Tačno pola veka su beleške Mitre Mitrović bile nedostupne javnosti!
Književnica, učesnica Narodnooslobodilačke borbe - spada među najistaknutije jugoslovenske revolucionarke, zaklete antifašistikinje i feministkinje... Jedna od prvih komunistkinja zatočenih u nacističkom logoru na Banjici 1941. godine. Nakon oslobođenja 1945. i prva žena ministar u istoriji Srbije. Prva supruga najpoznatijeg jugoslovenskog disidenta Milovana Đilasa...
Sve je to bila Mitra Mitrović (1912-2001). Heroina jednog vremena - danas, nažalost, pomalo zaboravljena.
- U borbi žena je pola moje ličnosti, i revolucionarne i ženske - zapisala je Mitra Mitrović u svojim sećanjima.
Junakinja višestruke borbe za slobodu
Pre oko pola veka je napisala neku vrstu memoara - jer ovo nisu memoari na kakve smo navikli - i ta knjiga, pod naslovom "Otpisana" i u izdanju "Vukotić medije", ove 2023. izlazi pred javnost.
Govoreći o Mitri Mitrović i objavljivanju ove knjige njenih uspomena, istoričar Predrag Marković navodi da je ona bila "prava junakinja višestruke borbe za slobodu, borila se i za društvenu revoluciju i za oslobođenje od okupatora i za slobodu misli".
- Na partijskom skupu, koji se pretvorio u suđenje njenom bivšem mužu Milovanu Đilasu, njegovi kumovi i ratni drugovi su ćutali ili ga napadali. Mitra ga je branila kao lavica! Samo velika žena može biti takav čovek. I naravno, u muškom društvu ona je poluzaboravljena - navodi Marković i dodaje da je objavljivanje knjige "Otpisana" veliki korak u ispravljanju nepravde prema ovoj velikoj ličnosti.
O Mitri Mitrović je često govorila i nedavno preminula istoričarka Latinka Perović. Ona ju je videla kao briljantnu ženu.
- Nije se smatrala lično tragičnom, ali je duboko osećala tragiku života. Kroz tako shvaćen život ona je išla dobro opremljena. Njeni su pratioci bili mudrost, hrabrost i dostojanstvo. Bila je i ostala slobodan čovek - u siromaštvu, u monolitnoj partiji, na vlasti i u izopštenosti. Takve su ličnosti neuništive - kazala je jednom Latinka Perović.
Knjigu "Otpisana" priredio je istoričar i prevodilac Veljko Stanić, koji u predgovoru navodi da su rat i revolucija, kao velike teme prošlog stoleća, prošle na dramatičan način kroz život Mitre Mitrović, da su pokretale njene strasti.
- Osim toga, Mitra je u svom zrelom dobu živela iskustvo rascepa s partijom i revolucionarnom svešću. Otuda u njenim uspomenama toliko redova i stranica o odnosu revolucionara i savesti, potčinjavanju ideologiji, o psihološkim, moralnim, filozofskim aspektima i komponentama revolucionarne svesti, pitanju lične slobode, subjektivnosti, kao i o ideološkoj zaslepljenosti i verničkoj psihologiji - ističe Stanić.
Objašnjava da njen život pripada revolucionarnom razdoblju evropske i svetske istorije, vremenu svetskih ratova i velikih političkih i ideoloških promena.
- Tako i njene uspomene pred čitaocem u punoj svetlosti dočaravaju jedan od temeljnih problema tog vremena, pitanje revolucije, i to revolucije u nastanku, njene geneze, korena, motivacija, kao i njene istorijske sudbine i (ne)opravdanosti. Jer ako je komunistička revolucija u Jugoslaviji izvedena u periodu 1941-1945, njeno pripremanje trajalo je duže, a ukorenjenost u istorijske procese modernog doba bila znatno složenija i dublja - ističe Stanić.
Dodaje da je Mitrin glas autentični glas disidentske levice koja se preispituje:
- To je i glas angažovane, samosvesne žene koja je u istoriji ženskog pitanja kod nas igrala krupnu ulogu. Istovremeno, uspomene Mitre Mitrović su velika saga o požrtvovanosti, stradanju, idealima, solidarnosti jedne generacije, revolucionarno putovanje s kog se većina njenih drugarica i drugova nije vratila. I povest o iluzijama i zabludama, ideološkoj zanesenosti i zamkama revolucionarnog angažmana.
Uz dozvolu izdavača, u nastavku prenosimo nekoliko delova iz knjige "Otpisana".
Ne može i dama i revolucionarka
Dovijala sam se (svakodnevno) kako da sa ono malo odela kojim sam raspolagala budem lepo odevena, ukusno, zahvaljujući svome mršavilu izgledala sam još modernija. Nije bilo ni teško, samo je na to uvek trebalo pomisliti, kao i u detinjstvu sa onim vrpcama. Potrebna mi je bila dobra suknja, ili dve, neki (originalno ispleten) džemper koji sam uglavnom sama plela uz malu maminu pomoć, nekolike bluzice, ili kostim za univerzitet i ulicu, ispod toga neka bluzica, kragnica, šalče - i moja pomodnost je bila gotova.
Ekonomična, ali brižljivo smišljana i proveravana pred ogledalom. Šminkala sam se, tj. uvek stavljala puder na lice i ruž za usne. To je već bilo previše za jednu revolucionarku. Zaista gotovo da ne znam nijednu svoju drugaricu koja se (u toj meri) šminkala. I to je bilo ženski, malograđanski.
Beležim to zato što nije bilo bez značaja, jer je ta moja želja i navika, tj. moj izgled stvarao s početka izvesne nesporazume, usputne istina, ali ne bez značaja za puno poverenje u mene, da li sam ja vezana za pokret. Ta pažnja, "ženska", prema odevanju, pa još šminkanje, prećutno je automatski svrstavano u kategoriju malograđanskih navika. Još dublje, kasnije, tumačeno, i teoretskije, kao znak ženske porobljenosti, potreba kinđurenja je znak podređenosti mužu, svođenje na nižu ličnost, još iz davnih vremena, po prestanku matrijarhata. A danas, u kapitalističkom društvu, još i u vreme fašističkih parola o povratku žene u kuću, otkriva svu prazninu i neshvatanje od strane samih žena da pristaju na svoj podređeni položaj, ako podležu tim navikama. A pogotovu kod revolucionarki je znak njihove neemancipovanosti i malograđanštine. Ne može se biti dama i revolucionarka.
Život sa Milovanom bio je kao u snu
Živeli smo jednostavno, mi i naša ideja, uz našu ljubav. Bez ljubomore (npr. gde je ko bio preko dana jer to iz konspiracije ne bismo smeli ni znati niti pitati), koja će u malim navratima doći možda tek kasnije, u drugim prilikama.
Sklad je bio stvaran, osim u sitnicama, vrlo beznačajnim.
Nismo imali mnogo ni zahteva ni mogućnosti.
Razgovori i razgovori, i to i jeste ono najlepše, bilo kako.
Šetnje, obavezno u prirodi - a gde? - u proleće i mladoj prirodi.
Bilo je mnogo sitnih zadovoljstava koja bi danas mogla biti smešna.
Imali smo, dakle, vrlo privatni svoj život, o kome čak ne bismo mogli ni pričati drugima, toliko je bio privatan, "beznačajan" za pokret. A mi o privatnom životu već ionako nismo pričali, po pravilu.
Maštanje - o sebi? O nama dvoma? - da, ali to je bilo maštanje zaista o nama svima, ne toliko lično konkretnim.
O sebi lično - nismo "maštali": mi ćemo to, pa to, pa dotad? Ne, tako nikako nismo dovoljno maštali, ali ne zato što bismo bili svet bez maštanja, nego što nismo bili sami, i živeli smo nekako kao u snu, a vrlo svesni trenutka koji nije samo naš, nas dvoje, nego mnogih, ti su trenuci bili život.
Večnost - nikada u smislu večnosti ljubavi i obaveza, malograđ(anski). Iskrenost - obavezna - ono što je tajna, tajna je pokreta.
Materijalno - borili se za najminimalnije, ko je šta imao - kad je ko zarađivao i drugi je imao.
Lična nesreća - tuga - ne odgovara revolucionaru, nije je ni bilo, bili smo mladi i voleli se.
Svesno sam se žrtvovala
Neograničena odanost rev. stvari pretvara se u apsolutnu poslušnost, ali ja to ne osećam, to se samo pretvara. Kad se to događa, niko nije svestan dovoljno, a neko nikada.
Žrtvovanje će dugo ostati neodvojiva dimenzija revolucionarnog pregnuća, zloupotrebljavana, ta nesebična spremnost komunista da se žrtvuju. Žrtvovanje je sastavni deo bitke za nešto, ideju, ideal. Nije pravo da sve padne na komunistički pokret, tj. partiju. Argument da svaki politički pokret itd. više nije (to jest, 1953. godine nije za mene bio) dovoljan, jer moj pokret komunistički nije bio svaki pokret. Kad je to postao, ja sam ga se (u sebi) odrekla, i on mene što u njega nisam verovala. A ja sam ga se odrekla. Mislim da nas u ovom vremenu ima prilično mali broj poslednjih Mohikanaca. Čak je to više Radovan Zogović, nego Kariljo, Berlinguer, u koje ću da se zakunem (u Maršea neću, jer se već četrdeset godina kunemo u Francuze, Narodni front, generalne štrajkove). Pa šta da radimo? Pardon, pa šta da rade? Neka smisle.
Kad sam postala tzv. homo duplex, otišla sam (problem nije prestao postojati). Veoma dobro znam šta je šta, čak i oni koji me poštuju zbog mog dostojanstva istovremeno me sažaljevaju zbog nepotpunog života. Ja, međutim, vidim jasnije nego oni njihove kompromise (vrlo često zbog materijalnog momenta, ali nije nimalo moralnije ni jedno ni drugo).
Žrtvovanje se ne oseća u tom bukvalnom značenju dok ste celi, tada je to vaša najkompletnija sloboda. Vi je - nažalost - i ne osećate kao tu kompletnu slobodu, vi je živite, pa je zato ne osećate, formulisanu. Kad se pocepa, onda je žrtva. Ne date da se pocepa, krpite je, ne znajući to, prikrivajući to višim ciljevima, ne nazivajući to nikako, dok se ne dogodi. Ni danas to ne nazivam žrtvom, jednostranom, žrtvom nekome. Dogodilo se da sam se opredelila.
Mislim da mi je to najkompletniji deo života. Zato što sam se posle pocepala. Da nisam, ne bih ni znala. Vezivala bih samo za mladost i pravdala se umorom ili drugim izmišljenim razlozima. Ovako, pocepala sam se u najlepšim godinama, četrdesetim, kad se misli, smera, vidi, preispituje, čak i osvrće unazad, malkice.
Raskorak s partijom
Penzija nakon odbijanja JDP
Istoričar Veljko Stanić navodi da je trenutak velike životne krize za Mitru Mitrović nastupio kada je posle 1954. godine došla u raskorak s partijom.
- Podržavši na Trećem vanrednom plenumu CK SKJ januara te godine ideje o liberalizaciji i demokratizaciji svog već bivšeg supruga Milovana Đilasa, Mitra Mitrović više nije u vrhu režima. Uz partijski bojkot - Tito je odbio da je primi - sledile su dve godine ispitivanja u Kontrolnoj komisiji. U CK SKS više nije birana, a iz CK SKJ isključena je 1956. godine. Pod partijskim pritiskom biće joj iznuđena izjava kojom se ograđuje od Đilasovih stavova. Ubuduće se nalazi na mestima bez većeg političkog značaja. Odbivši odlazak u diplomatiju, od 1956. godine je sekretar Komisije za školsku reformu, a potom i direktor Saveznog zavoda za proučavanje školskih i prosvetnih pitanja. Pred nemogućnošću da stane na čelo Jugoslovenskog dramskog pozorišta, na poziv same kuće iz 1962. godine - izostala je podrška nadležnih državnih organa - Mitra Mitrović iduće godine, s tek navršenih pedeset godina, odlazi u penziju - piše Stanić.
(Boban Karović)
