JAMA I OLUJA - DVA LICA ISTE TAME: Krici mrtvih koje Hrvatska i svet ne žele da čuju (FOTO)
Ivan Goran Kovačić, jugoslovenski pesnik koji je u vihoru Drugog svetskog rata napisao poemu „Jama“, ostavio je svetu najpotresniju opomenu o zlu i ljudskoj mržnji. Njegove reči, nastale nad bezdanima dinarskih jama, ni danas nisu izgubile snagu. Jer jame nisu nestale - otvarale su se ponovo u toku rata devedesetih, u koloni Srba u „Oluji“. Trideset godina posle tog egzodusa i više od 82 godine od Goranove smrti, pitanje ostaje isto: da li je Balkan sposoban da zatvori jame u sebi?
Kada govorimo o Ivanu Goranu Kovačiću, govorimo o pesniku koji je postao moralna savest jednog naroda u najcrnjem času istorije. Rođen 1913. godine u Lukovdolu, u vreme kad su Evropa i Balkan već živeli na ivici novog krvoprolića, Goran je odrastao u mešavini kultura, između katoličkog i pravoslavnog sveta, između Hrvata i Srba. Njegova sudbina bila je ona balkanskog čoveka, pritisnutog silama mržnje, ratova i ideologija. Poginuo je 1943. godine, zaklan od ruke četnika, ali je do poslednjeg daha nosio viziju humanizma.
Goranova misija
Goran je bio učitelj, književnik, esejista, ali pre svega pesnik sa misijom. Nije bežao od stvarnosti, nije tražio utočište u lirici prirode, iako mu je pejzaž bio blizak. Umesto u emigraciji, završio je u partizanskoj koloni, bez oružja, sa sveskom i olovkom.
Napisana 1943. godine, „Jama“ je jedno od najpotresnijih dela svetske antiratne literature. Nije to samo poema - to je dokument užasa, svedočanstvo o zločinu, umetnički krik. Pesnik govori u prvom licu, iz perspektive mučenika bačenog u jamu. To nije metafora - to je stvarnost onog doba, kad su ljudi - Srbi, Jevreji, Romi, hrvatski antifašisti, koji nisu pristajali uz zlo - završavali u kraškim bezdanima, vezanih ruku, sa zavežljajem smrti u grudima.
Njegovi stihovi, natopljeni krvlju i suzama, lebde nad Glinom, Jadovnom, Jasenovcem - ali i nad Kninom, Benkovcem, Gračacem devedesetih godina prošlog veka. Kada ih danas čitamo, oni ne stoje u prošlosti, oni probadaju našu sadašnjost, podsećajući da se istorija ponavlja. I to na Balkanu uvek najkrvavije:
„Bio je bljesak munjevita noža,
I vrisak, bijel još i sad u sljepoći,
I bijela, bijela krvnikova koža;
Jer do pojasa svi su bili goli
I tako nagi oči su nam boli.“
A danas, kad se „Oluja“ slavi kao državnik praznik, Goranova „Jama“ još jače odzvanja iz zemlje:
„I klali su nas. Krv je lila vrela
kroz pukotine kostiju i čela,
kroz oči, usta, kapi su nam tekle,
i kosti su nam pucale i pekle.“
Simbol čovečnosti
Kada gledamo slike napuštenih sela, prevrnutih krstova, spaljenih kuća u Krajini, ne možemo a da ne čujemo Goranove stihove. Ironija istorije je groteskna - pesnik koji je opominjao svoje sunarodnike da ne padnu u zločin postao je simbol čovečnosti, a njegovi ideali danas stoje pred istom provalijom:
„Nitko se ne vraća,
nitko da digne krik,
Samo mrtvi šume
u jamama kraj njih.“
Evropa koja se klanjala Goranovom humanizmu, koja ga je čitala kao glas savesti, pre trideset godina okretala je glavu nad istom sudbinom tog običnog čoveka u izbegličkoj koloni. Niko tada nije citirao „Jamu“. Niko nije rekao: „Ovo je novo dno.“ Umesto toga, „Oluja“ je slavljena kao „oslobođenje“.
„Oslobođena“ Krajina ostala je pusta, a na to proročki podsećaju Kovačićevi stihovi:
„I ja sam pado... kroz bezdane tame,
u mukle jame, na kamen i plame;
Svakim udarom kosti su se krhale,
a mrtvi oko mene drhtali i prhali.“
Slepi svet
Dok su sateliti beležili pokret tenkova i aviona, svet nije video izbegličke kolone. Nije čuo plač dece na traktorskim prikolicama. Umesto suza, stigle su čestitke Zagrebu iz Vašingtona i Berlina. „Oluja“ je prozvana „najvećom oslobodilačkom operacijom posle Drugog svetskog rata“. Isto onako kako su 1941. Hitlerovi čelnici čestitali Paveliću na „čistoj Hrvatskoj“.
Ova paralela bode oči, jer Kovačić je svojom smrću i svojom pesmom pokušao da kaže svetu - zlo je zlo, ma kako se zvalo:
„Jer ja sam gledao kroz krv i oganj
kako se brat pretvara u poganj;
I znadoh tada: nema više ljudi
kad brat na brata nožem mržnje bludi.“
„Jama“ nas uči da zlo nikada ne nestaje. Ono menja uniforme, jezike, parole. Nekada viče „Za dom spremni!“, nekada „Oluja - sloboda!“. Ali cilj je isti - istrebljenje drugoga. Goran je umro mlad, ali je ostavio testament:
„Ne daj se, narode! Ustani i pjevaj,
Nek tvoja pjesma tamu razdrijeva!“
Novi demoni
Dakle, posle 50 godina od nastanka poeme, Hrvatska opet ima svoje „jame“ i demone. Zove ih „Oluja“. Zove ih „Domovinski rat“. Ali žrtve su iste. I ista je belina krvnikovih ruku. Za nekoliko dana oko 200.000 ljudi prognala je kao stoku, 2.000 ubila bez suda, stotine starih spalila u kućama... I šta kaže danas? „Bila je to operacija oslobođenja.“
Kao da je Kovačićeva „Jama“ bila samo obična pesma. Kao da se Jasenovac, Jadovno i Pag nisu desili. Kao da su sve žrtve bile slučajnost. Hrvatska ne samo da poriče zločine - ona piše novu istoriju. U njoj su ustaše „branitelji domovine“, „Oluja“ je „sveta pobeda“, Srbi su „genocidni narod“.
Kovačić je završio „Jamu“ nadom: „Vaša mi pjesma vraća svjetlo oka, ko narod silna, ko sunce visoka“.
Ali Hrvatska je ugasila to svetlo. Umesto pesme, prave se ustaški koncerti. Umesto sećanja - podmeću se laži. Možda će jednog dana shvatiti da je najveća jama ona koju kopa sama sebi. Jer istina, kao i duše mrtvih, ne mogu da se zatru. Neka ove reči budu krik iz dubine - dok još ima ko da čuje:
„Zar ima mjesto bolesti i muka
Gdje trpi, pati, strada čovjek živ?
Zar ima mjesto gdje udara ruka
I živiš s onim koji ti je kriv?
Zar ima mjesto gdje još vrište djeca,
Gdje ima otac kćerku, majku sin?
Zar ima mjesto gdje ti sestra jeca
I brat joj stavlja mrtvoj na grudi krin?“
Nažalost, ima.
IVAN ČORBIĆ
· Reaguj