VELIKAN KOJI JE PROMENIO SRBIJU: Đorđe Vajfert - Nemac po rođenju, a Srbin u duši

Treba davati da bi se opet steklo, govorio je ovaj veliki i plemenit čovek. I imao je, i darivao je, nesebično.

Nakon iskustva stečenog u pivari „Spatenbrau“, Ignjat se vraća u Pančevo i zajedno sa ocem 1865. godine kupuje Veliku pivaru u Beogradu, zvanu Kneževska pivara. Razlog ovakvoj odluci porodice Vajfert bio je ekonomske prirode. Izmeštanjem proizvodnje u Beograd, izbegnuti su troškovi prevoza i carine prilikom dovoženja piva iz Pančeva. Ali, osim ovog, pretpostavlja se da je postojao još jedan razlog. Vajfertovi su se lepo slagali sa Srbima, a Ignjat Vajfert družio se i sarađivao sa Ilijom Kolarcem, pa se pretpostavlja da je i ovo prijateljstvo opredelilo njegovu odluku da posao proširi i na tržište Kneževine Srbije. Ignjat Vajfert bio je uspešan poslovni čovek. U roku od nekoliko godina investirao je u nove mašine i proširio smeštajne kapacitete, pa je i obim proizvodnje u tom periodu porastao za skoro sedam puta (sa 3.000 kofa godišnje na 20.000 kofa, što je preko milion litara piva godišnje).

Tesli u čast

Porodica Vajfert očekivala je da Ignjatov najstariji sin Đorđe nastavi porodičnu tradiciju. Nakon završetka nemačke osnovne škole i mađarske srednje škole (realke) u Pančevu, Đorđe Vajfert je diplomirao na Trgovačkoj akademiji u Budimpešti 1869. godine, ali i na pivarskom odseku poljoprivredne akademije u Vajenštefanu kod Minhena. Po povratku u Beograd, zajedno sa ocem Ignjatom gradi pivaru na Smutekovcu, današnjem Topčiderskom brdu, koju mu otac prepušta nakon završetka gradnje. Đorđe Vajfert čini ozbiljne napore da od pivare napravi najmoderniji industrijski kompleks toga doba. Pivaru je opremio najsavremenijim mašinama i uređajima, nabavljenim u Nemačkoj. Modernizacijom proizvodnje uspeva da odgovori rastućoj tražnji, povećava rentabilitet i postane jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Dodatni stimulansi za njegov uspešan rad dolazili su iz samog okruženja, iz Beograda, koji se tih godina ubrzano razvijao u moderan grad. Važna je bila i podrška kneževine Srbije u dobijanju državljanstva 1873. godine, ali i naklonost koju je Đorđe uživao od dinastije Obrenović. Izuzetan preduzetnički duh Đorđa Vajferta rezultirao je ne samo rastom obima proizvodnje (otvara stovarišta piva u Nišu, Požarevcu, Velikom Gradištu, Smederevu i Šapcu), već i izuzetno visokim kvalitetom piva. „Weifert“ pivo osvojilo je dva puta zlatnu medalju za kvalitet na svetskoj izložbi piva u Parizu (1889. i 1900. godine), a pivara postaje ponos Beograda, u čijem dvorištu je priređena večera u čast Nikoli Tesli 1892. godine, kada je posetio Beograd.

Preduzetništvo

Đorđe Vajfert je prevazišao svog uspešnog oca. Sa nesmanjenom energijom nastavio je da jača poziciju uspešnog industrijalca, ali i da radi za dobrobit srpske industrije. Pored pivare u Pančevu i Beogradu, Vajfert je bio suvlasnik pivara u Sremskoj Mitrovici i Nišu. Sa svojim glavnim konkurentom, Ignjatom Bajlonijem, aktivno je učestvovao u osnivanju „Srpskog akcionarskog društva za industriju piva, slada i leda“ 1913. godine, na čijem čelu je bio predsednik, sa Bajlonijem kao potpredsednikom. Godine 1921. osniva „Prvu srpsku parnu pivaru Đorđa Vajferta“ u koju ulaže, kao osnivač, kompleks pivare sa pratećim objektima i postaje predsednik Upravnog odbora. Sve do velike ekonomske krize 1930. godine u pivaru je investirano mnogo novca za proširenje kapaciteta i nabavku najsavremenije opreme. Ovaj neumorni pregalac i neiscrpni preduzetnički duh nastavio je da investira i u druge industrijske grane. Vođen idejom vodiljom i ne obazirući se na poslovni rizik, nastavio je da investira u razvoj rudarstva u Srbiji. Godine 1881. otkupio je pravo na eksploataciju rudnika u Kostolcu iz koga je vadio ugalj za potrebe pivare, a potom je u selu Glogovac osnovao „Centar za istraživanje rudnih pojava“ i dobro ga opremio.

Uz dozvolu srpske vlade, istraživanja rudnih nalazišta u Srbiji su počela 1897. godine. U cilju istraživanja investirao je u kupovinu više rudnika i rudnih kopova. Ove investicije, međutim, celokupno njegovo poslovanje vodile su u zonu visokog poslovnog rizika. Banke nisu želele više da kreditiraju njegovo poslovanje, a po Beogradu se govorilo „lud kao Vajfert“. Ipak, ideja vodilja da je rudarstvo unosna privredna grana nije ga napuštala, kao i uverenje da je neophodno da investitori budu strpljivi, jer rezultati stižu kasnije. Izdržao je, a upornost se isplatila kada je u Boru 1903. godine otkriveno bogato nalazište bakarne rude.

Kada je počeo Prvi svetski rat Vajfert je, kao guverner Narodne banke, organizovao transport zlatnih rezervi i dragocenosti najpre u Kruševac, a potom u Francusku, kako ne bi pale u ruke Austrougarima, a iz Francuske je tokom rata slao pomoć srpskoj vojsci i narodu. U Prvom svetskom ratu pivara je bila meta austrougarskih haubica, mnogo je oštecena i nije radila sve do kraja rata. Vajfert je tada kao guverner boravio u Marseju gde je bila preseljena Narodna banka ali je slao novac svojim radnicima. Tokom aprilskog bombardovanja 1941. godine pivara nije pretrpela veća oštećenja, pa je nastavila rad sve do oktobra 1944. U savezničkom bombardovanju, aprila 1944, toliko je oštećena da je morala da stane sa radom.

Dobrotvor i patriota

Za života su ga prozvali dobrotvorom srpskog naroda. Davao je nesebično i mnogima pomogao. Teško je pobrojati sva njegova dobročinstva, među kojima su i Invalidski fond „Sveti Đorđe“ koji je osnovao svojim sredstvima kao pomoć ratnim invalidima, Finansijski odbor društva „Svetog Save“, Društvo za zbrinjavanje gluvoneme dece „Kralj Dečanski“, „Beogradsko žensko društvo“ i „Društvo beogradskih žena lekara“, „Dom gospođa Svete Ane“. Finansirao je izgradnju bolnice za žene i decu u Tiršovoj ulici u Beogradu, pomagao „Udruženja gostioničara i hotelijera“, „Kelnerski fond“, „Udruženje beogradskih piljara“, sagradio rimokatoličku župnu crkvu „Svete Ane“ u Pančevu i pravoslavnu crkvu „Sveti Đorđe“ u Glogovcu. Kao strastven kolekcionar, Đorđe Vajfert, poklonio je Narodnom muzeju i Beogradskom univerzitetu svoju izuzetno vrednu zbirku od 14.000 primeraka pretežno antičkog kovanog novca. Muzeju grada Beograda ostavio je svoju zbirku slika, skica i mapa starog Beograda, koju je nasledio od oca. Zbog svega što je činio, bio je počasni građanin grada Pančeva i Knjaževca i nikada nije bio član nijedne političke stranke.

Patriotska osećanja prema narodu kome je pripadao srcem i državi u kojoj je proveo život, potvrdio je više puta. Za vreme Srpsko-turskog rata (1876-1878) sopstvenim sredstvima kupio je prve baterije topova za artiljerijske jedinice srpske vojske, bio je dobrovoljac kao konjanik u redovima narodne vojske i odlikovan medaljom za hrabrost. Za vreme Balkanskog rata 1912. godine obezbedio je 60.000 vekni hleba za pomoć stanovništvu, dok je srpskoj konjici poslao vagon piva. Prikupljao je pomoć za porobljeni srpski narod i vojsku u Prvom svetskom ratu u Evropi, Americi, ali i drugim delovima sveta.

Umro je 12. januara 1937. godine, u 17.20 u svojoj vili u Beogradu, u sobi iznad ulaznih vrata. Opelo je održano u pančevačkoj katoličkoj crkvi Svete Ane 14. januara. Sahranjen je dan kasnije u porodičnoj grobnici na pančevačkom katoličkom groblju. Njegovu imovinu nasledio je sestrić Ferdinand Gramberg. Marija Gisner nije sahranjena sa mužem. Posle njegove smrti se iselila iz Srbije.

Sudbina zgrade u Tiršovoj ulici
Društvo „Kralj Dečanski“

l Društvo „Kralj Dečanski“ osnovano je 1893. godine, a njegov dugogodišnji predsednik bio je Đorđe Vajfert. Dom društva je bio jedan od većih i reprezentativnijih objekata u Beogradu, pročeljem okrenut prema današnjoj Tiršovoj ulici, a krilima prema ulicama Kralja Milutina i Deligradskoj. Kamen temeljac položen je jula 1898. godine, a dom je sagrađen prema projektu arhitekata Milorada Ruvidića i Dragutina Đorđevića. Bila je to jednospratna monumentalna građevina simetrične osnove i većom visinom naglašenim središnjim i ugaonim rizalitima. Na glavnoj fasadi oblikovanoj u duhu eklektičke arhitekture, nije postojao ulaz, već se u dom ulazilo iz dvorišta. U zgradi je radila škola Društva i Zavod za vaspitanje i obrazovanje gluvoneme dece, a tu je bila smeštena i Bogoslovija Sv. Sava. Zgrada je srušena posle Drugog svetskog rata.

Poslednja želja
Sahranjen sa Takovskim krstom na grudima

l Đorđe Vajfert je za života odlikovan Karađorđevom zvezdom II reda, Karađorđevom zvezdom III reda, Velikim kordonom Svetog Save, Ordenom belog orla o vratu sa zvezdom, Ordenom Miloša Velikog o vratu, Ordenom Takovskog krsta o vratu, Medaljom društva Svetog Save, ratnim spomenicama, kao i Lentom rumunske zvezde, koja se inače dodeljuje samo krunisanim glavama. Ipak, njemu najdraži, bio je Takovski krst, koji mu je sa svojih grudi dao lično knez Milan Obrenović, nakon što je u srpsko-turskom ratu, za jednu noć, prejahao 150 kilometara kako bi srpskoj vojsci preneo vrlo važnu informaciju. Biće zapamćen i kao jedini Nemac čija je poslednja želja bila da ga sahrane sa Takovskim krstom na grudima.

Ivan Čorbić