MEGAMOĆ: 10 najvećih nuklearnih eksplozija u istoriji - smrtonosna sila koja preti da uništi planetu! Ruska "Car bomba" je i dalje rekorder
Eksplozije, prirodne i ljudske, izazivale su strahopoštovanje i užas vekovima. Od tragičnih nesreća sa municijom, preko namernih činova ratnog razaranja, do spontanih kosmičkih kataklizmi, Kurir specijal vam donosi deset najvećih nuklearnih eksplozija koje je čovek izvršio.
Prošlo je 79 godina otkako su SAD bacile atomsku bombu na Hirošimu, odmah ubivši 80.000 ljudi u prvom atomskom napadu. Kad je bomba bačena s bombardera „enola gej“, toplota eksplozije od 6.000 stepeni Celzijusa sravnila je grad u prečniku od 15,5 kvadratnih kilometara.
Od prvog testiranja nuklearnog oružja 15. jula 1945. godine procenjuje se da je širom sveta izvršeno više od 2.000 testiranja. Nijedna druga sila ne odslikava toliku razornu snagu nad čovečanstvom poput nuklearnog oružja, koje svake decenije postaje sve snažnije.
Sovjetski Savez je 1961. godine testirao nuklearnu bombu toliko snažnu da bi bila prevelika za upotrebu u ratu.
Ujutro 30. oktobra 1961. sovjetski bombarder „tu-95“ uzleteo je sa aerodroma Olenja na Koljskom poluostrvu na krajnjem severu Rusije. „Tu-95“ bio je posebno modifikovana verzija tipa aviona koji je počeo da se upotrebljava nekoliko godina ranije; ogroman, strelastih krila, čudovište sa četiri motora čiji je zadatak bio da nosi ruski arsenal nuklearnih bombi. Tokom prethodne decenije, SSSR je napravio ogromne korake u nuklearnim istraživanjima. Drugi svetski rat smestio je SAD i SSSR u isti tabor, ali posleratni period je doveo do zahlađivanja, a potom i do zamrzavanja odnosa. A Sovjeti, suočeni sa rivalitetom sa tada jedinom nuklearnom supersilom na svetu, imali su samo jednu opciju - da je sustignu. I to brzo.
Sovjeti su 29. avgusta 1949. testirali prvu nuklearnu napravu - na Zapadu poznatu kao „Džo-1“ - u zabitim stepama današnjeg Kazahstana, uz pomoć obaveštajnih podataka dobijenih infiltriranjem u američki program izrade atomske bombe. Narednih godina njihov program testiranja vinuo se u nebesa u krupnim skokovima, detonirajući više od 80 naprava; samo 1958. godine Sovjeti su testirali 36 nuklearnih bombi. Ali ništa što je Sovjetski Savez testirao do tada nije moglo da se meri s ovim.
„Tu-95“ je ispod sebe nosio ogromnu bombu, napravu suviše veliku da bi stala u unutrašnje avionsko spremište za bombe, gde se slična municija obično nosila. Bomba je bila duga osam metara, prečnika skoro 2,6 metara i teška više od 27 tona.
Bila je fizički veoma sličnog oblika „Mališi“ i „Debeljku“, bombama koje su razorile japanske gradove Hirošimu i Nagasaki deceniju i po ranije. Ova bomba postala je poznata po mnoštvu neutralnih tehničkih naziva - „projekat 27000“, „produkt kod 202“, „RDS-220“ i „Kuzinka mat“ (Kuzinkina majka). Danas je poznatija kao bomba „car“ ili „careva bomba“. Ipak, ona nije bila obična nuklearna bomba. Bila je rezultat grozničavih pokušaja naučnika iz SSSR da naprave najmoćnije nuklearno oružje na svetu, motivisano željom premijera Nikite Hruščova da se čitav svet trese od moći sovjetske tehnologije.
Nova zemlja, retko naseljen arhipelag u Barencovom moru, iznad zamrznutih severnih oboda SSSR.
Pilot „tupoljeva“, major Andrej Durnovcev, dovezao je letelicu do zaliva Micušika, sovjetskog poligona za testiranje, na visinu od oko 10 kilometara. Manji, modifikovani bombarder „tu-16“ leteo je pored njega, spreman da snimi film o eksploziji i analizira uzorke vazduha dok se udaljava od zone udara. Da bi avionima dala šansu da prežive - a i to je izračunato kao ne veća šansa od 50 odsto - bomba „car“ izbačena je sa džinovskim padobranom teškim skoro tonu.
Bomba je trebalo sporo da se spušta do unapred određene visine - 3.940 metara - i potom bude detonirana. Do tada će dva bombardera uspeti da se udalje skoro 50 kilometara. Trebalo bi da je dovoljno daleko da prežive. Bomba „car“ je detonirana u 11.32 po moskovskom vremenu. U tren oka bomba je stvorila vatrenu loptu prečnika osam kilometara. Ova vatrena lopta pulsirala je nagore od siline vlastitog udara. Blesak je mogao da se vidi sa udaljenosti od 1.000 kilometara. Oblak eksplozije u obliku pečurke podigao se 64 kilometra uvis, sa kapom koja se širila prema spolja, sve dok nije dosegla skoro 100 kilometara od kraja do kraja. Mora da je bio, makar se velike udaljenosti, prizor od kog zastaje dah.
Na Novoj zemlji posledice su bile katastrofalne.
Bomba „car“ je otpustila skoro neverovatnu količinu energije - danas se smatra da je ona bila reda veličine 57 megatona iliti 57 miliona tona TNT. To je više nego 1.500 puta više od bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki zajedno, i 10 puta jače od sve municije upotrebljene tokom Drugog svetskog rata. Senzori su zabeležili da su udarni talasi bombe obišli Zemlju ne jednom, ne dvaput, već tri puta. Zato što vatrena lopta nije došla u dodir za Zemljom, bilo je iznenađujuće malo radijacije. Takva eksplozija nije mogla ostati sačuvana u tajnosti.
SAD su imale špijunski avion svega nekoliko desetina kilometara od mesta eksplozije. On je nosio optički uređaj po imenu bangmetar, koristan za izračunavanje snage udaljenih nuklearnih eksplozija. Jedina dobra vest o ovom oblaku u obliku pečurke bila je da vatrena lopta nije došla u dodir sa Zemljom, pa je bilo iznenađujuće malo radijacije.
A moglo je sve da bude mnogo drugačije. Da u zadnji čas nije došlo do promene u njenom dizajnu kako bi se zauzdalo nešto od snage koju može da otpusti, bomba „car“ je trebalo da bude dvaput toliko snažna.
"AKO MISLITE DA SAM ASAD I DA ĆU DA BEŽIM, NISAM" Vučić saopštio dobre vesti za našu zemlju, a onda uputio snažnu poruku: Srbiju nikada pobediti nećete