su urezani u svest ne samo Iraca i Engleza već celog sveta poput čuvene Krvave nedelje.
Masakr se dogodio 30. januara 1972, sutra će biti tačno pola veka od tada, u naselju Bogsajd, delu grada Londonderi ili Deri, drugog po veličini u Severnoj Irskoj. U napadu britanskih vojnika na demonstrante ubijeno je 14 ljudi (13 je preminulo odmah, a jedan četiri meseca kasnije u bolnici), većina njih bili su tek tinejdžeri besni zbog diskriminacije Iraca katolika.
PUCNJAVA I PROVOKACIJA
Ovo krvoproliće jedan je od najznačajnijih događaja Nevolja, kako se nazivaju severnoirski sukobi koji su trajali od šezdesetih godina, pa sve do 1998, i smatra se najgorom masovnom pucnjavom u toj zemlji. Osim toga, nasumično ubijanje nenaoružanih civila na otvorenom izazvalo je pravi bes među Ircima katolicima i samo je pogoršalo sukobe.
Britanski BBC javio je tog dana da su "britanske trupe zapucale na grupu demonstranata u distriktu Bogsajd u Londonberiju i ubile 13 civila".
- Bio je to najnasilniji dan u ovom gradu, koji uglavnom naseljavaju rimokatolici, otkako je počela kriza 1969. Ljudi iz Bogsajda tvrde da su vojnici pucali na nenaoružane ljude. Uglavnom mirna gomila ljudi, između 7.000 i 10.000 njih, marširala je protiv prakse zatvaranja ljudi bez suđenja. Neki mlađi demonstranti vikali su na vojnike: "IRA! IRA!" Nekoliko flaša je poletelo, kao i kamenje i delovi stolica. Prvi bataljon padobranskog puka krenuo je u akciju i pojurio demonstrante. Brzo su ih okružili. Vojska kaže da su na njih bačene bombe s kiselinom, kao i da je zapucano iz dva snajpera sa zgrada. Puškaranje je trajalo oko 25 minuta. Otac Edvard Dejli, katolički sveštenik, rekao je da su vojnici prvi zapucali. General-major Robert Ford, komandant kopnenih jedinica u Severnoj Irskoj i šef operacije, insistira da su demonstranti prvi pucali na njegove ljude - javio je javni servis 30. januara 1972.
Nešto je drugačiji izveštaj iz Gardijana.
- Tragična i neizbežna katastrofa, koja se predviđala za Severnu Irsku, dogodila se u Londonderiju juče posle podne, kada su vojnici otvorili vatru na veliku grupu demonstranata i boraca za građanska prava, upucali su i ubili 13 civila. Još 15 ljudi, uključujući i ženu, ranjeno je u pucnjavi, dok je jednu ženu ozbiljno povredilo oklopno vozilo. Posle pucnjave, koja je trajala oko 25 minuta, u oblasti Rozvil u Bogsajdu ulice su ličile na one posle sukoba u Šarpvilu. Vojni zvaničnici objašnjavaju da su njihove trupe zapucale kao odgovor na brojne snajperiste koji su pucali na njih sa okolnih solitera. Ipak, mi koji smo bili tu čuli smo samo jedan pucanj pre nego što su vojnici otvorili vatru iz svog automatskog oružja - napisao je Sajmon Vinčester, novinar Gardijana, nakon masakra.
PRVI IZVEŠTAJ
Dan nakon krvoprolića državni sekretar Velike Britanije Redžinald Modling u parlamentu je tvrdio da su padobranci reagovali na pucnjavu i priručne bombe koje su na njih bacali članovi Irske republikanske armije (IRA). Međutim, nijedan vojnik nije bio povređen, a svi svedoci, od demonstranata do britanskih i irskih novinara, tvrdili su isto - da su vojnici zapucali na nenaoružane demonstrante.
Na dan sahrane žrtava, 2. februara, u susednoj Republici Irskoj održan je najveći štrajk u Evropi od Drugog svetskog rata, a pobesnela gomila je spalila britansku ambasadu u Dablinu. Irske vlasti su zahtevale dolazak mirovnjaka Ujedinjenih nacija u Severnu Irsku. Tenzije u parlamentu su bile takve da je poslanica Bernadet Devlin, učesnica protesta u Deriju, iznervirana zbog toga što joj ne dozvoljavaju da priča o masakru, ošamarila Modlinga.
Sve to je dovelo do pokretanja istrage sudije lorda Džona Vidžerija samo nekoliko dana nakon krvoprolića. Izveštaj je završen već 10. aprila i potpuno je podržao zvaničan stav britanske armije uprkos tome što se dokazi nisu slagali s tim, a svedoci su imali potpuno drugačije sećanje na događaj.
- Britanski vojnici su 30. januara 1972. upucali i ubili 13 civila tokom demonstracija u Deriju/Londonderiju. Ovaj incident, posebno sećanje na njega, postao je još jedna tačka konflikta u ovom već naelektrisanom delu sveta. Sukob oko toga kako će se pamtiti Krvava nedelja počeo je čim se vazduh u Deriju/Londonderiju raščistio, čim su prvi novinski izveštaji objavljeni. Međutim, izveštaj Vidžerijevog tribunala postao je gromobran u procesu borbe oko toga šta se dogodilo. Ovo je bio narativ koji je britanska vlada odobrila i koji su britanski mediji nametali međunarodnoj zajednici, kao i Severnoj Irskoj, decenijama. To je, takođe, bio narativ protiv koga je bila i zajednica Iraca katolika u Severnoj Irskoj, ali i Irskoj na jugu. Izveštaj je odbačen kao hegemonistički, zloupotreba moći vlade da kontroliše sećanje zarad političke koristi. Ipak, u tom označavanju, mnogi ignorišu kompleksnost zadatka lorda Widžerija. Njegov cilj nije bio da oslobodi vojsku i okrivi mrtve, već da posreduje između različitih sećanja na ovaj događaj i da stvori novo sećanje koje bi bilo široko prihvaćeno i ne bi ugrozilo vladu u Londonu - napisala je Sara Ganderup sa Univerziteta Čepmen u svom radu "Koliko je bilo "pranja"? Krvava nedelja 1972. i uticaj kolektivnog pamćenja na pisanje Vidžerijevog izveštaja".
DRUGA ISTRAGA I ZAKLJUČAK
Kako su mnogi svedoci tokom tribunala davali izjave koje nikako nisu podržale njegove zaključke, javnost je taj izveštaj odbacila kao laž.
- Ova nedelja se naziva Krvavom nedeljom i to je i bila. Bila je potpuno nepotrebna. Moj utisak je da je vojska izazvala haos i zapucala bez razmišljanja o tome šta rade. Pucali su na nevine ljude. Ovi ljudi su možda učestvovali u maršu koji je zabranjen, ali to ne opravdava slanje trupa i pucanje na demonstrante. Rekao bih bez oklevanja da je ovo bilo čisto ubistvo - izjavio je u avgustu 1973. gradski patolog Hjubert O'Nil, inače penzionisani major britanske vojske.
Zbog svih tih tvrdnji koje su bile u sukobu sa izveštajem, britanska vlada je posle 26 godina, 1998, pokrenula drugu istragu kojoj je predsedavao baron Mark Oliver Sevil. Potraga za istinom ni tokom tog drugog tribunala nije tekla glatko i brzo. Saslušanja više od 900 svedoka su trajala sedam godina, a izveštaj je objavljen tek 15. juna 2010.
- Pucnjava Prvog padobranskog bataljona tokom Krvave nedelje dovela je do smrti 13 ljudi i povreda njih isto toliko, iako niko od tih osoba nije predstavljao pretnju koja bi dovela do smrti ili čak ozbiljnih povreda. Ono što se desilo tokom Krvave nedelje ojačalo je oblasnu IRA, pojačalo nacionalni bes i neprijateljstvo prema vojsci, a pojačalo je i nasilje koje je sledilo narednih godina. Krvava nedelja bila je tragedija za ožalošćene i ranjene, ali i katastrofa za Severnu Irsku - navedeno je u izveštaju.
Nakon objavljivanja izveštaja, tadašnji britanski premijer Dejvid Kameron izjavio je da je ono što su britanski vojnici uradili "nepravedno i da za to nema opravdanja, da je to bilo pogrešno".
- Zaključak istrage je apsolutno jasan. Nema sumnje. Ono što se desilo tokom Krvave nedelje bilo je pogrešno. Neki pripadnici naših oružanih trupa postupili su pogrešno. Vlada je u suštini kriva za ponašanje naših vojnika i zbog toga se, u ime vlade i cele zemlje, duboko izvinjavam - poručio je Kameron 2010.
Nakon toga je pokrenuto i suđenje nekima od vojnika, ali su sve optužbe na kraju odbačene. Ni danas, pola veka od masakra, niko nije odgovarao.
Poslanica Bernadet Makaliski o krvoproliću: Postojala je zavera vlade, vojske i medija da se sakrije teror
Republikanka Bernadet Makaliski (devojačko Devlin) bila je poslanik 1972, ali i učesnik u demonstracijama tokom Krvave nedelje.
- Vlada je kriva za 14 ubistava u Deriju, a ta ubistva pokrenula su skoro tri decenije nasilja u Severnoj Irskoj. Zbog svega što se tada desilo i ja sam počela da podržavam nasilne akcije protiv države, iako u njima nisam direktno učestvovala. Više od 3.000 kovčega položeno je u zemlju u godinama patnje i bola od tada, a da nije bilo Krvave nedelje, još 1972. bismo imali mir kao danas. Ne mogu to da oprostim britanskoj vladi. Britanska armija je tog dana objavila rat narodu koji je tražio pravdu - ispričala je ona tokom Sevilove istrage 2001.
Kako je dodala tada, ona je bila na platformi i obraćala se demonstrantima kada su vojnici zapucali.
- Jedino čega se jasno sećam jeste teror. Moja usta su bila suva. Čini mi se da sam mogla da osetim ugalj u ustima. Bolela su me leđa, a stomak je bio kao olovo. Sakrila sam se ispod vozila i mislila: "Ovde nema nikog, samo ja, mrtvi i britanski vojnici koji dolaze." Zbog svega toga ne verujem da je ovo prava istraga, jedini pravi proces trebalo bi da se vodi u Međunarodnom sudu pravde u Hagu, negde gde jedan od učesnika događaja ne vodi istragu. Zbog mog iskustva, iskreno verujem da je postojala zavera najviših nivoa vlade, vojske i medija da se prikrije teror i sakrije ubistvo zarad političkih koristi - rekla je ona.
Protiv Vojnika F odbačene sve optužnice
Nakon objavljivanja drugog, Sevilovog izveštaja, policija Severne Irske pokrenula je istragu o ubistvima koje su počinili vojnici Prvog padobranskog bataljona. Prvo su podigli nekoliko optužnica, ali je većina njih odbačena do septembra 2020. Poslednja, protiv takozvanog Vojnika F, čiji identitet je bio sakriven od javnosti, odbačena je u julu prošle godine, više od 49 godina nakon masakra.
Kurir.rs / Andrija Ivanović
