USTAŠE U ZAMCI UDBE! U operaciji "Gvardijan" ubijeno je ili uhapšeno 96 ustaških emigranata koji su pokušali da sruše komunističku vlast u tadašnjoj Jugoslaviji

Velika dvorana Zagrebačkog velesajma, preuređena u sudnicu, pokazala se premalom da primi sve zainteresovane koji su 12. jula 1948. doputovali iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije. Mnogi su morali da ostanu na ulicama i trgovima i preko zvučnika da slušaju prenos. Oko deset sati začuo se aplauz. Publika u sudnici pozdravila je ulazak javnog tužioca Josipa Hrnčevića, koji će u narednim danima voditi saslušanje ustaša Ljube Miloša, Ante Vrbana, Nikole Pehara, Adama Miličevića, Mate Vasilja i Jakova Martinovića, koji su se teretili za zločine počinjene u logoru Jasenovac. Uhvaćeni su kao deo veće terorističko-špijunske grupe koju su godinu ranije pripadnici ustaške emigracije ilegalno ubacili u Jugoslaviju s ciljem pokušaja slamanja narodne vlasti.

Križari i škripari

Godinu dana ranije, Udba je pokrenula operaciju „Gvardijan” kako bi razbila pokušaj ustaške emigracije da izvode terorističke i diverzantske akcije i ustanak protiv novih vlasti tadašnje Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Akciju je vodio Božidar Kavran, a lično odobrio Ante Pavelić, poglavar nekadašnje Nezavisne Države Hrvatske, iako se posle njenog neuspeha od toga ograđivao.
Porazom NDH i povlačenjem njene vojske u Austriju u maju 1945. u Jugoslaviji su ostale grupice vojnika koji su izbegli zarobljavanje. Nazivali su se križarima i škriparima, a na njihovom čelu je bio zloglasni Vjekoslav Maks Luburić, zapovednik sistema koncentracionih logora u NDH, među kojima je najveći bio Jasenovac.

Do 1946. antikomunistički nastrojeni Hrvati, uglavnom ustaše ili visokorangirani domobrani, uspeli su da se dovoljno povežu i da isplaniraju podizanje ustanka u Hrvatskoj, koju su tada kontrolisale nove komunističke vlasti. Znali su za postojanje križara, ali nije bilo direktne veze između njih i emigranata. Ustaše u emigraciji su u Jugoslaviju ubacivali svoje ljude da ih izveste o stanju u zemlji. Ustaški major Ante Vrban već u leto 1945. vratio se iz izbeglištva i stigao nadomak Zagreba. Vrban se na nagovor Ante Pavelića i pukovnika Jakova Džala aprila 1946. ponovo vratio u Jugoslaviju i šest meseci obilazio križare po severnoj Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Hrvatski emigranti u inostranstvu širili su preuveličane vesti o broju križara i njihovim borbama protiv jugoslovenskih snaga bezbednosti. Nade ustaškog rukovodstva o povratku u zemlju podgrejavalo je sve jače zaoštravanje odnosa između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, s jedne strane, i zapadnih saveznika, s druge strane, i činilo im se da je novi svetski rat neizbežan.

Lovro Sučić i Božidar Kavran su 1946. pokrenuli inicijativu za osnivanje Hrvatskoga državnog odbora u Austriji, čiji bi zadatak bio dizanje ustanka na području bivše NDH. Plan je bio da se povežu sa križarima Rafaela Bobana, za koga se pretpostavljalo da deluju negde u Bilogori. Upravo o tom Bobanu pevali su brojni fanovi Marka Perkovića Tompsona uoči njegovog kontroverznog koncerta (pogledajte okvir).

Zamka

Pre započinjanja operacije ubacivanja emigranata, centar Udbe za Hrvatsku u Zagrebu dobio je tokom maja depešu iz Beča od svog glavnog saradnika među ustaškim emigrantima da će uskoro na Papuk doći prva grupa. Udba je odmah pripremila akciju pod tajnim imenom „Gvardijan”, po Kavranovom pseudonimu, i postavila zamke. Kavran je, uz podršku ostalog emigrantskog vrha, odlučio da pošalje prvu grupu u Jugoslaviju. Za nju je odredio Ljubu Miloša, bivšeg komandanta logora Jasenovac, Antu Vrbana i Luku Grgića. Kavran ih je pre polaska uveravao da će sigurno moći da ostvare saradnju sa pristalicama Hrvatske seljačke stranke u zemlji. Zadatak im je bio organizovanje i povezivanje tih grupa. Grupa je 7. juna prešla jugoslovensko-mađarsku granicu. Miloš je po kuriru poslao Kavranu izveštaj da na koprivničkom području ne postoji nikakva križarska grupa i da odlaze dalje. Nakon nekoliko dana lutanja Papukom, Diljem, Psunjom i Babjom Gorom uverili su se da nema križarskih grupa i krenuli su natrag u Austriju.

Na povratku su 19. jula naišli na agenta Udbe, koji se povezao s grupom, a istovremeno je o njima izvestio svoju centralu. On se predstavio da je pripadnik križarske grupe majora Mikulčića, koga su ovi lično poznavali, pa su dogovorili sastanak sa njim za dva dana.

Hapšenje Ljube Miloša

Miloš i Vrban su krenuli sa pripadnicima Udbe u improvizovani smeštaj. Dok su se odmarali, pošto je rukovodeći oficir Udbe izgovorio tajnu lozinku koja je glasila „Jozo, daj vode”, pripadnici Udbe su se bacili na Miloša i Vrbana. Grgić je likvidiran kasnije. Uhvaćeni diverzanti prebačeni su u zatvor na Savskoj cesti u Zagrebu. U istrazi su obojica detaljno ispričala dalje planove svojih kolega u emigraciji, pa je Udba za Hrvatsku, pod vođstvom Steve Krajačića, krenula dalje u akciju. Svojim kanalima je uputila Kavranu lažnu poruku, izvestivši ga da se prva grupa na Papuku povezala sa križarima i naglasila je da na terenu nedostaje oficira. Udbin cilj je bilo hvatanje viših oficira i istaknutijih političara.

Šifre i radio-signali

Kavran je iz Austrije uputio i drugu grupu, koja je prešla granicu 20. jula. Za njihov dolazak Udba je saznala od seljaka iz okoline Koprivnice i Đurđevca, koji su im prijavili da su primetili petoricu sumnjivih planinara. Ova grupa je uhapšena u Suhopolju 29. jula. U međuvremenu, Miloš se pod pritiskom dokaza da je kao zapovednik Jasenovca odgovoran za ratne zločine uskoro slomio i pristao na saradnju sa Udbom.

Odao je šifru i radio-signale, prihvativši takođe da potpisuje i pismene poruke. Sledećih meseci pristizala je grupa za grupom, pravo u zamke Udbe. U poslednjoj grupi 3. jula došao i sam Kavran. Kavranovim hapšenjem okončana je operacija „Gvardijan”. Udba je 9. ili 10. jula ustaškom centru u Filahu poslala depešu: „Mi smo vas zajebali. Stop. Svi ste u našem zatvoru. Stop.”

Suđenje u Zagrebu

Uhapšeni Ljuba Miloš, koji je do uspostavljanja Nezavisne Države Hrvatske bio novinar, po pozivu prvog rođaka Vjekoslava Maksa Luburića pridružio se ustašama, spremno će odgovarati na svako postavljeno pitanje u sudnici na Zagrebačkom velesajmu.
U narednim satima, bez okolišanja, progovoriće o počinjenim zverstvima i potvrditi da je iza svega stajao ustaški poglavar Ante Pavelić, podržan od katoličkog klera. Ako je verovati Milošu, u sistemu likvidacija učestvovali su svi, ali najviše 13. ustaški bataljon, čiji su pripadnici zbog svojih „zasluga” u osnivanju prvih logora u sistemu Gospić-Jadovno-Pag preseljeni u Jasenovac i unapređeni u oficire.
„Tu su izginule stotine i stotine hiljada ljudi. Sada zamislite koliko je tih ljudi imalo žena, sestara, dece, braće i rodbine. Koga ste vi obuhvatili svojim progonima i klanjem? Vi ste obuhvatili čitav hrvatski narod. Pobili ste stotine i stotine hiljada ljudi. Što je onda u stvari bila čitava ta NDH? Ja tvrdim da je to bila organizacija mučilištva za uništavanje naroda. Šta kažete na to?”, upitaće Miloša tužilac Hrnčević.

„Ne mogu drugo reći nego da imate pravo”, odgovorio je Miloš, pa koji tren kasnije potvrdio da je Jasenovac bio logor za uništavanje ljudi, kakvi su u tom periodu postojali u nacističkoj Nemačkoj.

„Osećam se potpuno krivim”, poentirao je.

Na pitanje da pojasni svrhu likvidacija, Miloš je odgovorio: „Da se uništi srpstvo, da se unište Srbi u Hrvatskoj.” Potom je dodao: „Nije postavljen cilj da se izoliraju i pohvataju predstavnici velikosrpstva i četništva, nego da se uništi što više Srba, bez obzira na starost i pol. Ovo uglavnom važi i za Židove.”

Poreklo krvnika

Uhapšene ustaše su uglavnom dolazile iz zaostalih krajeva, najviše iz Hercegovine, a pre rata su se bavili poljoprivredom, stočarstvom i sličnim poslovima.

Tokom suđenja sami pripadnici ustaškog pokreta poprilično su detaljno opisivali brutalnosti u kojima su učestvovali: metoda suve likvidacije, kako su nazivali izgladnjivanje do smrti, najčešće Roma, ubistva staraca, žena i dece uhvaćenih 1942, posle ofanzive na Kozari, streljanja po hitnom postupku, klanja nožem, zakucavanje maljevima, paljenje tela u peći, bacanje u Savu, mamljene žrtava u logorsku bolnicu, u ustaškom slengu poznatijem kao „ljudolovka”...

„Što se radilo s decom?”, upitao je tužilac Hrnčević Ljubu Miloša.

„Ona su takođe likvidirana na isti način kao i odrasli. U razgovoru s fratrom Majstorovićem (Miroslav Filipović, ustaša franjevac, prim. aut.) saznao sam da je decu mnogo teže ubijati nego odrasle”, odgovorio je Miloš.

„Zašto?”, zanimalo je tužioca.

„Jer dete ima mnogo jači život nego odrasli.”

„Kako je on to znao?”, insistirao je Hrnčević.

„Pa on je to radio”, poentirao je Miloš.

Uhapšenim ustašama suđeno je tokom avgusta 1948. godine i većina ih je osuđena na smrt vešanjem, a ostali na duže zatvorske kazne.

Ivan Čorbić