PLJUNI I ZAPEVAJ! UKROĆENA ROK MUZIKA: Pevalo se o Titu i Nobu, a na kraju se najavljivao rat

Pojava i eksplozija rokenrola sredinom 20. veka uzdrmala je svet kao nijedan muzički žanr pre i posle toga.

Glasni rifovi koji su rušili barijeru između bele i crne Amerike brzo su šokirali vladu, crkvu i roditelje, a onda su se kao zaraza raširili planetom. Zvuk pobune mladih pedesetih godina već šezdesetih nije više bio samo puka zabava za igranke - promenjeno je oblačenje, frizure su postale simbol osvajanja slobode, stil govora je razneo stege tadašnjeg društva, pokrenuta je seksualna revolucija... I mladi u SAD više nisu bili ti koji su bez pogovora slušali starije i vlast, nisu pristajali da učestvuju u bespotrebnim ratovima poput Vijetnamskog ili da budu deo sistemskog rasizma. A sličan je odjek bio svuda - rok muzika je inspirisala proteste širom planete.

„Električari” omladinu kvare

Zbog toga i ne čudi što socijalističke vlasti u Jugoslaviji nisu blagonaklono gledale na dolazak rok muzike.

- Poput svega što dolazi sa Zapada, i rokenrol je bio nepoželjan zato što, rečeno jezikom Sokratovih krvnika, „omladinu kvari” i usađuje joj vrednosti koje se duboko kose s vrednostima socijalističkog društva. Krajem pedesetih i s početka šezdesetih jugoslovenski politički establišment, mediji i najšira javnost iskazivali su otvoreno protivljenje uvođenju ovog kulturnog „čudovišta” na njihovu teritoriju - piše sociolog Nikola Božilović u radu „Antinomije jugoslovenskog rokenrola šezdesetih”.

Međutim, to nije zaustavilo rokenrol. Prvi „električarski” nastup u Beogradu, a samim tim i u zemlji, bio je nastup Stjepana Džimija Stanića na Kolarcu februara 1957. Ubrzo se omladina gurala da uđe na igranke Mileta Lojpura, koji je popularnost stekao zahvaljujući obradama Elvisa Prislija, Džerija Lija Luisa, Fetsa Domina... Sledilo je osnivanje bendova poput Elipsi, Crnih bisera, Zlatnih dečaka, Džentlmena, Crvenih koralja (prvo ime Crveni đavoli promenjeno je po nalogu zvaničnika)... I posle prvobitnog otpora socijalističkih vlasti situacija se promenila, a „rokenrol, kontrolisan koliko je to moguće, postao je ono što je državi trebalo”, piše Radina Vučetić u knjizi „Koka-kola socijalizam”.

Nastupom Elipsi pred Josipom Brozom Titom 24. maja 1966. rokenrol je faktički priznat za muziku koju država odobrava.

Prosvetina enciklopedija (1986)

Svetska masovna histerija

ROK-EN-ROL (engl. rock and roll, klatiti se i kotrljati se), stil u zabavnoj muzici nastao 1953. godine. Ovaj izraz upotrebljavao se još oko 1930. za označavanje ritmičkog njihanja pri pevanju gospel pesama. Kasnije se upotrebljava i u džez kompozicijama. Nastao je pod uticajem ritma i bluza i tokom šezdesetih godina dobio je razmere svetske masovne histerije. Prve zvezde rok-en-rola bili su Bil Halej i njegove komete, pijanista Džeri Li Luis i pevač Elvis Prisli.

Praksa i kontrola

- U praksi, strogo se vodilo računa o tekstovima pesama koji su stavljani na ploče. Za razliku od britanskih i američkih kolega, koji su se kontrakulturnom silinom obrušili na vladajuće strukture, kapitalističke odnose, karijerizam, nepotizam, korupciju i ostale defekte društva materijalnog obilja, jugoslovenski rokeri pevali su početkom šezdesetih o večnoj ljubavi, nostalgiji, čežnji, ljubomori... Nije tu bilo nikakve žaoke, a o političkoj kritici ni pomena. Na tom planu nisu ni postojale političke instrukcije od strane vlasti. Jednostavno, niko nije ni pomišljao, a ni želeo da napadne svetle tekovine komunizma i antifašističke borbe. Jedino je forma bila prava rokerska - opoziciona, buntovna, subverzivna. Svakom bendu bila je čast da svira za Tita - piše Božilović.

„Trla baba lan”

U takvoj atmosferi 1968. nastaje, između ostalih, i Korni grupa. Oni su najbolji primer „angažovanog” roka po receptu Saveza komunista - red pesmica poput „Trla baba lan”, red progresiv numera tipa „Put na istok”, red kompozicija o Ivi Loli Ribaru, Nobu, Titovom rođendanu...

Prema „Eks-ju rok enciklopediji”, po napuštanju Indeksa Kornelije Kovač preselio se u Beograd, gde je 1968. oformio Korni grupu.

Britanika

Seks i „đavolja muzika”

Rokenrol je opisivan kao spoj kantrija i ritma i bluza, ali da je sve tako jednostavno, on bi postojao i mnogo pre nego što je eksplodirao u nacionalnu svest. Seme za muziku je postojalo decenijama, ali je procvetalo sredinom pedesetih godina, kada je došlo do nestalne mešavine crnačke kulture i povećanja novčane moći belaca. Godine 1954. zvuk je srastao oko slike - one lepog belog pevača Elvisa Prislija, koji je zvučao kao crnac. Decenijama su Afroamerikanci termin rokenrol koristili kao eufemizam za seks i Prislijeva muzika je odisala seksualnošću. Za mlade belce u Americi ova muzika je bila simbol pobune, koliko god ona bila blaga. Uspon rokenrol kulture doveo je do talasa osude religijskih lidera, vladinih zvaničnika i roditeljskih grupa, koje su rok okarakterisale kao „đavolju muziku”.

- U to vreme Kornelije je želeo da ostvari svoju viziju progresivne muzike, ali to nije najbolje prolazilo kod kritike, koja je očekivala komercijalne pesmice. Zato je smislio jednostavnu pesmu „Cigu-ligu”, s kojom su nastupali u Zagrebu. Po dolasku Topića i Josipa Bočeka Korni grupa je razvila svoju ideju progresivne muzike i tada su nastale za to vreme avangardne i neobično duge kompozicije, a zatim su nanizali seriju hitova „Trla baba lan” i „Slika”, gradeći paralelno dve karijere: progresivnu i onu estradnu - piše Janjatović.

S pesmom „Moja generacija”, tipičnom rodoljubivom pesmom u socijalizmu, 1974. predstavljali su SFRJ na Evroviziji. Trijumfovala je ABBA, a Korni grupa je osvojila 12. mesto, pa je Kornelije rešio da raspusti grupu.

Dernek na rok način

Ukidanje bunta iz rok muzike verovatno je dostiglo vrhunac s jednim od najpopularnijih bendova SFRJ - Bijelim dugmetom. Njihov pastirski rok pomrsio je račune svim bendovima koji su pokušavali da sviraju što progresivniju muziku.

- Mi ništa ne filozofiramo i nikoga ništa ne učimo. Mi se samo zabavljamo. Publici nastojimo da pružimo jedan jugoslovenski ugođaj. Kako bi naš čovek rekao, dernek na rokenrol način. To je ono što Bijelo dugme radi, što u srcu nosi - poručili su Bebek i Bregović.

Zabranjeno pušenje

Ko je prvi rekao „Crko maršal”?

Na Drugom programu Radio Sarajeva 1979. grupa mladih, među kojima je bio Nenad Janković (kasnije Dr Nele Karajlić), dobila je svoj petnaestominutni blok nazvan „Top-lista nadrealista”. Njihovi prilozi su na duhovit način pratili socijalno i političko stanje u Jugoslaviji i vrlo brzo stekli ogromnu popularnost. U toj grupi nastao je i bend Zabranjeno pušenje.

Budući da su se sve više bavili satirom, prvi ozbiljniji problem imali su 27. novembra 1984, posle koncerta u Rijeci. Kako im se pokvarilo pojačalo marke „maršal”, Karajlić je rekao: „Crko maršal! Mislim na pojačalo”. Po novinama je krenula hajka na grupu zbog vređanja druga Tita, koncerti su im masovno otkazivani, a Karajlić i ostali pozvani su na odgovornost. Razni forumi, kao što su Subnor i savezi socijalističke omladine iz cele zemlje, izdavali su saopštenja u kojima su osuđivali ponašanje članova grupe i slagali se sa zabranom njihovih koncerata. Tokom proleća frka se stišala sama od sebe i ubrzo je većini izgledala smešna, pogotovo kad se zna da je grupa Idoli isti štos s „maršalom” prodavala na svojim koncertima još 1981 - piše Janjatović.

Bend, koji je u pesmama poput „Kanjon Drine” najavio sukobe u SFRJ (a to su pojedini članovi činili i u emisiji „Top-lista nadrealista”), prestao je da radi samo nekoliko meseci pred početak rata, da bi kasnije bile obnovljene dve grupe sa istim imenom - Neletova i Sejina.

Najava rata

Bebek je 23. aprila 1984. napustio Dugme, u grupu je došao Mladen Vojičić Tifa, a brzo ga je zamenio Alen Islamović. To je i vreme kada politika ulazi u stihove Dugmeta, ali na neobičan način. Najkontroverzniji album grupe bio je „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo” (1986), koji su zbog pevanja revolucionarne pesme „Padaj, silo i nepravdo” i stiha Branka Miljkovića „Ko ne sluša pjesmu, slušaće oluju” u britanskom Gardijanu ocenili kao Bregovićev pokušaj državnog udara. Sledeći, „Ćiribilibela” (1988), počinjao je porukom „Ako se sutra zarati, mala moja, šta ćemo ja i ti”, a završio se spajanjem pesama „Lijepa naša” i „Tamo daleko”, zbog čega su ih u pojedinim gradovima gađali i flašama u vreme kada je i država nezadrživo hrlila u građanski rat.

Branimir Džoni Štulić i njegov uticaj

Azra: Užas je moja furka

Branimir Džoni Štulić sigurno je jedan od najkontroverznijih rok autora koji se pojavio u SFRJ, a njegov bend Azra jedan je od najboljih i najuticajnijih.

Koliko su cenjeni, najbolje ilustruje to što je na listu „Ju 100: Najbolji albumi jugoslovenske rok i pop muzike” uvršteno pet njihovih albuma, od čega su čak tri među prvih deset.

Pesma „Balkan”

Prva grupa koju je Štulić osnovao zvala se Balkan sevdah bend. Svirali su sve, od Džonijevih pesama, preko sevdalinki, do hitova Bitlsa. S vremenom su se više okretali roku, pa je 1975. Džoni nakratko pokrenuo grupu Azra. Zatim se opet posvetio samostalnim nastupima. Januara 1977. rešio je da krene s grupom Azra. Ime je odabrano po pesmi Hajnriha Hajnea, a Azra znači devica - piše Petar Janjatović. Posle menjanja nekoliko postava, iz kojih je izrastao i bend Film, ali i Štulićevog vremena u Parnom valjku, Azra je 1979. objavila singl s pesmama „Balkan” i „A šta da radim”.

Pesma „Balkan”, koju je Džoni napisao po povratku iz vojske 1974, nosila je u sebi sublimirane glavne odrednice njegovog autorskog senzibiliteta. Originalni tekst pesme vukao je na sevdah, ali ga je pod uticajem panka i novog talasa izmenio. Na te promene uticao je nastup Pankrta u Zagrebu. Debi album snimili su u proleće 1990. U 12 numera Džoni je demonstrirao praštave gitare, uticaj belog rege zvuka, uzvikujuće, gotovo bolno pevanje i tekstove s temama koje dotadašnja scena nije poznavala - piše Janjatović.

Samo godinu dana kasnije objavljuju i drugi album „Sunčana strana ulice”.

U ljubavnim temama Džoni je nežan, muzički se oslanja na akustiku i novouvedene duvačke instrumente. Suprotno tome, političke pesme gotovo nekontrolisano su kuljale. Od gorke „Užas je moja furka”, do tada aktuelnih „Poljska u mom srcu”, „Kurvini sinovi”, „Uvijek ista priča”, progovorio je o temama o kojima se ustručavao da peva na debiju. Na sledećem, duplom albumu „Filigranski pločnici” politički komentari su još direktniji - objašnjava Janjatović.

Rekordni dohodak

Novim albumima „Kad fazani lete” i „Krivo srastanje” Azra je definitivno zacementirala status zvezda, a Štulić je 1982. poreskom odeljenju prijavio 280 miliona dinara zarade, što je bio najveći dohodak u Zagrebu i iznosio je dva miliona dolara. Međutim, početkom 1984. odlučili su se da odsviraju oproštajnu turneju, a Džoni se odselio u Holandiju. Povremeno se vraćao, pa je pod imenom Azra snimio album „Između krajnosti”. Od 1995. stalno je u Holandiji, gde je, kako kaže, gost koji „nema pasoš, nema novac i nema gde da se vrati”.

Na šta sam uticao u domaćem rokenrolu? A na šta nisam? Nisam uticao na Bijelo dugme kad se pojavilo, nisam uticao na one pre Bijelog dugmeta, nisam uticao na Grupu 220. Ali otkad sam se pojavio - uticao sam na sve! I ne samo na rokenrol, nego baš na sve. Možda ne na fudbal u tolikoj meri, ali sigurno i oni što igraju misle da bi trebalo da budu kao Džoni Štulić - poručio je bez imalo skromnosti lider Azre u intervjuu za Stav 1990.

Bunt i polusvet

Kraj sedamdesetih i početak osamdesetih doneli su bunt u jugoslovenski rokenrol, a simbol pobune protiv društvenih normi i sistema postala je Riblja čorba, bend koji je osnovao Bora Ðorđević, nekadašnji član akustičarskih grupa Suncokreti, Zajedno i Hajduk Stanko i jataci. Iako je on kao član grupe Rani mraz, u kojoj je bio samo 45 dana, s Ðorđem Balaševićem 1978. snimio pesmu „Računajte na nas”, posvećenu Titu, sama Čorba (nastala iste godine) nije imala nijedan panegirik doživotnom predsedniku SFRJ.

- Niko pre Bore Ðorđevića nije tačnije opisao polusvet beogradski, koji je bio realan polusvet kraja sedamdesetih godina. On je pevao o pijancima, samurajima i dangubama sa asfalta. O onima koji se najbolje snalaze u kafani, ali se u životu ne snalaze najbolje - rekao je rok novinar Petar Popović u emisiji „Rokovnik”.

Tužbe Subnora i Majska nagrada

Sa albumom „Mrtva priroda” Čorba je postavila rekord - bio je to najbrže prodavani album u istoriji domaće rok muzike. Kako se na tom albumu našla i prva Čorbina direktna politička pesma „Na Zapadu ništa novo”, počeli su i napadi na bend, a Subnor ih je tužio zbog stihova „Za ideale ginu budale” i „Kreteni dižu bune i ginu” kao vređanja „tekovina Narodnooslobodilačke borbe”. Uprkos tome, na Dan mladosti 1982. Savez socijalističke omladine dodeljuje im Majsku nagradu uz obrazloženje da „grupa peva o životu i problemima mladih” i da je „postala simbol velikog dela omladine”. Osokoljen time, Bora je nastavio da radi pesme s direktnim političkim porukama, istovremeno se baveći najcrnjom stranom života, pa su stizale tužbe za „uznemiravanje javnosti” i „verbalno vređanje patriotsko-socijalističkih osećanja”.

Međutim, u vreme slabljenja države krajem osamdesetih rok muzičar koji je kritikovao malograđanštinu tu istu malograđanštinu je prigrlio, i to sve s potpuno pogrešnom vrstom nacionalizma i ksenofobije i dramatičnim padom kvaliteta, posebno vidljivim upravo u političkim radovima - pesme poput spomenute „Na Zapadu ništa novo” ili „Južna Afrika 85 (Ja ću pevam)” zamenile su znatno lošije „Tito je vaš” i „Baba Jula”, a na kraju i potpuno bezvredne i bespotrebne „Pesma o Čedi prašku” i „Ivica Dačić”.

Bend iz Trbovlja u Sloveniji najuspešniji iz SFRJ

Fenomen Lajbah: Od Tita i pornića do Kim Džong Una

Grupa koja je zabranjivana jer je tokom koncerta na video-bimu istovremeno prikazivala Josipa Broza i muški polni organ postala je 2015. prva sa Zapada koja je nastupila u Severnoj Koreji

Mnoge domaće grupe pokušale su da se probiju u inostranstvu, ali jedini bend koji je zaista stekao svetsku slavu jeste Lajbah.

Grupa iz Trbovlja u Sloveniji uticala je na neke od najvećih svetskih bendova, a koliko su jedinstvena pojava na svetu govori i podatak da su u avgustu 2015. postali prvi zapadnjački bend koji je nastupio u Severnoj Koreji, za Kim Džong Una (koji se ipak nije pojavio u publici).

Industrijski rok

Lajbah je nemački naziv za Ljubljanu korišćen za vreme Drugog svetskog rata, a grupa je u početku, od nastanka 1. juna 1980, delovala zajedno s grupama Irvin (slikarstvo) i Crveni pilot (pozorište). U to vreme im je muzika okarakterisana kao industrijski rok, a za nastupe su koristili gramofone, radio-aparate i elektronske instrumente koje su sami napravili. Umesto scenskog efekta suvog leda, na koncertima su koristili vojničke dimne bombe, što je podjednako bilo neprijatno i za njih i za publiku - piše Janjatović u „Eks-ju rok enciklopediji”.

Tokom nastupa na zagrebačkom Bijenalu 1983. emitovali su pornić i film „Revolucija još traje”, tako da su se u jednom trenutku na platnu pojavili Tito i muški polni organ. Sasvim dovoljno da milicija prekine nastup, a s bine su ih sklonili na silu. Zabranjeno im je javno pojavljivanje i korišćenje imena Lajbah.

Okrilje socrealizma, efektni koncerti i disidentski status kod kuće omogućili su im brzu prohodnost na Zapadu. Provokativna upotreba simbola iz arsenala Trećeg rajha prvo je u Jugoslaviji uznemirila boračke organizacije. Aprila 1985. objavili su prvu ploču za ljubljansku kuću „ŠKUC Ropot”. Zbog zabrane na ploči nije bilo imena grupe, sadržinu je sugerisao samo njihov simbol na omotu, a deo s Titovim govorom je bio tonski pokriven. Na 13. kongresu SSO Slovenije usvojen je zahtev da im se odobri upotreba imena i omogući rad, a za Dan mladosti 1986. dobili su nagradu Zlatna ptica - piše Janjatović.

Imaginarne države

Lajbah su bili nosioci pokreta Nova slovenačka umetnost, koji je govorio da je deo imaginarne države NSK. U vreme rata čak su i izdavali pasoše koji su korišćeni prilikom prelaska granica pojedinih zemalja, čime su samo, kako je to primetio filozof Slavoj Žižek, kao i mnogo puta pre i posle toga, uspeli da razotkriju drugu stranu političke moći. Stalno posvećeni kritici i provokaciji, oni i danas, 40 godina po osnivanju, umeju da budu glavna vest u svim svetskim medijima, što je bio slučaj i prilikom nastupa u Pjongjangu.

Jugoslavija je bila jedna utopistička formacija, stvorena u vreme kasnog nadrealizma i hipersocijalnog realizma. Rat je bio logična posledica tog utopijskog sna, cinična zamena za veliku priču koja je iščezla posle Hladnog rata, kraj istorije. Svaka država je realna koliko njeni građani veruju u nju - poručili su nedavno u jednom intervjuu.

Andrija Ivanović