PLJUNI I ZAPEVAJ! UKROĆENA ROK MUZIKA: Pevalo se o Titu i Nobu, a na kraju se najavljivao rat

Mu­zi­ka sa Za­pa­da ni­je bla­go­na­klo­no do­če­ka­na u SF­RJ, ali „ro­ke­n­rol, kon­tro­li­san ko­li­ko je to mo­gu­će, pos­tao je ono što je dr­ža­vi tre­ba­lo”. Dok su be­n­do­vi pr­vo­bi­t­no pe­va­li o Jo­si­pu Bro­zu i No­bu, u vre­me kr­va­vog ra­spa­da dr­ža­ve i oni me­nja­ju te­me i od­nos pre­ma zemlji

„Električari” omladinu kvare

Zbog toga i ne čudi što socijalističke vlasti u Jugoslaviji nisu blagonaklono gledale na dolazak rok muzike.

- Poput svega što dolazi sa Zapada, i rokenrol je bio nepoželjan zato što, rečeno jezikom Sokratovih krvnika, „omladinu kvari” i usađuje joj vrednosti koje se duboko kose s vrednostima socijalističkog društva. Krajem pedesetih i s početka šezdesetih jugoslovenski politički establišment, mediji i najšira javnost iskazivali su otvoreno protivljenje uvođenju ovog kulturnog „čudovišta” na njihovu teritoriju - piše sociolog Nikola Božilović u radu „Antinomije jugoslovenskog rokenrola šezdesetih”.

Međutim, to nije zaustavilo rokenrol. Prvi „električarski” nastup u Beogradu, a samim tim i u zemlji, bio je nastup Stjepana Džimija Stanića na Kolarcu februara 1957. Ubrzo se omladina gurala da uđe na igranke Mileta Lojpura, koji je popularnost stekao zahvaljujući obradama Elvisa Prislija, Džerija Lija Luisa, Fetsa Domina... Sledilo je osnivanje bendova poput Elipsi, Crnih bisera, Zlatnih dečaka, Džentlmena, Crvenih koralja (prvo ime Crveni đavoli promenjeno je po nalogu zvaničnika)... I posle prvobitnog otpora socijalističkih vlasti situacija se promenila, a „rokenrol, kontrolisan koliko je to moguće, postao je ono što je državi trebalo”, piše Radina Vučetić u knjizi „Koka-kola socijalizam”.

Nastupom Elipsi pred Josipom Brozom Titom 24. maja 1966. rokenrol je faktički priznat za muziku koju država odobrava.

Praksa i kontrola

- U praksi, strogo se vodilo računa o tekstovima pesama koji su stavljani na ploče. Za razliku od britanskih i američkih kolega, koji su se kontrakulturnom silinom obrušili na vladajuće strukture, kapitalističke odnose, karijerizam, nepotizam, korupciju i ostale defekte društva materijalnog obilja, jugoslovenski rokeri pevali su početkom šezdesetih o večnoj ljubavi, nostalgiji, čežnji, ljubomori... Nije tu bilo nikakve žaoke, a o političkoj kritici ni pomena. Na tom planu nisu ni postojale političke instrukcije od strane vlasti. Jednostavno, niko nije ni pomišljao, a ni želeo da napadne svetle tekovine komunizma i antifašističke borbe. Jedino je forma bila prava rokerska - opoziciona, buntovna, subverzivna. Svakom bendu bila je čast da svira za Tita - piše Božilović.

„Trla baba lan”

U takvoj atmosferi 1968. nastaje, između ostalih, i Korni grupa. Oni su najbolji primer „angažovanog” roka po receptu Saveza komunista - red pesmica poput „Trla baba lan”, red progresiv numera tipa „Put na istok”, red kompozicija o Ivi Loli Ribaru, Nobu, Titovom rođendanu...

Prema „Eks-ju rok enciklopediji”, po napuštanju Indeksa Kornelije Kovač preselio se u Beograd, gde je 1968. oformio Korni grupu.

- U to vreme Kornelije je želeo da ostvari svoju viziju progresivne muzike, ali to nije najbolje prolazilo kod kritike, koja je očekivala komercijalne pesmice. Zato je smislio jednostavnu pesmu „Cigu-ligu”, s kojom su nastupali u Zagrebu. Po dolasku Topića i Josipa Bočeka Korni grupa je razvila svoju ideju progresivne muzike i tada su nastale za to vreme avangardne i neobično duge kompozicije, a zatim su nanizali seriju hitova „Trla baba lan” i „Slika”, gradeći paralelno dve karijere: progresivnu i onu estradnu - piše Janjatović.

S pesmom „Moja generacija”, tipičnom rodoljubivom pesmom u socijalizmu, 1974. predstavljali su SFRJ na Evroviziji. Trijumfovala je ABBA, a Korni grupa je osvojila 12. mesto, pa je Kornelije rešio da raspusti grupu.

Dernek na rok način

Ukidanje bunta iz rok muzike verovatno je dostiglo vrhunac s jednim od najpopularnijih bendova SFRJ - Bijelim dugmetom. Njihov pastirski rok pomrsio je račune svim bendovima koji su pokušavali da sviraju što progresivniju muziku.

- Mi ništa ne filozofiramo i nikoga ništa ne učimo. Mi se samo zabavljamo. Publici nastojimo da pružimo jedan jugoslovenski ugođaj. Kako bi naš čovek rekao, dernek na rokenrol način. To je ono što Bijelo dugme radi, što u srcu nosi - poručili su Bebek i Bregović.

Najava rata

Bebek je 23. aprila 1984. napustio Dugme, u grupu je došao Mladen Vojičić Tifa, a brzo ga je zamenio Alen Islamović. To je i vreme kada politika ulazi u stihove Dugmeta, ali na neobičan način. Najkontroverzniji album grupe bio je „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo” (1986), koji su zbog pevanja revolucionarne pesme „Padaj, silo i nepravdo” i stiha Branka Miljkovića „Ko ne sluša pjesmu, slušaće oluju” u britanskom Gardijanu ocenili kao Bregovićev pokušaj državnog udara. Sledeći, „Ćiribilibela” (1988), počinjao je porukom „Ako se sutra zarati, mala moja, šta ćemo ja i ti”, a završio se spajanjem pesama „Lijepa naša” i „Tamo daleko”, zbog čega su ih u pojedinim gradovima gađali i flašama u vreme kada je i država nezadrživo hrlila u građanski rat.

Bunt i polusvet

Kraj sedamdesetih i početak osamdesetih doneli su bunt u jugoslovenski rokenrol, a simbol pobune protiv društvenih normi i sistema postala je Riblja čorba, bend koji je osnovao Bora Ðorđević, nekadašnji član akustičarskih grupa Suncokreti, Zajedno i Hajduk Stanko i jataci. Iako je on kao član grupe Rani mraz, u kojoj je bio samo 45 dana, s Ðorđem Balaševićem 1978. snimio pesmu „Računajte na nas”, posvećenu Titu, sama Čorba (nastala iste godine) nije imala nijedan panegirik doživotnom predsedniku SFRJ.

- Niko pre Bore Ðorđevića nije tačnije opisao polusvet beogradski, koji je bio realan polusvet kraja sedamdesetih godina. On je pevao o pijancima, samurajima i dangubama sa asfalta. O onima koji se najbolje snalaze u kafani, ali se u životu ne snalaze najbolje - rekao je rok novinar Petar Popović u emisiji „Rokovnik”.

Tužbe Subnora i Majska nagrada

Sa albumom „Mrtva priroda” Čorba je postavila rekord - bio je to najbrže prodavani album u istoriji domaće rok muzike. Kako se na tom albumu našla i prva Čorbina direktna politička pesma „Na Zapadu ništa novo”, počeli su i napadi na bend, a Subnor ih je tužio zbog stihova „Za ideale ginu budale” i „Kreteni dižu bune i ginu” kao vređanja „tekovina Narodnooslobodilačke borbe”. Uprkos tome, na Dan mladosti 1982. Savez socijalističke omladine dodeljuje im Majsku nagradu uz obrazloženje da „grupa peva o životu i problemima mladih” i da je „postala simbol velikog dela omladine”. Osokoljen time, Bora je nastavio da radi pesme s direktnim političkim porukama, istovremeno se baveći najcrnjom stranom života, pa su stizale tužbe za „uznemiravanje javnosti” i „verbalno vređanje patriotsko-socijalističkih osećanja”.

Međutim, u vreme slabljenja države krajem osamdesetih rok muzičar koji je kritikovao malograđanštinu tu istu malograđanštinu je prigrlio, i to sve s potpuno pogrešnom vrstom nacionalizma i ksenofobije i dramatičnim padom kvaliteta, posebno vidljivim upravo u političkim radovima - pesme poput spomenute „Na Zapadu ništa novo” ili „Južna Afrika 85 (Ja ću pevam)” zamenile su znatno lošije „Tito je vaš” i „Baba Jula”, a na kraju i potpuno bezvredne i bespotrebne „Pesma o Čedi prašku” i „Ivica Dačić”.

Bend iz Trbovlja u Sloveniji najuspešniji iz SFRJ

Fenomen Lajbah: Od Tita i pornića do Kim Džong Una

Grupa koja je zabranjivana jer je tokom koncerta na video-bimu istovremeno prikazivala Josipa Broza i muški polni organ postala je 2015. prva sa Zapada koja je nastupila u Severnoj Koreji

Mnoge domaće grupe pokušale su da se probiju u inostranstvu, ali jedini bend koji je zaista stekao svetsku slavu jeste Lajbah.

Grupa iz Trbovlja u Sloveniji uticala je na neke od najvećih svetskih bendova, a koliko su jedinstvena pojava na svetu govori i podatak da su u avgustu 2015. postali prvi zapadnjački bend koji je nastupio u Severnoj Koreji, za Kim Džong Una (koji se ipak nije pojavio u publici).

Industrijski rok

Lajbah je nemački naziv za Ljubljanu korišćen za vreme Drugog svetskog rata, a grupa je u početku, od nastanka 1. juna 1980, delovala zajedno s grupama Irvin (slikarstvo) i Crveni pilot (pozorište). U to vreme im je muzika okarakterisana kao industrijski rok, a za nastupe su koristili gramofone, radio-aparate i elektronske instrumente koje su sami napravili. Umesto scenskog efekta suvog leda, na koncertima su koristili vojničke dimne bombe, što je podjednako bilo neprijatno i za njih i za publiku - piše Janjatović u „Eks-ju rok enciklopediji”.

Tokom nastupa na zagrebačkom Bijenalu 1983. emitovali su pornić i film „Revolucija još traje”, tako da su se u jednom trenutku na platnu pojavili Tito i muški polni organ. Sasvim dovoljno da milicija prekine nastup, a s bine su ih sklonili na silu. Zabranjeno im je javno pojavljivanje i korišćenje imena Lajbah.

Okrilje socrealizma, efektni koncerti i disidentski status kod kuće omogućili su im brzu prohodnost na Zapadu. Provokativna upotreba simbola iz arsenala Trećeg rajha prvo je u Jugoslaviji uznemirila boračke organizacije. Aprila 1985. objavili su prvu ploču za ljubljansku kuću „ŠKUC Ropot”. Zbog zabrane na ploči nije bilo imena grupe, sadržinu je sugerisao samo njihov simbol na omotu, a deo s Titovim govorom je bio tonski pokriven. Na 13. kongresu SSO Slovenije usvojen je zahtev da im se odobri upotreba imena i omogući rad, a za Dan mladosti 1986. dobili su nagradu Zlatna ptica - piše Janjatović.

Imaginarne države

Lajbah su bili nosioci pokreta Nova slovenačka umetnost, koji je govorio da je deo imaginarne države NSK. U vreme rata čak su i izdavali pasoše koji su korišćeni prilikom prelaska granica pojedinih zemalja, čime su samo, kako je to primetio filozof Slavoj Žižek, kao i mnogo puta pre i posle toga, uspeli da razotkriju drugu stranu političke moći. Stalno posvećeni kritici i provokaciji, oni i danas, 40 godina po osnivanju, umeju da budu glavna vest u svim svetskim medijima, što je bio slučaj i prilikom nastupa u Pjongjangu.

Jugoslavija je bila jedna utopistička formacija, stvorena u vreme kasnog nadrealizma i hipersocijalnog realizma. Rat je bio logična posledica tog utopijskog sna, cinična zamena za veliku priču koja je iščezla posle Hladnog rata, kraj istorije. Svaka država je realna koliko njeni građani veruju u nju - poručili su nedavno u jednom intervjuu.

Andrija Ivanović