OSTRVO BOLA! KIPAR 1974: Izdaja majke Grčke bolela je više nego turski metak (FOTO)
Vreli dani jula 1974. godine zauvek su promenili tok istorije Kipra, ostrva koje je decenijama bilo mesto susreta, ali i sukoba različitih kultura i religija. U ranim jutarnjim časovima 20. jula turske trupe su izvršile vojnu invaziju na severni deo ostrva, pravdajući taj čin potrebom da zaštite tursku zajednicu posle državnog udara koji je nekoliko dana ranije izveo kiparski ogranak EOKA-B, nacionalističke paravojne organizacije, uz podršku grčke vojne hunte. Taj puč je imao za cilj da se ukloni prvi predsednik nezavisnog Kipra, arhiepiskop Makarije III, i da se Kipar pripoji Grčkoj.
Atina je sve znala i - ćutala
Invazija je bila direktno opravdana tzv. garantnim sporazumima iz Ciriha i Londona, potpisanim 1959. godine, kojima su Turska, Grčka i Velika Britanija preuzele obavezu da garantuju nezavisnost, teritorijalni integritet i bezbednost Republike Kipar. Ipak, kad je Turska upotrebila vojnu silu, reakcija Atine bila je neobjašnjivo zakasnela. Iako su službe bile svesne turskih pokreta, to su smatrali blefom, jer su Turci često izvodili vojne vežbe.
- Znali smo sve o invaziji još od aprila i obavestili smo sve... Čak i koju boju donjeg veša su Turci nosili... Da je grčko rukovodstvo želelo da spase grčki narod na Kipru, to bi i učinilo, a Turci bi pretrpeli potpunu katastrofu. Pripreme za invaziju počele su u aprilu 1974. Kulminirale su u julu, prebacivanjem desantnih snaga iz turskog grada Mersina. O kretanju turske vojske odmah je obaveštena grčka Centralna obaveštajna agencija. U sredu 17. jula mreža agenata je imala sve informacije o planu invazije. Tri dana su Turci nosili tone municije svih kalibara do mesta sabiranja za desant. U petak 19. jula u 17 sati turski generalštab je dao zeleno svetlo za invaziju. Presretnuti razgovori turskih oficira s naređenjem za početak invazije i njihov izveštaj o snazi desantne flote odmah su prosleđeni vojnom vrhu u Atini. Svi su bili svesni šta se sprema - otkrio je mnogo godina kasnije u intervjuu za grčke medije Aleksandros Simioforidis, koji je 1974. bio načelnik grčke tajne službe u Kireniji, gradu na severu Kipra.
Ali reakcija Atine je bila zakasnela. Izdaja majke Grčke bolela je više od turskog metka.
Tog 20. jula 1974. tek u 8.40 sati, čak tri sata i 20 minuta od početka invazije, Atina je zvanično izdala naređenje za sprovođenje ratnih planova, dok je grčki državni radio emitovao vest oko 11 sati, posle više od šest sati od iskrcavanja turskih trupa na sever Kipra. Odložena mobilizacija omogućila je tako turskim osvajačima da učvrste svoje položaje i vrlo brzo stignu do turske enklave u glavnom gradu Nikoziji.
Muk saveznika
I uloga međunarodne zajednice u ovom sukobu ostaje kontradiktorna. Ujedinjene nacije su postavile mirovne snage (UNFICYP) još 1964. godine, ali njihovo prisustvo nije sprečilo tragediju 1974. godine. Isto je bilo i nekoliko decenija kasnije u Srebrenici. Danas „zelena linija“ i dalje deli ostrvo, dok mirovnjaci pokušavaju da očuvaju krhki mir u tampon-zoni koja prolazi kroz srce nekadašnjih zajedničkih gradova. S druge strane, NATO se nikad nije ozbiljno angažovao, uprkos činjenici da su i Grčka i Turska njegove članice. Geopolitički interesi, Hladni rat i kasnije energetska pitanja na istočnom Mediteranu učinili su da Kipar ostane tačka prelamanja velikih sila, ali ne i prioritet u njihovim diplomatskim naporima.
Posebno intrigira pitanje odgovornosti Velike Britanije da se spreči invazija. Kao bivši kolonijalni gospodar Kipra i potpisnik garantnih sporazuma, Velika Britanija je imala i pravnu i moralnu obavezu da interveniše ili makar diplomatski spreči nadolazeću katastrofu. Umesto toga, vojska u britanskim bazama na Kipru (Akrotiri i Dekelija, koje čine tri odsto površine ostrva) ostala je uzdržana, a London je ograničio svoje akcije samo na evakuaciju svojih državljana i minimalnu humanitarnu pomoć. Dokumenta otkrivena decenijama kasnije pokazuju da su britanski zvaničnici hladnokrvno procenili da bi vojna akcija protiv Turske ugrozila vitalne interese NATO, a time i njihovu poziciju u Hladnom ratu.
Teret zločina
U dvema fazama turske invazije pod imenom „Atila“, turske snage su tokom jula i avgusta zauzele oko 37 odsto ostrva, a više od 200.000 ljudi proterano je sa ognjišta. .
Uloga Turske u ovom sukobu ostaje predmet međunarodnih polemika. Tadašnji turski premijer Bulent Edževit tvrdio je da invazija nije bila okupacija, već „mirovna misija“. Međutim, činjenice na terenu govore drugačije - nasilna podela ostrva, masovno raseljavanje i decenijska izolacija Severnog Kipra svedoče o posledicama političke sile, a ne mira.
Izolovani sever
Kiparsko pitanje danas, posle 51 godine od invazije, ostaje nerešeno. Pregovori pod pokroviteljstvom UN sporadično se nastavljaju. Političke volje i poverenja sve je manje. Dok Grci žale, a Turci slave, ono što ostaje zajedničko jeste rana koja nikad u potpunosti nije zalečena. Posledice invazije bile su razorne za kiparsku ekonomiju. Sever, pod turskom kontrolom, međunarodno je izolovan i ekonomski zavisan od Ankare, dok je jug, uprkos početnom kolapsu, doživeo privredni oporavak i integraciju u evropske tokove. Ta ekonomska asimetrija dodatno produbljuje jaz: dok grčki Kipar prosperira, sever ostaje prostor političke neizvesnosti i siromaštva, gde mladi sve češće napuštaju ostrvo u potrazi za boljim životom.
Najdublji trag invazije, međutim, nije materijalne prirode, već demografske i psihološke. Raseljavanje čitavih zajednica uništilo je vekovni mozaik suživota. Mesta u kojima su nekad zajedno živeli pravoslavci i muslimani danas su etnički homogena, a sećanja na zajednički život žive samo u pričama starijih. Ispod površine ostaju gorčina, strah i osećaj nepravde, dok generacije koje su rođene posle 1974. godine odrastaju iza bodljikave žice, ne poznajući drugu stvarnost osim podele.
Ako istorija Kipra iz 1974. godine uči išta, onda je to činjenica da nacionalizam podržan oružjem i geopolitičkim igrama ne donosi mir. U svetu u kom sukobi i dalje bukte iz sličnih razloga, Kipar ostaje upozorenje - i nada da će jednom, možda, biti ispisano poglavlje pomirenja, pre nego što sećanja potpuno izblede i pre nego što gradovi poput Varoše nestanu u zaboravu.
KLJUČNE LIČNOSTI
GRČKA STRANA
Dimitrios Joanidis
Vojni vođa grčke hunte („Diktatura pukovnika“), glavni arhitekta puča od 15. jula 1974. protiv predsednika Kipra Makarija III. Kao šef grčke vojne obaveštajne službe (EYP) direktno kontrolisao kiparsku Nacionalnu gardu i paravojne formacije EOKA B. Njegova namera da forsira enozis (ujedinjenje Kipra s Grčkom) direktno izazvala tursku invaziju. Osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu u Grčkoj 1975. zbog izdaje i puča. Umro 2010. u najčuvanijem grčkom zatvoru, Koridalosu u Pireju.
Nikos Sampson
Vođa pučista, predsednik marionetskog režima u Atini od 15. do 23. jula 1974. Ultranacionalista, bivši član EOKA, novinar, poznat po nasilju protiv Turaka tokom prethodnih kriza 1963-1967. Joanidis ga postavio za vođu puča. Njegova brutalnost ubrzala masakre nad turskim civilima. Osuđen na 20 godina zatvora na Kipru 1976, pomilovan 1979. Umro od raka 2001.
TURSKA STRANA
Bulent Edževit
Premijer Turske 1974. Doneo odluku o invaziji. Inicirao i drugu fazu invazije, 14. avgusta, koja je dovela do podele ostrva, uprkos međunarodnim protestima. Opisao akciju kao „mirotvornu operaciju“ za zaštitu kiparskih Turaka. Smatra se „oslobodiocem“ turskih Kiprana, ali i arhitektom podele Kipra.
Rauf Denktaš
Vođa kiparskih Turaka (potpredsednik Kipra do 1963, osnivač Turske Federativne Države Kipra 1975). Dugogodišnji zagovornik podele ostrva (taksima). Tokom krize 1974. radio na diskreditaciji međunarodnih pregovora, ohrabrujući Tursku na akciju. Posle invazije bio vođa nepriznate Turske Republike Severni Kipar (1983-2005).
KIPARSKO-GRČKA STRANA
Makarije III
Arhiepiskop i prvi predsednik Kipra (1960-1977). Simbol otpora enozisu (pripajanju Kipra Grčkoj) i vojnoj hunti. Preživeo grčki vojni puč 1974. i pozvao međunarodnu zajednicu na intervenciju. Kritikovan od strane grčkih nacionalista zbog odbijanja unije s Grčkom. Iako prvobitno zagovornik enozisa, postao simbol kiparske državnosti nezavisne od Grčke i Turske.
KIPARSKO-TURSKA STRANA
Nuretin Ersin
l Komandant turske vojske na Kipru tokom invazije. Sa oko 40.000 turskih vojnika zauzeo 37 odsto ostrva. Prema izveštaju Evropskog suda za ljudska prava, vojska pod njegovom komandom izvršila masakre nad grčkim civilima.
BRITANSKA STRANA
Džejms Kalahan
L Ministar spoljnih poslova Velike Britanije 1974. Mogao je da zaštiti kiparske Grke prema Ugovoru o garanciji, ali odlučio je da ništa ne učini strahujući od britanskih gubitaka, NATO tenzija zbog Turske, koja je bila saveznik u Hladnom ratu protiv tadašnjeg SSSR. To je dovelo do toga da Turska izvrši invaziju na sever Kipra.
Ivan Čorbić
