SMEDEREVSKI PAKAO! Pre 83 godine eksplodiralo više od 400 vagona municije i eksploziva NE ZNA SE KOLIKO JE POGINULO

Ne znamo i nikad nećemo znati zašto je pre 83 godine eksplodirala municija u Smederevskoj tvrđavi, ni koliko je ljudi stradalo - procene se kreću od 485 do 2.500. Ali znamo da su oni koji su preživeli - preživeli pakao!

U dokumentima nemačkih okupatora, zvaničnim po formi i hladnim i bezosećajnim po prirodi stvari, smederevska katastrofa opisana je ovako:

„Prva eksplozija dogodila se na glavnoj kapiji. Čuo se prasak sličan pucnju, a zatim četiri metra visok i gust trag dima. Ubrzo nakon toga, na istom mestu, dogodila se druga eksplozija, koja je zvučala otprilike poput ručne bombe. Kratko vreme kasnije dogodila se treća i najmoćnija eksplozija. Sadržaj celog skladišta je eksplodirao.“

Tvrđava kao skladište

Odmah posle okupacije Srbije u aprilu 1941. Nemci su, zbog dobrih saobraćajnih veza (drumskih, železničkih i brodskih) Smedereva sa ostatkom Srbije, ali i s Nemačkom, posebno Dunavom, počeli da koriste gradsku tvrđavu kao skladište za prikupljanje municije i oružja zaplenjenih od razbijene Vojske Kraljevine Jugoslavije. Puščana municija, ručne bombe, artiljerijske granate, avionske bombe... sve su to ratni zarobljenici slagali na otvorenom, unutar zidina. Nezvanične procene govore da se u tvrđavi tada našlo više od 400 vagona municije i tridesetak vagona eksploziva i baruta. I onda je sve to 5. juna 1941. u 14 sati i 14 minuta zahvatio plamen...

Muzej u Smederevu čuva od zaborava iskaze date tada istražnim organima i sećanja pojedinaca pribeležena naknadno. Može se prihvatiti kao veoma pouzdana ova opšta slika: „Bila je to serija eksplozija koje su bacale u vazduh svu municiju, upaljenu i neupaljenu, naoružanje, velike količine kamena sa Smederevske tvrđave, delove građevina i voza, drveće i drugo. Leteli su i ljudi. Mnogo je preživelih koji su kasnije svedočili kako je silina eksplozije prosto strgla svu odeću sa njih, pa su tako potpuno nagi ili u dronjcima tražili zaklon i pomoć. Upaljeni eksplozivi, šedit i ekrazit, podstakli su nešto poput nezamislivo brzog orkana velike snage. Taj orkan je u samo nekoliko sekundi razneo polovinu grada. Eksplozija i potres zemlje osetili su se i čuli na 50 km daljine oko Smedereva, a zgrade su bile oštećene i na 10 km daljine. Smederevo je bilo scena nezamislivih razaranja. Eksplozija je rušila sve pred sobom uz užasnu pucnjavu, tresak, lomljavu, zvižduk, fijukanje, a gust mrak od sagorelog eksploziva, baruta, municije, pepela, praha, maltera i prašine ostavio je snažan utisak na prestrašeno stanovništvo.“

A Slavko Domazet u knjizi „Od onih koji su ostali“, štampanoj 1994. godine, objavio je sećanje Tanasija Savića, tada sedamnaestogodišnjaka:

„Na ručku je bio sin našeg prijatelja, učitelja iz Umčara, Živa Dušić, učenik šestog razreda gimnazije. Žurio je da se vrati kući, mada smo ga moji roditelji i ja ubeđivali da ne žuri jer je pazarni dan, da svi odlaze i da će biti velika gužva na vozu. S njim sam pošao na stanicu da bih ga ispratio... Voz je kasnio s polaskom i tada se iz tvrđave čula pucnjava, kao pucnjava pušaka, a vrane, kojih je bilo mnogo na zidinama, naglo su zagraktale i poletele.“

Tanasije je opisivao kako se iznad grada izvio crni gusti dim.

„Sećam se neke strašne vatre, vatrenog pakla koji se širio oko mene, koji me je podigao sa ulice i poneo. Prvo čega sam posle toga bio svestan je užasna prašina, neka lomljava, eksplozije svuda oko mene i da ležim u nekoj travi.“

Za nezaborav

Kosturnica i socrealistički spomenik

U istoriji Smederevaca taj dan upisan je crnim slovima, a obeležavan je i pamćen pod različitim nazivima: Zavetni dan, Dan nezaborava... Danas u Smederevu postoje dva spomenika koji svedoče o ovoj tragediji: Spomen-kosturnica sa zvonikom na Starom smederevskom groblju i Spomenik žrtvama eksplozije podignut na Trgu 5. jun u neposrednoj blizini nesreće.

Spomen-kosturnica, po idejnom rešenju Aleksandra Deroka, završena je 22. jula 1942. godine, iako je bilo planirano da radovi budu gotovi do prve godišnjice. Tu je sahranjena većina poginulih, ali na njenom zidu stoji samo 485 žrtava. Većinu putnika iz voza nije bilo moguće identifikovati.

Na Dan Armije, 22. decembra 1973. godine, na Trgu 5. jun u neposrednoj blizini mesta eksplozije otkriven je spomenik žrtvama ove katastrofe. Umetnička realizacija poverena je akademskom vajaru iz Smedereva Selimiru Jovanoviću, koji je i sam bio svedok ove tragedije.

Poginuo i Nedićev sin

Uži deo grada bio je uništen, a teško je stradala i sama tvrđava: krater je bio dug 50 metara u prečniku, a 20 metara dubok, a kule na ulazu su potpuno nestale.

Tragediju je uvećala činjenica da se voz za Veliku Planu pun đaka koji su došli po svedočanstva (bio je kraj školske godine) u tom trenutku nalazio u stanici, koja se nalazila pored tvrđave. Polazak kompozicije kasnio je dva minuta i baš to je bilo kobno - da je krenuo na vreme, putnici se ne bi našli u središtu eksplozije. Preživelo je samo 12 putnika, a tela stradalih nalažena su i po nekoliko desetina metara daleko od onoga što je nekada bila smederevska stanica.

Samo dan ranije u gradu je gostovala pozorišna trupa iz Novog Sada, pa su glumice i glumci vozom krenuli dalje... I njih sedamnaest je smrt zatekla u vozu.

Broj žrtava u ono vreme nije bilo moguće precizno utvrditi, ali poznato je da je u eksploziji nastradao i sin tadašnjeg predsednika okupacione vlade Milana Nedića sa suprugom.

Pitanje kako je došlo do eksplozije i dalje ostaje bez odgovora. Prema jednoj teoriji, vatra je buknula slučajno - ili od opuška koji je neko neoprezno bacio, ili od skrenutog metka koji su ispalili Nemci za koje se zna da su u tvrđavi vežbali gađanje.

Drugi smatraju da je neki saveznički avion bacio bombu u tvrđavu s namerom da Nemce liši zaliha ratnog materijala.

Treća pak polazi od istog - namere da se oslabi nemačka vojna moć, ali izazivača eksplozije nalazi u Mustafi Golubiću, Staljinovom obaveštajcu.

Ne znamo pouzdano i nikad nećemo znati. Na kraju krajeva, svejedno je.

Samo se mrtvi broje.

Duga istorija grada između Dunava i Jezave

Đurđev grad

Nakon smrti Stefana Lazarevića, Beograd su preuzeli Mađari, pa je despot Đurđe Branković sagradio novu prestonicu u Smederevu. Utvrđenje trougaone osnove je zidano od 1428. do 1430. godine, a novi grad bio je pogodan za odbranu - nalazio se u ravnici, zaštićen s dve strane rekama Dunavom i Jezavom, dok je s treće bio iskopan rov s vodom. Debljina zidova dostiže i do četiri i po metra.

Zidine tvrđave prema Dunavu dugačke su 550, prema Jezavi 400 metara, a treća 502 metra. To je zapravo umanjena slika carigradskog utvrđenja. Smederevski grad bio je jedna od najvećih srednjovekovnih tvrđava u Evropi. Takozvani Mali grad, trougaona kula sazidana u uglu utvrđenja između Dunava i Jezave, bila je zamak despota Đurđa, dok je ostatak utvrđenja (Velikoga grada) korišćen za smeštaj posade koja je brojila nekoliko hiljada vojnika.

Od nekada malog predgrađa, koje je bilo smešteno uz samu obalu Dunava, i to dalje od gradskih zidina, razvilo se u toku vekova, a naročito posle 1867. godine, današnje veliko mesto Smederevo. Za vreme Prvog svetskog rata i prelaska Austrijanaca preko Dunava, stari grad je bio teško oštećen njihovom artiljerijskom vatrom. U jesen 1938. je izdvojeno milion dinara za restauraciju, a dramatično razaranje pretrpeo je 1941. godine.

Restauracija tvrđave je počela 2010. godine, ali nije završena, kako je planirano, 2014. Uređenje kompleksa još traje.

Da li je on digao u vazduh Smederevsku tvrđavu

Mustafa Golubić - istina i mit

Nije bilo važnijeg istorijskog događaja na Balkanu u prvoj polovini dvadesetog veka u kom ovaj čovek nije učestvovao!

Mustafa Golubić rođen je 1891. godine u Stocu, u Hercegovini, u porodici ni siromašnoj ni bogatoj. Kao najboljeg đaka osnovne škole, opština ga je poslala u gimnaziju u Sarajevu. Tu je pohađao pet razreda, a kad je Austrougarska 1908. izvršila aneksiju Bosne, prešao je u Beograd. Od te godine član je Mlade Bosne, koja je dala atentatore na Franju Ferdinanda. Iz Prvog balkanskog rata izašao je kao narednik srpske vojske s medaljom Obilića za pokazanu hrabrost.

Nakon mature 1913. godine, sa stipendijom vlade u Beogradu odlazi na studije prava u Lozanu i Ženevu, a onda u Pariz. Odatle će stupiti u Crnu ruku, kojom je rukovodio Dragutin Dimitrijević Apis, načelnik obaveštajnog odeljenja srpskog generalštaba. Bili su mu potrebni ljudi u inostranstvu. Golubić je prekinuo studije kad je izbio Prvi svetski rat i vratio se u Srbiju. Apis ga je 1914. postavio za pisara u Užičkoj armiji, a 1915, uz podršku Vrhovne komande, šalje ga u Rusiju da među tamošnjim Jugoslovenima prikuplja dobrovoljce za srpsku vojsku. Vraća se sa hiljadu novih ratnika u trenutku kada se srpska armija već uveliko povlači preko Albanije. Dve godine kasnije, strahujući od oficira iz Crne ruke, Aleksandar Karađorđević u Solunu će organizovati suđenje Apisu i posle ga streljati.

Golubić je tada osuđen na godinu dana zatvora. U Beogradu se 1921. godine jednom prilikom na Terazijama, dok je prolazio kraljev automobil, pred svedocima zakleo da će osvetiti Apisa, pa je uhapšen.

Prijateljstvo

„Ulazio je kod Staljina bez propusnice“

Rodoljub Čolaković, jugoslovenski revolucionar, komunistički funkcioner i pisac, zabeležio je u svojim sećanjima da ga je Mustafa Golubić upoznao sa Staljinom. - Ulazio je u Kremlj bez propusnice - bio je udivljen Čolaković.

Put ga dalje vodi u Beč, gde je živeo osam godina i postao član Komunističke partije. U Beču je na zahtev Beograda četiri puta hapšen, da bi na kraju bio i proteran u Berlin. Odatle ide u Prag, pa u Moskvu. Verovatno u to doba počeo je da radi za sovjetsku obaveštajnu službu.

Staljin je imao zašto da ga ceni - između ostalog, oslobodio ga je Trockog. Lav Trocki je bio drugi čovek Oktobarske revolucije i posle sukoba sa Staljinom bežao je od njegovih agenata po Evropi dok se 1937. nije, uz pomoć slavnog slikara Dijega Rivere, sakrio u Meksiku. Golubić je krenuo za njim. Boravište Trockoga odala mu je slikareva supruga Frida Kalo, i sama slikarka. Ona je bila ljubavnica Trockog, ali je podlegla Mustafinim čarima kad se ovaj pojavio u Meksiku. U avgustu 1940. Ramon Merkader, Staljinov agent, ubio je Lava Trockog udarcima pijuka u glavu, a Golubić se u Evropu vratio kao slepi putnik na brodu koji je prevozio banane.

Početak Drugog svetskog rata zatiče ga u Srbiji. Veruje se da je Golubić s Matom Vidakovićem, diverzantom školovanim u Moskvi, 5. juna 1941. digao u vazduh tvrđavu u Smederevu, gde su Nemci uskladištili municiju poražene vojske Kraljevine Jugoslavije. Mesec dana kasnije, 4. jula, Mate će u jednom beogradskom stanu, spremajući tempiranu bombu, napraviti grešku i u eksploziji izgubiti obe ruke. Nemci ga hapse i streljaju, a jedna beogradska ulica će od 1945. nositi njegovo ime. Godine 1997. vlasti će je preimenovati u Bojansku.

Nekoliko dana posle diverzije u Smederevu Mustafa Golubić je uhapšen.

Izgleda da ga je Nemcima, po Titivom naređenju, prijavio jedan Crnogorac, posle rata jedan od najviših komunističkih funkcionera. Rukovodstvo KPJ je, navodno, zaključilo da je Mustafa Golubić došao u Beograd sa zadatkom da ubije Tita.

U Gestapou je zverski mučen, ali nikoga nije odao. U šatorskom krilu izneli su ga polomljenog u beogradski Pionirski park, ispred današnjeg Predsedništva Srbije, i pošto nije mogao da stoji, posadili su ga na stolicu i streljali. Bio je 26. jun 1941.

A kad su 1944. Rusi i partizani oslobodili Beograd, obaveštajci III ukrajinskog fronta pronašli su, ekshumirali i preneli posmrtne ostatke Mustafe Golubića u Moskvu. Sahranjen je uz sve vojne počasti kakve dolikuju general-lajtnantu NKVD.

Hladnokrvni agent

Koča Popović ga nije voleo

Poznati sarajevski novinar Gojko Berić pisao je da je jednom prilikom u njegovom stanu u Dubrovniku pitao Koču Popovića šta misli o Mustafi Golubiću, s obzirom na to da ga je Kočin saborac i lični prijatelj Ivo Vejvoda obožavao.

- Ne mogu misliti ništa dobro o čoveku koji je Trockom smrskao lobanju i bio hladnokrvni ubica Staljinovih ideoloških protivnika - odgovorio mu je Koča.

Momčilo Petrović

Bonus video: