POSLEDNJA CARICA PERSIJE: Živi svedok jedne tragične epohe! Priča Farah Dibe Pahlavi počela je kao bajka, a 20 godina kasnije san se pretvorio u noćnu moru

Strašni događaji koji su u prethodnom periodu potresli Iran podsetili su mnoge na zlatni period života na tim prostorima, a mnogi pamte da je u to vreme vladala poslednja carica Irana Farah Diba Pahlavi. Za neke je carica Farah tragični simbol iranske poslednje šanse za demokratiju. Za druge ona predstavlja najgore ekscese svrgnutog šahovog režima u eri preislamske revolucije 1979. godine, a za sve koji znaju njenu priču, zadivljujući, ali kontroverzni život Farah Pahlavi ostaje ništa manje nego fascinantan.

Prva titula

Rođena je 14. oktobra 1938. kao jedino dete Soraba Dibe, vojnog oficira koji je završio francusku vojnu akademiju Sen Sir, i njegove supruge Faride Dibe Gotbi. Smrt oca 1951. godine ostavila je porodicu u teškom materijalnom položaju. Pre svoje smrti Sorab je svojoj ćerki usadio ljubav prema francuskom jeziku i kulturi, a od svoje majke Diba je nasledila žicu nezavisnosti i naprednog razmišljanja. Majka je odbila da natera svoju ćerku da nosi hidžab, a ugovoreni brak nije dolazio u obzir. Ohrabrila ju je da ode da studira arhitekturu u Parizu, što će joj otvoriti vrata ka budućnosti koja će je odvesti na sam vrh - ali i u najdublji ponor.

Tokom studija na prijemu u iranskoj ambasadi u Parizu u maju 1959. mlada studentkinja upoznala je šaha Irana, Muhameda Rezu Pahlavija. Šah, razveden i u potrazi za trećom suprugom koja će mu roditi muškog naslednika, bio je fasciniran Farahinom inteligencijom, lepotom i modernim duhom. Posle dvogodišnjeg udvaranja, koje je uključivalo i formalnu saglasnost njenog ujaka kao glave porodice, venčali su se 21. decembra 1959. godine. Farah je postala šahova supruga i dobila titulu Njeno carsko veličanstvo Šahbanu, što je bila prva takva titula dodeljena ženi još od preislamskih vremena.

Spektakularno venčanje u Golestanskoj palati u Teheranu simbolizovalo je početak nove ere. Godine 1960. rodio se prestolonaslednik, princ Reza Kir Pahlavi, a kasnije još troje dece Farahnaz (1963), Ali Reza (1966) i Lejla (1970). Vrhunac njenog javnog statusa došao je 26. oktobra 1967. godine na veličanstvenom krunisanju u Teheranu. Šahbanu Farah je krunisana spektakularnom krunom koju je dizajnirao „Van Klif & Arpels“, postavši prva žena u istoriji Irana krunisana kao carica posle četrnaest vekova.

Simbol modernog Irana

Farah Diba nije bila samo ukras na šahovoj strani prestola. Aktivno je preuzela ulogu u modernizaciji zemlje, postavši pokretačka snaga u brojnim oblastima. Bila je strastveni zagovornik obrazovanja, posebno žena, i napora za eradikacijom nepismenosti. Zalagala se za unapređenje zdravstvene zaštite, vodeći kampanje protiv lepre i podržavajući Crveni polumesec Irana. Njena ljubav prema umetnosti manifestovala se kroz osnivanje značajnih kulturnih institucija, poput Muzeja savremene umetnosti u Teheranu, Teheranskog muzeja tepiha, te kroz podršku restauraciji brojnih istorijskih spomenika. Kao ambasadorka modernog Irana, obilazila je svet, predstavljajući zemlju u razvoju koja teži ka zapadnjačkim standardima uz očuvanje sopstvenog identiteta. Međutim, njen sjajni javni imidž postojao je paralelno sa sve većim društvenim napetostima. Brza modernizacija, percepcija zapadnjačkog uticaja, korupcija i rastući uticaj religijskog vođstva ajatolaha Homeinija stvarali su vulkan koji će uskoro eksplodirati.

Revolucija i beg u noć

Godine 1978. masovni protesti, vođeni religijskim žarom i opštim nezadovoljstvom, eskalirali su u revoluciju. Muslimanski sveštenik Ruholah Homeini bio je jedan od najglasnijih koji su pozivali na svrgavanje šaha. Homeini je bio prognan 1964, ali je nastavio da seje seme nezadovoljstva u Iranu putem radija. Uprkos svim svojim dobrim namerama, šah je i dalje bio diktator, a njegovo brutalno gušenje demonstranata samo je podstaklo ciklus nasilja u zemlji. Položaj šaha i njegove porodice postao je neodrživ. Pod izgovorom odmora, ali zapravo bekstva pred revolucionarnim talasom, carska porodica napustila je Iran 16. januara 1979. godine. Taj dan označio je kraj monarhije i početak dugog, bolnog izgnanstva za Farah i njenu porodicu. Njihov put postao je lutanje bez doma. Prvo Egipat, gde su bili gosti predsednika Sadata, zatim Maroko, Bahami, Meksiko, SAD i Panama. U međuvremenu, šah se suočavao sa smrtonosnom bolešću - limfomom. Borba za adekvatno lečenje bila je dodatno otežana političkim pritiskom i nevoljnošću mnogih zemalja da pruže trajni azil osramoćenom vođi.

Lanac tragedija

Teško stanje šaha primoralo je SAD da dozvole njegov ulazak na lečenje u oktobru 1979. godine. Međutim, ovo je pokrenulo iransku talačku krizu, dodatno komplikujući njihov položaj. Nakon kratkog boravka u Panami, šah se vratio u Egipat, gde je i preminuo 27. jula 1980. godine u 60. godini. Farah je izgubila supruga, partnera i oslonac. Sahranjen je u Kairu, daleko od domovine koju je vodio. Nakon šahove smrti Farah se s decom preselila u Sjedinjene Države, a potom, početkom osamdesetih, trajno se nastanila u Parizu. Međutim, tragedije su tek počele. Godine 2001. najmlađa ćerka, princeza Lejla (30), koja se dugo borila s depresijom, pronađena je mrtva u hotelskoj sobi u Londonu od predoziranja tabletama za spavanje. Deset godina kasnije, 4. januara 2011. godine, mlađi sin, princ Ali Reza (44), koji je takođe patio od teških depresivnih epizoda, izvršio je samoubistvo u svom stanu u Bostonu. Gubitak dvoje dece ostavio je duboke, nezarastajuće rane na srcu majke koja je već izgubila toliko toga.

Život u Parizu

Pariz je postao Farahin trajni dom, simbol njenog izgnanstva, ali i mesto gde je pokušala da nastavi život s dostojanstvom. Nastavila je da se bavi humanitarnim radom kroz fondaciju „Farah Pahlavi“, fokusirajući se na pomoć deci i obrazovne projekte. Godine 2003. objavila je memoare pod naslovom „Trajna ljubav: Moj život sa šahom“, pružajući svoj intimni pogled na burnu istoriju, ljubav prema suprugu i bolni gubitak. U Parizu živi u skromnijim uslovima nego što je bila navikla, okružena uspomenama, bliskom porodicom (preživelim sinom Rezom Kir Pahlavijem, koji se smatra pretendentom na presto, i ćerkom Farahnaz) i malim krugom prijatelja. Iako se javno pojavljuje retko, njeno prisustvo ostaje simbolično - za jedne je poslednja carica koja predstavlja izgubljeni sjaj i modernizaciju Irana, za druge tragičarka koja je preživela duboke lične gubitke. Njena veza sa Iranom je kompleksna, ispunjena tugom zbog proterivanja, ali i neiscrpnom nadom, makar simboličnom, za bolju budućnost svoje zemlje.

SLAVNI PRESTO PERSIJSKIH VLADARA

Paunov tron

Naziv Paunov tron za slavni presto persijskih vladara potiče iz doba dinastije Safavida, kurdsko-azerskog porekla (16-18. vek) i veže se za jedan od najraskošnijih prestola u istoriji. Tron je bio ukrašen brojnim figurama paunova od zlata i dragulja, čiji su se repovi širili u lepezu. Paunovo perje bilo je sačinjeno od smaragda, rubina, dijamanata i safira. Kad bi svetlost pala na kamenje, efekat bleštavila podsećao je na paunov rep u pokretu, te otuda i naziv za tron.
Iako je ideja paunova kao simbola moći starija, konkretni Paunov tron napravio je mogulski šah Džahan (graditelj Tadž Mahala) 1635. godine. Izvorno je bio postavljen u Crvenoj tvrđavi u Delhiju. Godine 1739. Nadir-šah Afšar, osvajač iz Persije, porazio je Mogule i odneo tron u Iran kao ratni plen. Kasnije je rastavljen da bi se otplatio državni dug, a delovi su pretopljeni u novac. Replika trona nalazi se u Golestanskoj palati u Teheranu i potiče iz 19. veka. Još jedna replika, tzv. Sunčani tron, korišćena je na venčanju Reze i Farah Pahlavi.

RUČNO VEZENA

Venčanica mladog Iv Sen Lorana

Modni kreator Iv Sen Loran sa samo 23 godine dizajnirao je venčanicu Farah Dibe za venčanje sa šahom Irana 1959. godine, dok je još bio glavni kreativni direktor kuće „Kristijan Dior“.
Farah Diba želela je modernu, elegantnu, ali ne preterano teatralnu venčanicu, suprotno tradicionalnim kraljevskim pompama. Osnovu je činila bela svila, na kojoj su bili izvezeni persijski motivi, a za dekoraciju su korišćena zrna bisera i kristali „svarovski“. Šlep je ima prepoznatljiv rub obloženom krznom velike bele lasice. Skoro nevidljiv plavi konac bio je prošiven u rubove venčanice kao neka vrsta amajlije za sreću da se rodi dečak, naslednik Paunovog trona.

SVETLOST OKA

Ružičasti dijamant u tijari za venčanje

Jedan od najvećih ružičastih dijamanata na svetu - Nur ul Ain (Svetlost oka), od 60 karata, krasio je njenu venčanu tijaru. Izradio ju je Hari Vinston, američki draguljar, poznatiji kao kralj dijamanata. Veruje se da je Nur ul Ain nekada bio deo još većeg dragulja koji je prethodno bio u vlasništvu mogulskog šaha Džahana, graditelja Tadž Mahala. Smatra se da je taj veći dijamant isečen na dva dela, pri čemu je jedan deo postao Nur ul Ain, a drugi dijamant Darija i Nur od 182 karata. Pored najvećeg ružičastog dijamanta, tijara sadrži još 323 manja ružičasta, žuta i bela dijamanta, koji su umetnuti u platinu.

Carska kruna

Kruna Farah Dibe, koju je dizajnirala francuska kuća „Van Klif & Arpels“, smatra se jednim od najvrednijih predmeta Irana. Šah Muhamed Reza Pahlavi namerno je odlučio da obavi veličanstveno krunisanje (prvo u Iranu od 1796) kako bi povezao svoju dinastiju s veličinom drevnih persijskih careva poput Kira Velikog i Darija. Kruna je bila ključni deo tog teatra moći. Bila je izrađena od platine, ali njen pravi sjaj dolazi od 36 velikih smaragda, 34 rubina, 105 bisera, čak 1.541 dijamanta. Ovo drago kamenje nije se biralo nasumično. Zelena boja smaragda je simbolizovala islam, kao dominantnu religiju i plodnost iranske zemlje. Crvena boja rubina predstavljala je krv mučenika, hrabrost, vatru i životnu snagu. Takođe je asocirao na mitsku slavu i moć drevne Persije. Biseri su simbolizovali čistoću, a dijamanti su predstavljali sjaj, neuništivost i večnost monarhije. Njihova blistavost trebalo je da odražava modernu budućnost Irana pod Pahlavijima. Iako je dizajn inspirisan sasanidskim carskim krunama (prepoznatljivi poluloptasti oblik s kupolom), njegova izrada je bila vrhunski primer savremene zapadnjačke juvelirske umetnosti.

Sudbina kraljevskih regalija

Sve krune, dijademe, žezla, ogrlice i carski nakit čuvaju se u trezorima centralne banke u Teheranu i nisu javno izloženi još od 1979. Revolucionarna vlada Irana ih smatra „pljačkom naroda“, ali ih ne može prodati zbog nacionalnog značaja.

Ivan Čorbić