KAKO SU STRANCI ZADUŽILI SRBIJU: Od pravljenja topa do lečenja i unapređenja srpskih banja

Da postoje stranci koji su kroz istoriju zadužili Srbiju i voleli je više nego svoju otadžbinu - poznato je. Spisak takvih imena je dug, neka su dobro poznata, neka manje... Ovo su priče o Ipolitu Mondenu, Šarlu Lubriju, Emerihu Lindenmajeru, Joahimu Midoviču i Pavlu Jurišiću Šturmu.

Prvi naš ministar vojni bio je Francuz. Na gravirama koje su zabeležile predaju ključeva turskih gradova Mihailu Obrenoviću, čime je okončano petovekovno ropstvo pod Osmanlijama, među figurama u istočnjačkoj odeći izdvaja se visoka prilika u kaputu evropskog kroja i cilindru. Reč je o Ipolitu Mondenu, prvom ministru vojnom Kneževine Srbije.

Za njegovo angažovanje u srpskoj vojsci zaslužan je Ilija Garašanin. Upoznali su u Parizu, kada je inženjerijski kapetan Monden ostavio odličan utisak na predsednika srpske vlade. Garašanin je zaključio da je takav oficir potreban srpskoj vojsci pa ga je, po dobijenom odobrenju francuske vlade, 1853. godine doveo u Kneževinu Srbiju. Monden je tada ostao dve godine, baveći se planovima za odbranu Srbije u ratnoj situaciji koja je vladala na istoku Evrope zbog Krimskog rata. Zbog obavljanja ovog posla proputovao je celu Srbiju. Svojom stručnošću i spremnošću za saradnju stekao je ugled u Srbiji, ali je po završetku Krimskog rata ocenjeno da je potreba za njegovim angažovanjem prestala i on se 1855. vratio u Francusku.

Šest godina kasnije Srbiji je zatrebao stručnjak za građevinarstvo. Knez Mihailo Obrenović spremao se da silom konačno otera Turke iz Srbije, a putevi, mostovi, vodosnabdevanje, kasnije i železnica, u svim evropskim zemljama smatrani su za objekte od najvećeg značaja za mobilizacaju i vođenje rata. U Beogradu su se setili Modena, pa je od Napoleona III, koji je podržavao Mihailovu ofanzivnu politiku prema Carigradu, dobijena dozvola za njegovo angažovanje.

Kneževim ukazom 20. marta 1861. godine Ipolit Moden postavljen je za „upravitelja građevine”, a u tom dokumentu dalekovido je zapisano da vlada zadržava pravo da ga, „prema potrebi i njegovoj sposobnosti, i u drugoj struci upotrebiti može” bez povećanja plate. Tako se desilo da je već u jesen iste godine, ukazom od 22. septembra, „major francuske vojske Ipolit F. Monden postavljen za načelnika Glavne vojne uprave”, uz unapređenje u čin srpskog pukovnika. U aprilu 1862. dotadašnja Glavna vojna uprava, koja se nalazila pod nadležnošću Ministarstva unutrašnjih dela, prerasla je u Ministarstvo vojno, a Moden je došao na čelo tog novoformiranog ministarstva.

Zanimljivo je da nikada nije naučio srpski.

Emerih Lindenmajer

Zaljubljenik u srpske banje

Nemac Emerih Lindenmajer rođen je 1806. u današnjem rumunskom delu Banata, tada u Austriji. Otac mu je bio hirurg i balneolog, stručnjak za mineralne vode, pa se i on posvetio tim naukama.

Studije medicine završio je u Pešti 1832. godine, i posle bavljenja slobodnom praksom, tri godine kasnije došao je u Srbiju. Prvo zaposlenje bilo mu je na mestu okružnog fizikusa, lekara Podrinsko-savske komande sa sedištem u Šapcu, odakle je 1837. premešten u Beograd, gde je postavljen za lekara vojne bolnice.

U ono vreme to je bio loš položaj, s platom nedovoljnom za život, pa je Lindenmajer odlučio da napusti Srbiju i vrati se u Peštu. Odustao je od tog nauma posle prepiske s knezom Milošem, koji ga je pozvao kod sebe u Kragujevac i postavio za lekara svoje garde, a zatim 1839. i za glavnog vojnog lekara.

Lindenmajeru pripada velika zasluga za osnivanje vojnih bolnica i unapređenje vojnog saniteta uopšte. A kad je 1845. dr Jovan Steić, prvi Srbin s diplomom lekara, postao glavni sekretar saveta, odnosno vlade, na njegovo mesto šefa saniteta - što bi danas odgovaralo ministru zdravlja - naimenovan je dr Emerih Lindenmajer.

Sa ovog položaja neprestano je radio na tome da se u svakom okrugu obrazuje bolnica, a veliki uspeh postigao je u borbi protiv „frenge”, sifilisa, bolesti koja se tridesetih godina 19. veka jako raširila po Srbiji. Obrazovao je lekarsku komisiju koja je trebalo da utvrdi prirodu ove bolesti, a 1851. godine osnovana je i bolnica u Gurgusovcu, danas Knjaževcu, za lečenje obolelih od sifilisa. Njegovim zalaganjem obnovljen je i sirotinjski fond u Beogradu, a onda i po gradovima u unutrašnjosti. Mere koje je on preduzimao protiv epidemije kolere 1848. i 1849. bile su uspešne i spasle su Srbiju masovnog umiranja

Uporedo sa starao za unapređenje banja, pa je 1851. godine donet prvi pravilnik za sve banje i mineralne vode u Srbiji, kojim se propisuju dužnosti banjskih lekara i ostalih banjskih službenika, ali i posetilaca. Takođe, naložio je okružnim načelnicima da u vreme banjske sezone, koja je trajala tri meseca, u banjama obezbede lekara koji će posetiocima davati uputstva o korišćenju mineralne vode. On lično najviše je učinio za Bukovičku banju, ali nije zapostavio ni druge: u „Opisu mineralnih voda u Kneževini Srbiji” vodu iz Vrnjaca označio je dobrom za piće i kupanje, a u Brestovačkoj je za državu otkupio veliki deo zemlje radi izgradnje banjskih objekata...

Na mestu šefa saniteta ostao je do 1859. godine, kada je zbog nekih političkih intriga penzionisan, što ga je teško pogodilo.

Ali posle tri godine, u vreme turskog bombardovanja Beograda, opet se u državi ukazala potreba za njegovim iskustvom i znanjem: bio je hitno pozvan u Ministarstvo vojske, gde mu je naloženo da u slučaju potrebe organizuje sanitet u prestonici. Tada je poslednji put došla do izražaja Lindenmajerova sposobnost: u roku od nepunog sata on je ministarstvu podneo plan za najneophodnije pripreme u sanitetu u slučaju oružanog sukoba u Beogradu.

Umro je u Beogradu 1893. godine, a u posmrtnom govoru dr Vladan Đorđević je rekao: „Na grobu dr Lindenmajera majka Srbija veli: hvala ti, posinče, što si mi ceo tvoj vredni život posvetio!”

Šarl Lubri

Kako je napravljen prvi srpski top

Srbija se sredinom 19. veka spremala za oslobođenje od Turaka. U to doba činilo se da će do rata između Rusije i Turske doći svakog trenutka, pa je Srbija nastojala da se što bolje pripremi za taj sukob.

Pri kraju 1851. godine vlada u Beogradu pokušava da od Austrije kupi 100.000 pušaka i 200 topova, ali ne uspeva jer Beč vodi svoju politiku. Srbija se zatim obraća Francuskoj, ali je ishod bio sličan, pa je vlada bila primorana da počne podizanje sopstvene vojne industrije.

Pošto je Beograd bio pogranična varoš, izložena napadima i pod stalnom prismotrom stranih diplomatskih predstavnika, na predlog Ministarstva unutrašnjih dela Kneževine Srbije, u martu 1851. godine knez Aleksandar Karađorđević je odlučio da se državna topolivnica iz Beograda „smesti i zavede” u Kragujevcu. Izbor nije bio slučajan, jer su u ovom gradu još od 1836. postojale zanatske radionice za popravku pušaka. U njoj su radili oružari iz Nemačke, Češke, Austrije i Belgije. Ti vrsni majstori su obučavali domaće, uglavnom seosko stanovništvo, pa se Kragujevac ubrzano razvijao. Kad je knez Mihailo 1841. odatle prestonicu preselio u Beograd, pevalo se: „Zalud tebi, Beograde, hvala, kada ti je Kragujevac glava.”

U leto 1851. u Kragujevac su iz Pariza dopremljene dve manje mašine za izvlačenje topovskih cevi, a od firme „La Šos” kupljena je i moderna parna mašina. Vlasnik ove firme došao je da je lično montira, ali je zbog rada na sunčevoj žezi doživeo srčani udar i umro. Sahranjen je kod Stare kragujevačke crkve. Istovremeno, u trideset kilometara udaljenim Stragarima, završavana je moderna barutana.

Posredovanjem Garašanina, 1852. godine uspostavljen je kontakt sa nadzornikom privatne topolivnice u varoši Due, Francuzom Šarlom Lubrijem. Na molbu iz Beograda, Napoleon III lično mu je dozvolio da „može otići u Srbiju na godinu dana i raditi na poslovima izgradnje topolivnice”, koja je premeštena u Kragujevac. Lubri je 20. januara 1853. godine zaključio ugovor na godinu dana s Ministarstvom unutrašnjih dela, a sedam dana kasnije odobrio ga je, kako su propisi tada nalagali, i lično knez Aleksandar Karađorđević.

Odmah zatim Šarl Lubri je prionuo na posao. Ubrzano su podizane zgrade, radionice i jame za livenje topova. Gradnja pogona se, međutim, otegla, jer je zemljište na kom je zidano bilo podvodno. Kašnjenju radova, međutim, doprineo je i sam Lubri: na njega je iz Pariza vršen pritisak da uspori rad jer francuskoj politici tog trenutka nije odgovaralo da Srbija dobije modernu topolivnicu, a bio je, izgleda, i psihički oboleo.

U leto 1854. godine Lubri je počeo sve čudnije da se ponaša i postao skoro nepodnošljiv zbog svoje bolesti. Zahtev iz Pariza da napusti Srbiju gotovo da je doneo olakšanje, pa je u septembru 185. godine, kad je Lubri napustio Kragujevac, na njegovo mesto postavljen Milutin Jovanović, prvi učeni srpski topolivac. Lubri je ubrzo po povratku u Francusku umro, a knez Aleksandar Karađorđević je, u znak zahvalnosti, poslao njegovoj porodici znatnu sumu novca kao pomoć.

Narednih decenija, u ratovima protiv Turske i Bugarske, srpska vojska koristila je topove marke „let”, napravljene po francuskoj licenci u Kragujevcu.

Pavle Jurišić Šturm

Prusku zamenio Srbijom

General Pavle Jurišić Šturm, komandant slavne Treće srpske armije u Prvom svetskom ratu, rođen je 1848. u Pruskoj, od oca Lužičkog Srbina, kao Paulus Eugen Šturm.

Završio je najprestižniju prusku vojnu školu u ono vreme, u Vroclavu, a zatim i specijalizaciju u Nansiju. Učestvovao je u francusko-pruskom ratu 1870. i 1871. godine, u kom je odlikovan Ordenom gvozdenog krsta. On i njegov rođeni brat Evgenije, takođe poručnik, napustili su 1876. godine prusku vojsku, koja je tada smatrana najuglednijom u Evropi, i došli u Srbiju da se zajedno sa Srbima kao dobrovoljci bore protiv Turaka.

Postao je srpski oficir, promenio svoje ime u Pavle Jurišić, a staro prezime Šturm uzeo kao nadimak, prešao u pravoslavlje i uzeo za krsnu slavu Svetoga Savu, a zatim učestvovao u sedam ratova koje je vodila Srbija.

Iz ratova Srbije sa Turskom 1876-78. izašao je sa odlikovanjem i činom kapetana. Borio se i na Slivnici u srpsko-bugarskom ratu 1885. godine. Posle tog je više puta premeštan da bi zbog nekih nesporazuma bio penzionisan avgusta 1900. godine, ali je u u službu vraćen godinu dana kasnije.

Pavle Jurišić bio je jedan od zaverenika koji su 1903. godine ubili kralja Aleksandra Obrenovića i Dragu Mašin, a po dolasku Karađorđevića na vlast imenovan je za prvog ađutanta kralja Petra i u tom svojstvu ga je pratio na svim njegovim putovanjima.

Verovatno je više legenda nego istorijska činjenica da ga je kralj postavio na to mesto da bi mu se odužio što mu je spasao život. Naime, pričalo se da su se u francusko-pruskom ratu našli na suprotnim stranama i da je Šturm u borbi zarobio Petra Karađorđevića, ali da mu je poštedeo život. Nesporna je činjenica, međutim, da je Jurišić posle Majskog prevrata bio na meti opoziconih listova. Zbog teksta u kojem je proglašen za stranog špijuna on je, braneći svoju čast, na Terazijama potezao pištolj na glavnog urednika.

U Prvom balkanskom ratu Pavle Jurišić je bio komandant Drinske divizije prvog poziva i s njom je učestvovao u Kumanovskoj bici, posle koje je dobio čin generala. U Prvom svetskom ratu je u Cerskoj i Kolubarskoj bici komandovao Trećom armijom, koja je značajno doprinela pobedi. Jurišićeva armija je branila odstupnicu celokupnoj srpskoj vojsci tokom njenog povlačenja 1915. Kao komandant Treće srpske armije borio se protiv nemačkih i pruskih armija, kojima je komandovao njegov nekadašnji klasni drug iz oficirske škole i ratni drug iz francusko-pruskog rata feldmaršal Makenzen...

Zbog velikih gubitaka koje je njegova armija imala na Kajmakčalanu, Šturm je smenjen i 1916. upućen u Rusiju da radi na organizovanju dobrovoljaca. Početkom 1917. preko Japana se vratio u Solun i postavljen je na protokolarnu dužnost kancelara Kraljevskih ordena, na kojoj je ostao do penzionisanja.

Pavle Jurišić Šturm umro je 1922. godine. Dva puta se ženio, ali nije ostavio potomstvo, dok je njegov brat Evgenije, takođe oženjen Srpkinjom, imao deset ćerki i sina Pavla Jurišića Mlađeg. On je za vreme Prvog svetskog rata bio major, a 1941. otišao je u četnike. Gestapo ga je uhapsio i streljao. Bilo mu je ponuđeno, budući da je nemačkog porekla, da život nastavi u kućnom pritvoru, ali je Pavle Mlađi to odbio govoreći da je srpski oficir.

Joahim Midovič

Poljak koji je zadužio Srbiju

U prvoj polovini XIX veka živela su u Srbiji dvojica lekara Poljaka, ali se posle 1860. godine njihov broj uvećao na desetine. Skoro svi oni su u ovde osnivali porodice i tu ostajali do kraja života.

Jedan od prvih među lekarima iz Poljske, kako po vremenu dolaska, tako i po uspehu u službi i naučnom doprinosu, jeste Joahim Midovič. Rođen 1815. godine u Galiciji, studije filozofije završio je u Lavovu, a 1841. i medicinu u Beču.

Iz molbe koju je naredne godine podneo srpskom Visokoslavnom popečiteljstvu vnutrenih dela vidi se da je u Beču stekao diplomu i za porodiljstvo („roditeljstvene nauke magister”).

U molbi za prijem u srpsku službu on navodi da je Sloven i da dva slovenska jezika, poljski i slovački, zna dobro, i tvrdi da će i srpski jezik, pošto im je sličan, savladati za nekoliko nedelja.

Ukazom kneza Aleksandra Karađorđevića u decembru 1842. Joakim Midovič postavljen je za fizikusa, to jest lekara okruga požarevačkog. Od tada on se potpisuje kao Joakim ili Aćim Medović.

U službenoj karakteristici za 1844. godinu piše da dr Medović posle 15 meseci „srbski” ume govoriti „prilično, a čitati i pisati u srednjem stepenu”, a da izveštaje najčešće ipak piše na nemačkom (pored navedenih, Medović je poznavao i latinski i francuski).

Dr Medović se na mestu okružnog fizikusa pokazao kao vrlo stručan i savestan. Molba za dobijanje srpskog državljanstva, koju je podneo u aprilu 1845, brzo mu je usvojena i on je 1845. već početkom juna upisan u spisak žitelja srpske varoši Požarevac.

Uz obavljanje redovnih lekarskih dužnosti, dr Aćim Medović bavio se i naučno-prosvetiteljskim radom, pa je tako u prve tri godine objavljivao članke o suzbijanju stočnih bolesti i dojenju novorođenčadi.

U to vreme jedna retka i nauci relativno nepoznata vrsta insekata, golubačka mušica, u požarevačkom okrugu izazivala je pomor stoke i nanosila neprocenjivu štetu seljacima i u Srbiji i preko Dunava u ondašnjoj Austriji. Zato su vlade iz Beča i Beograda 1846. naložile preduzimanje opsežne akcije u suzbijanju ovog zla.

Tokom 1847. godine dr Aćim Medović proveo je na terenu pet meseci ispitujući rasprostranjenost i biologiju golubačke mušice. Izveštaj o istraživanjima on je poslao Ministarstvu unutrašnjih poslova i to je bio prvi stručni rad o golubačkoj mušici uopšte. Dostavljen je i austrijskoj vladi, pa ga je kustos bečkog Prirodnjačkog muzeja Vencens Kolar uvrstio u svoj referat podnet Akademiji nauka. To je bilo veliko priznanje kako za dr Aćima Medovića, tako i za srpsku zdravstvenu službu.

Posle deset godina službovanja u Požarevcu premešten je u Beograd. Kao visoki vladin činovnik, bio je zadužen za izradu propisa kojim se uređuje zdravstvena služba. Nastavio je da se bavi i naučnim radom, pa je, između ostalog, objavio raspravu „Mane i nedostaci našeg naroda, i način kako bi se njima pomoći moglo”.

Godine 1865. dr Medović je izabran za honorarnog nastavnika novoosnovane katedre za sudsku medicinu, na Pravnom fakultetu Velike škole. Tu će, kao redovni profesor, dočekati i penziju 1881.

U međuvremenu je 1872. biran za prvog predsednika Srpskog lekarskog društva. Učestvovao je u radu srpskog vojnog saniteta u oba srpsko-turska rata od 1876. do 1878. Napisao je više udžbenika i stručnih knjiga, a umro je 1893. godine u Beogradu.

Momčilo Petrović