PROKLETI MART: Od mitinga i demonstracija do ubistava i bombardovanja

Ra­no pro­le­će ume da une­se ne­mir u lju­de. Kao da s pr­vim pu­po­lj­ci­ma pu­pi i gnev. Zai­sta su re­t­ke ve­li­ke de­mo­n­stra­ci­je po oštroj zi­mi ili tro­p­skoj vru­ći­ni

Predrag Marković, istoričar

RAT, PAKT, GROB I ROB 25. mart 1941.

Posle pripajanja Austrije (1938), italijanske okupacije Albanije (1939) i pristupanja Mađarske, Rumunije i Bugarske Trojnom paktu (1940-41), Kraljevina Jugoslavija bila je sa svih strana, osim prema Grčkoj, opkoljena Silama osovine. Hitler je vršio jak diplomatski pritisak na Jugoslaviju da i ona uđe u Trojni pakt, kako bi mogao da se posveti napadu na SSSR.

Tako su 25. marta 1941. godine predsednik vlade Dragiša Cvetković i ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković u bečkom dvorcu Belvedere potpisali protokol o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu - savezu Nemačke, Italije i Japana.

Već 27. marta zaverenička grupa oficira Jugoslovenske vojske naklonjenih Engleskoj, s generalom Borivojem Mirkovićem na čelu, izvela je puč i zbacila s vlasti tročlano kraljevsko namesništvo s knezom i vladu Cvetković-Maček. Imitirajući maloletnog kralja Petra, kapetan Jakov Jovović pročitao je na Radio Beogradu navodni kraljev Proglas naciji, kojim su podržani pučisti.

Čim su Beograđani čuli za puč, pohrlili su na ulice. Pevane su patriotske pesme i uzvikivane parole protiv Hitlera i Musolinija, i klicalo se kralju Petru II, demokratiji, Rusiji, Britaniji. Čule su se i parole „Bolje rat nego pakt”, „Bolje grob nego rob”.

Kažu da je Hitler dobio napad besa kad je čuo za demonstracije u Beogradu. Nepunih deset dana kasnije, usledila je njegova odmazda. Beograd je bombardovan, a tačan broj žrtava nikada nije precizno utvrđen. Procenjuje se da je stradalo oko 4.000 građana Beograda, koji je tada imao oko 370.000 stanovnika.

HAPŠENJE DRAŽE MIHAILOVIĆA 13. mart 1946.

Operacija hapšenja Dragoljuba Draže Mihailovića, bivšeg načelnika Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini, izvedena je u periodu januar-mart 1946. godine, a sam čin hapšenja odigrao se u noći 12/13. marta 1946. u selu Dobrunska Rijeka u okolini Višegrada. Hapšenje su organizovali i izveli pripadnici Odeljenja za zaštitu naroda (Ozne).

Vest o hapšenju Draže Mihailovića javnosti je objavljena nekoliko dana kasnije, 24. marta 1946, a posle nekoliko nedelja on je izveden na javno suđenje, na kome je osuđen na smrt i 17. jula iste godine pogubljen. Dugi niz godina priča o njegovom hapšenju je bila obavijena velom tajne, a pošto su se u inostranstvu, u četničkoj emigraciji, počele javljati različite verzije Mihailovićevog hapšenja, u listu Politika je avgusta 1962. objavljen feljton o njegovom hapšenju u kome je izneta zvanična verzija, prema kojoj je ključni faktor u hapšenju bio Nikola Kalabić, komandant Gorske kraljeve garde.

Organizacijom hapšenja Draže Mihailovića rukovodio je lično Aleksandar Ranković, ministar unutrašnjih poslova FNRJ, dok je neposrednom realizacijom rukovodio Slobodan Penezić Krcun, načelnik Ozne za Srbiju, koji je i sam učestvovao u prve dve potrage za Mihailovićem. Grupom oficira Ozne u trećoj potrazi za Mihailovićem, kad je izvršeno hapšenje, rukovodio je Svetolik Lazarević Laza, zamenik načelnika Ozne za Srbiju.

VARIOLA VERA 9. mart 1972.

Bilo je već jedanaest sati uveče kad su tog prohladnog četvrtka 9. marta 1972. retki prolaznici primetili čudnu grupu ljudi koja se kretala beogradskom ulicom Generala Ždanova (današnjom Resavskom). Ogrnuti teget pelerinama, prenosili su na nosilima teško obolelog čoveka sa Dermatovenerološke klinike na odeljenje za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike.

Dežurni lekar, bolničarka i šest lakših bolesnika nisu ni slutili da su te večeri bili u direktnom kontaktu sa obolelim od velikih boginja (variole), opake zarazne bolesti koja se na ovim prostorima nije javila od 1930. godine i za koju se smatralo da je iskorenjena.

Virus smrtonosne bolesti najverovatnije je u Srbiju s Bliskog istoka doneo Ibrahim Hoti iz okoline Prizrena.

Republičke vlasti su 22. marta imale nedvosmislene laboratorijske nalaze, ali s proglašenjem epidemije se kasnilo zbog predstojeće turističke sezone. Osim toga, Beograd je na svaki način hteo da izbegne tumačenje da „krivicu svaljuje na Albance”.

Epidemija je proglašena 25. marta, a poslednji karantin zatvoren je 29. aprila. Obolelo je 184 ljudi, od toga 32 u Beogradu. Velike boginje su odnele 40 života - 26 na Kosovu, sedam u Beogradu, pet u Novom Pazaru, jedan u Čačku i jedan u Ležimiru kod Sremske Mitrovice.

TEMELJ DEMOKRATSKIH PROMENA 9. mart 1991.

Masovne demonstracije 9. marta 1991. godine uzdrmale su režim Slobodana Miloševića i označile početak političkog procesa koji će dovesti do smene na vlasti 5. oktobra 2000. Organizovao ih je i predvodio Srpski pokret obnove (SPO) Vuka Draškovića, tada najjača opoziciona stranka, koja je zagovarala promenu sistema i pozivala se na demokratizaciju i nacionalnu obnovu države.

Povod za demonstracije bilo je nezadovoljstvo uređivačkom politikom Televizije Beograd (tada prvi put prozvana TV Bastiljom), koja je učestalo emitovala uvredljive komentare na račun opozicije.

Demonstracije su bile zabranjene, a policija je blokirala prilaze Beogradu nastojeći da spreči dolazak pristalica opozicije iz unutrašnjosti. Uprkos tome, u centru Beograda okupilo se oko 100.000 građana. Oko podneva, policija je dobila naređenje da razbije demonstracije, a opozicioni lideri sklonili su se u zgradu Narodnog pozorišta. Sa balkona ovog zdanja obraćali su se demonstrantima, dok je policija nastojala da masu rastera ogromnim količinama suzavca, vodenim topovima, gumenim mecima i policijom na konjima.

U jednom trenutku je Vuk Drašković s balkona Narodnog pozorišta komandovao juriš svojim pristalicama, koje su ušle u višečasovni sukob s policijom, čijim je kordonom na terenu komandovao Radovan Stojičić Badža.

U ovim sukobima život su izgubile dve osobe, učesnik protesta Branimir Milinović (18) i policajac Nedeljko Kosović (54). Milinović je kod „Londona” pogođen iz vatrenog oružja kad je policija otvorila vatru ka grupi demonstranata, dok je Kosović stradao bežeći od demonstranata posle pada s visine od pet metara kod „Beograđanke”.

Protest 9. marta 1991. smatra se temeljom kasnijih demokratskih promena u Srbiji. Mnogi su saglasni u mišljenju da ne bi bilo ni demonstracija 1996. i 1997. godine, niti 5. oktobra 2000. godine da nije bilo 9. marta.

DEMONSTRACIJE ALBANACA 11. mart 1981.

Posle Titove smrti Albancima se učinilo da je došao pravi trenutak da im se prizna status konstitutivnog naroda u Jugoslaviji (dotad su bili narodnost), a da Kosovo postane sedma republika SFRJ. Nikad se nije saznalo, ili bar nije saopšteno javnosti, ko je tog 11. marta 1981. u studentskoj menzi na Sunčanom bregu u Prištini prvi s treskom bacio poslužavnik na pod i uzviknuo da je hrana loša. Ali već u sledećem trenutku, kao po komandi, pridružilo mu se dvestotinak kolega, koji su vrlo brzo napustili restoran u studentskom naselju i krenuli ka gradu. To su bili prvi momenti demonstracija koje će vrlo brzo poprimiti nasilan karakter i označiti početak cepanja Jugoslavije. Jer posle njih ništa više nije bilo isto. Na Kosovo se nikad više nije vratio mir...

NATO AGRESIJA 24. mart 1999.

Avioni iz Avijana poleteli su bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a već oko 20 časova prve rakete pale su na Kosovo i Metohiju, kasarne u Kraljevu i Mladenovcu, na Kuršumliju, Straževicu i vojni aerodrom Batajnica. Te noći tadašnja vlada je proglasila ratno stanje.

Koalicija 19 zemalja kao razlog za ovaj rat navela je potrebu da se „spreči humanitarna katastrofa na Kosovu i Metohiji” i da se obori režim Slobodana Miloševića. To bombardovanje je bilo poslednji veliki međunarodni sukob u 20. veku. U 50 godina postojanja ovo je bilo prvi put da je NATO krenuo u rat. Ni danas ne postoji tačan spisak svih žrtava, a procene su da je od 24. marta do 10. juna 1999. poginulo između 1.500 i 2.500 ljudi, a da ih je oko 6.000 ranjeno. Međutim, njihova imena niko nije popisao, niti napravio jedinstvenu bazu podataka.

HAPŠENJE I SMRT MILOŠEVIĆA 31. mart 2001. 11. mart 2006.

Slobodan Milošević je politički preživeo NATO bombardovanje, ali ne zadugo. Godinu i po dana kasnije izgubio je na izborima, mada je s vlasti odstupio tek posle novih demonstracija. Mart 2001. godine je, međutim, za njega bio još sudbonosniji. U petak 30. marta počela je akcija hapšenja bivšeg predsednika, koji se s porodicom i prijateljima zabarikadirao u Vili „Mir” na Dedinju. Gotovo 48 sati trajala je operacija izvedena, reklo bi se, ne baš najprofesionalnije. Pitanje je, doduše, da li bi i tada bila okončana da 31. marta nije isticao neformalni američki ultimatum da Srbija može da zaboravi na finansijsku pomoć ukoliko do tog dana ne uhapsi Miloševića. Slobodan Milošević je uhapšen u noći između 31. marta i 1. aprila i odveden u beogradski Centralni zatvor. Tri meseca kasnije odveden je u Hag, gde je i preminuo pet godina kasnije, i to, sećate se, baš u martu - 11.

POGROM NAD SRBIMA NA KOSOVU 17. mart 2004.

U tri dana nasilja Albanaca nad Srbima 17, 18. i 19. marta 2004. nastradalo je desetoro Srba, srušeno i zapaljeno 35 crkava i manastira, 935 srpskih objekata, od kojih 738 srpskih kuća, 10 javnih objekata, škola, pošta i domova zdravlja. Proterano je 4.012 Srba iz šest gradova i devet sela.

Posledice martovskog nasilja ni do danas nisu sanirane, a najtragičnije je to što su pojedina mesta od tada ostala bez Srba i što se ni pet odsto tada proteranih nije vratilo u svoja mesta. Pogrom je potpuno eliminisao Srbe iz urbanog života, izbacio ih iz gradova. U ta dva dana zadat je verovatno najveći udarac Srpskoj pravoslavnoj crkvi u njenoj istoriji.

Posledice pogroma su nešto sa čim Srbi sa KiM i danas žive i nešto što im je ostavilo pečat straha u dušama, životu i radu. Tada se, u najvećoj meri, srušila ideja da Evropa i međunarodna zajednica mogu učiniti bilo šta da zaštite Srbe i donesu minimum demokratije na KiM.

UBISTVO PREMIJERA 12. mart 2003.

U Srbiji je devedesetih godina, pod pokroviteljstvom Miloševićevih bezbednosnih službi, nastala čvrsta mreža organizovanog kriminala. Posle Petog oktobra ti kriminalci su pokušali da uspostave vezu sa novim vlastima, kako podmićivanjem, tako i demonstriranjem snage i zastrašivanjem. Svestan potrebe da se ova kriminalna mreža rasturi, premijer Srbije Zoran Đinđić je krajem 2001. najavio da će predstojeća 2002. godina biti godina borbe protiv organizovanog kriminala. Krajem 2002. stupio je na snagu Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala, kojim su ustanovljeni Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal i Specijalni sud za organizovani kriminal, kao i institucija svedoka-saradnika. Prvi takav zaštićeni svedok trebalo je da bude bude Ljubiša Buha zvani Čume, kriminalac koji je prišao novim vlastima. On je pokazao spremnost da svedoči o zločinima zemunskog klana i pojedinaca iz „crvenih beretki”.

Pošto su od svojih ljudi u vrhu bezbednosnih službi saznali kakva im opasnost od Čumetovog svedočenja preti, zemunski klan, na čijem su čelu bili Dušan Spasojević Šiptar, Mile Luković Kum i komandant Jedinice za specijalne operacije MUP Milorad Ulemek Legija, odlučili su da ubiju Zorana Đinđića.

Zoran Đinđić je 12. marta u 13 sati imao sastanak Saveta za borbu protiv korupcije. Na ulazu u zgradu Vlade bio je u 12.25, kad je Zvezdan Jovanović, pripadnik JSO, dva puta pucao na njega iz snajpera. Prvi metak smrtno je ranio premijera, a drugi je povredio njegovog telohranitelja.

Đinđić je preminuo u bolnici u 13.30. Ubica je pucao iz zgrade u Admirala Geprata 14, a zatim se sa saučesnicima povukao u unapred pripremljene stanove-štekove.

Vlada Srbije je nekoliko sati nakon ubistva kao izvršioce označila pripadnike zemunskog klana i uvela vanredno stanje u zemlji, koje je trajalo do 22. aprila.

POŽAR U HILANDARU 3-4. mart 2004.

U manastiru Hilandar izbio je veliki požar u kojem je uništeno i oštećeno više od polovine manastirskih zdanja Svete carske srpske lavre.

Požar je za jedno veče razorio čitavu severnu polovinu manastirskog kompleksa. Izbio je iz dimnjaka konaka Igumenarija na jugozapadnoj strani i kroz pukotine koje su nastale usled sleganja temelja zahvatio krovnu konstrukciju. Preko tavana povezanih objekata širio se sve dok se nije zaustavio na praznom prostoru između Belog konaka i Pirga Svetog Save.

Usled pandemije koronavirusa i vanrednog stanja u martu 2020. došlo je do prekida radova, kao i u decembru 2022. zbog obolevanja većeg dela hilandarskog bratstva. Radovi su nastavljeni krajem februara 2022, a ove godine se očekuje potpuni završetak radova na obnovi manastira.

Priredili Momčilo Petrović i Ivan Čorbić