ČUDOTVORAC! NEKTARIJE EGINSKI: Žrtva zavisti, laži i progona svoje pravoslavne braće - kad se spomene njegovo ime milioni vernika spuste glas

Postoji u crkvenoj istoriji nekoliko života koji podsećaju na starozavetne sudbine proroka, živote u kojima se svetost rađa iz nepravde, slava iz progonstva, mir iz duboke ljudske samoće. Među njima, život Nektarija Eginskog - rođenog kao Anastasije Kefalas u malom, siromašnom mestu Silivri na obali Mramornog mora - stoji kao jedno od najdubljih svedočanstava o tome kako se svetlost bori kroz najgušći mrak. Njegova priča nije priča o visokom arhijereju čiji je život proticao u raskoši i poštovanju. To je priča o čoveku koji je hodao kroz vatru ljudske zavisti, klevete i bola, i koji je upravo kroz to postao simbol Božje pravde u svetu koji pravde često nema.

Kad je u četrnaestoj godini ostavio roditeljski dom i zaputio se ka tadašnjem Carigradu, njegov život već je bio obojen čudesnim znakovima. Na brodu kojim je putovao kao siromašni mladić, toliko bez ičega da nije imao ni prebijenu paru, bacivši u more pismo u kojem je napisao: „Gospode, ne ostavi me”, doživeo je prvi božanski odgovor. Talasi su ga nosili, ali ga nisu progutali. More je odnelo pismo kapetanu broda koji ga je pročitao i, dirnut dečakovim vapajem, uzeo ga pod svoje okrilje. To je bio trenutak koji je obeležio ceo njegov život - trenutak kad su ljudi prvi put shvatili da se oko njega događa nešto što ne pripada samo ovom svetu. Čak i pre svoje 20. godine bio je postavljen na mesto učitelja u školi Protektorata Svete Kuvuklije u Carigradu.

Anastasije je zatim otišao na Hios i radio kao učitelj u selu Liti, istovremeno propovedajući u crkvama te oblasti. Sedam godina kasnije zamonašen je na Hiosu, uzevši ime Lazar, i tu je radio kao sekretar manastira. Nekoliko meseci kasnije rukopoložen je u jerođakona i uzeo je ime Nektarije. Godine 1877. otišao je u Atinu da nastavi studije. Posle tri godine završava studije i vraća se na Hios. Krajem septembra 1882. godine preselio se u Aleksandriju. Patrijarh Sofronije mu je pomogao da upiše Bogosloviju u Atini, pod uslovom da se posle diplomiranja vrati u Aleksandriju i da radi u Patrijaršiji. U martu 1886. godine, kada se vratio u Aleksandriju, aleksandrijski patrijarh ga je rukopoložio u sveštenički čin u crkvi Svetog Save Osvećenog, dok je avgusta iste godine rukoproizveden u zvanje arhimandrita. Radio je kao sekretar Patrijaršije, a zatim kao patrijaršijski izaslanik u Kairu.

Aleksandrija

Godine koje slede u Aleksandriji bile su presudne za njegovu sudbinu. U tom kosmopolitskom, punom napetosti i unutrašnjih sukoba među grčkim, koptskim i bliskoistočnim zajednicama, u vreme kada je Aleksandrijska patrijaršija pod vođstvom patrijarha Sofronija IV pokušavala da stabilizuje svoj uticaj, mladi monah Nektarije zasijao je snagom koja je mnoge opčinila - ali i uznemirila. Njegove propovedi bile su jednostavne, ali duboke, pune ljubavi, a ne autoriteta. Zbog toga je narod dolazio masovno da ga sluša, i to je među episkopatima stvorilo nervozu. Jer u Aleksandriji toga doba sve se svodilo na ravnotežu moći. Patrijarh je bio star i bolestan. U pozadini su se borili ambiciozni arhijereji, među njima i mitropolit Meletije II - kasnije vaseljenski i aleksandrijski patrijarh, politički povezan s liberalnim krugovima u Atini, čovek koji je znao da se svetlost jednog duhovnika ponekad vidi kao pretnja.

 Nektarije je 1889. godine postavljen za episkopa Pentapolja, jednu od najstarijih titula Aleksandrijske patrijaršije. I tu, umesto da uživa u časti, dolazi do najvećeg raskola. Narod ga obožava. Manastiri ga vole. Sveštenici dolaze po savet. Bogoslovci govore o njemu kao o „čoveku molitve”. Njegova skromnost počinje da uznemirava one kojima skromnost nikada nije bila vrlina. U Aleksandrijskoj patrijaršiji, gde su se vekovima preplitale ambicije, političke veze i intrige, glasine su bile najopasnije oružje.

Mitropolit Meletije bio je prvi koji je počeo da širi priču o tome da Nektarije navodno želi da preuzme patrijaršijski tron. Zatim se pridružio mitropolit Filaret, čovek poznat po svojoj lukavosti, pa arhijerej Evgenije, a potom i episkop Partenije. Klevete su se širile brže od istine. Pričalo se da ambiciozni episkop gradi sopstvenu frakciju, da želi da preotme vlast, da zloupotrebljava svoj položaj. Ništa od toga nije bilo istina. Sve je bilo plod straha. A strah, kad ga nose moćni ljudi, postaje pogubniji od mača.

Patrijarh Sofronije, star i umoran, podlegao je pritiscima. Bez suđenja, bez dokaza, bez mogućnosti da se brani, Nektarije je smenjen 1890. godine. Iz Egipta je proteran tiho, kao da je počinio zločin. Njegova torba bila je mala, gotovo prazna, a njegovo srce slomljeno. No nije plakao zbog sebe. Plakao je zbog onih koji su ga voleli. Ostala je zabeležena njegova rečenica: „Gospode, oprosti im. Zavist je oganj koji spaljuje one koji ga nose.”

Ta rečenica obeležila je početak njegovog živog mučeništva.

Političke borbe u Grčkoj

Kad je došao u Grčku, nadao se da će pronaći mir. Ali Atina krajem 19. veka bila je ispunjena napetošću: političke borbe između pristalica grčkog kralja Đorđa I i revolucionarnog vođe Elefteriosa Venizelosa, unutarcrkveni sukobi između konzervativnih i liberalnih episkopa, rivalitet između Atinske i Vaseljenske patrijaršije. U takvom okruženju, čovek proteran iz jedne patrijaršije bio je posmatran s nepoverenjem. Ljudi vole da sumnjaju u one koje drugi odbacuju. Tako je na njega gledao i mitropolit Teoklit I Atinski, hladan, rezervisan čovek koji je bio čvrsto povezan sa atinskim političkim krugovima. Nektarija su posmatrali kroz prizmu tuđe presude i tuđih kleveta. Bio je episkop bez eparhije, čovek bez položaja, arhijerej koji nije imao gde da služi. Njegove reči nisu vrednovane, njegov rad nije bio tražen, njegova tišina bila je jedina odbrana.

Živeo je u siromašnom podstanarskom stanu. Ponekad nije imao ni hleb. Održavao je bogosluženja po malim, zapuštenim crkvama. Pomagao je studentima, čak im krpio čarape, delio svoj skromni obrok, učio ih veri, skromnosti i hrabrosti. U njemu je sazrevala svetost, tiha i duboka, rođena iz bola. U to vreme se toliko udaljio od sveta da su neki govorili da „hoda kao čovek koji razgovara sa anđelima”.

Duhovni dom

Njegova najveća životna misija počela je 1904. godine, kad je, zajedno s nekoliko monahinja - između ostalih Foteini, Epihenijom i Ksenijom - otišao na Eginu, na brdo iznad mora gde će nastati manastir Presvete Trojice. Taj manastir, podignut malim rukama velikog čoveka, postao je njegov duhovni dom, mesto njegovog bola i njegova golgota. Radio je kao običan radnik: nosio je kamenje na leđima, orao zemlju, grabio vodu iz cisterni. Nije bio episkop u raskošnoj odori. Bio je arhijerej sa žuljevima na rukama.

I baš tu, na tom brdu iznad mora, počela su se dešavati čuda. Isceljenja. Tihe molitve koje su dobijale glas. Ljudi koji su, oboleli i napušteni, dolazili k njemu i odlazili izlečeni - ili barem utešeni. Miris koji se širio oko njega u trenucima molitve. Reči koje bi izgovarao u tišini, a koje su ljudske duše preobražavale. Njegova blagost, koja je postala oružje protiv sveta punog grubosti.

Čuda su bila toliko mnogobrojna da su lekari - među njima i dr Konstantinos Papadakis iz Pireja - počeli da beleže svedočanstva o iznenadnim povlačenjima malignih tumora kod pacijenata koji su se molili pred Nektarijem. Njegova soba u manastiru često je mirisala na bosiljak i smirnu. Monahinje su svedočile o svetlosti koja se pojavljivala iznad njegove kelije. Egina je postajala centar duhovnog vaskrsenja.

Upokojenje

U poslednjim godinama života bolovao je od bolesti koja mu je donosila nesnosan bol. Posle poklonjenja ikoni Presvete Bogorodice, rekao je svojim učenicima o predstojećem odlasku iz ovog života i pristao je da na preporuke lekara ode u Atinu i leči se u bolnici. Tamo je bio na lečenju gotovo dva meseca i na kraju, oko ponoći 8/9. novembra preselio se u Carstvo nebesko u 74. godini života.
Njegova smrt bila je događaj koji je potresao svakog ko je bio prisutan. Kad je izdahnuo, miris smirne ispunio je bolničku sobu u kojoj je ležao jedan paralizovani čovek. Kad su medicinske sestre zbog siromaštva bolnice prebacile Nektarijevu košulju na tog bolesnika, dogodilo se nešto što se i danas prepričava: čovek je ustao iz kreveta. Lekari su zanemeli. Sestre su plakale. Bilo je jasno: otišao je čovek koji nije pripadao samo ovom svetu.
Sahranjen je u manastiru na Egini. Njegove mošti i danas su netruležne, a miris blagouhanja i dalje se pojavljuje nad njegovim grobom. Godine 1961. kanonizovan je kao Sveti Nektarije Čudotvorac Eginski.
Savremeni čovek, ranjen brzinom i prazninom sveta, pronalazi u Nektariju tihu, nežnu, ali nepokolebljivu utehu. Ljudi veruju da se njemu može prići bez straha, bez pompeznih molitvi, bez ceremonije - kao detetu koje želi da se sakrije u očev zagrljaj.
Nektarije Eginski postao je ono što su nekada bili Sveti Nikola i Sveti Vasilije: zajednički svetitelj naroda, čovek koji spaja generacije, nacije, rane i nade. Zato se i danas, u tišini manastira na Egini, pred njegovim grobom, čuju reči koje milioni širom pravoslavnog sveta izgovaraju iz dubine duše: „Sveti Nektarije, ne ostavi me.”
Njegova priča nije završena. Ona svakoga dana dobija novo poglavlje - u srcima ljudi koji se čudom bude u njegovom prisustvu.

MISLI I DUHOVNI ZAPISI SVETOG NEKTARIJA

Bog ne traži od čoveka da bude savršen, već da želi da se približi savršenstvu. Korak ka Bogu vredniji je od hiljadu koraka ka slavi sveta

Nepravda boli samo u trenutku kada te dodirne. Ali kad je prineseš Bogu, ona postaje put kojim se duša uznosi u slobodu

Kao što telo ne može bez vazduha, ni duša ne može bez molitve. Kad prestane molitva, počinje unutrašnje umiranje

Nepravda koju ti nanose nije tvoja. Ne nosi je u srcu. Oprosti i predaj je Bogu. On jedini zna meru pravde

U tišini čovek ne čuje sebe, nego Boga. Zato svet beži od tišine

Ne boj se kada dođe oluja. Brod koji vozi Hristos ne tone, nego se samo ljulja da bi se probudili oni koji spavaju

Smirenje nije slabost. Smirenje je oružje koje razoružava zlo i razoružava čoveka od njegovog sopstvenog gneva

Ljubav koja traži nagradu nije ljubav. Ljubav koja boli - to je ljubav koja spasava

Smrt ne postoji za onog ko je načinio svoje srce domom Boga. Kad Bog stoji u srcu, smrt stoji pred vratima i ne sme da uđe

Vera raste iz pitanja, ne iz sigurnosti. Čovek koji se pita traži Boga. Čovek koji misli da zna sve - izgubio ga je

Ivan Čorbić