IZBRISANE IZ ISTORIJE: Hiljadu žena završilo na Golom otoku, a njihova jedina krivica bila je verovanje ili ljubav prema sinu, bratu, suprugu ili kolegi

Temom Golog otoka bavili su se nakon raspada Jugoslavije mnogi istoričari, ali malo njih sudbinom žena. Jedan od njih koji se upustio u ovu avanturu da ispriča njihove sudbine je istoričarka Ljubinka Škodrić.

Logori za žene

- Priča o Golom otoku i o učesnicima sukoba 1948. godine nije završena. Važnost istorijske teme postoji onoliko dugo koliko postoji prostor za nova istraživanja, nova saznanja i nove interpretacije. Upravo tu se ogleda značaj studije Ljubinke Škodrić "Žene i Informbiro u Jugoslaviji". Žensko iskustvo tokom sukoba Tito-Staljin 1948. godine do sada je uglavnom obrađivano usputno, kao deo mnogo većeg istoriografskog problema. To ne znači da žene nisu bile prisutne u dosadašnjim analizama. Ono što smo do sada vrlo dobro znali jeste da su postojali logori za žene, poput npr. Ramskog rita na granici s Rumunijom ili Svetog Grgura, gde su žene jedno vreme takođe bile internirane. Znamo i to da su ženski logori bili teška mesta mučenja i da su žene islednice bile jednako, ako ne i više, oštre prema svojim dojučerašnjim drugaricama. Okvirno znamo da su zatočene žene patile i u logoru i nakon njega. Ali tu ova tema nije mogla da stane - piše u predgovoru dr Martin Previšić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i autor knjige "Goli otok - istorija".

- Ljubinka Škodrić ne uranja u ideološke naučne pomodnosti, već žensko iskustvo postavlja kao objekt istraživanja bez predrasuda savremenosti i prošlosti. Ona povezuje faktore koji ovu temu čine relevantnom: kombinuje položaj žene u novom društvu s tim kako se taj položaj odrazio 1948. godine. Ukazuje na složenost ženskog položaja, koji nije bio određen samo ideološkim okvirom ("ibeovke" i "staljinistkinje") već i polom i rodom. Udar na njih u logoru imao je brojne posebnosti koje su ostavile duboke psihološke, emotivne i fizičke posledice - navodi Previšić.

Arhivska građa

Kroz ispovesti, arhivsku građu i analizu posledica koje su trajale decenijama, knjiga pruža dubok i potresan uvid u ženska iskustva jednog od najmračnijih perioda jugoslovenske istorije. Ovo je knjiga o tišini, o ženama koje su ćutale godinama, čija je krivica bila ljubav prema sinu, bratu, suprugu. O majkama, sestrama, drugaricama koje su bacane u tamnice, lomljene u logorima i izbrisane iz sećanja samo zato što su volele ili verovale. Prvi put su na jednom mestu objavljena sva njihova imena, njihove priče, njihova snaga. Ovde nije reč o politici, već o bolu, sramu, ćutanju i istini koja je dugo čekala da bude izrečena.

- Iz svedočenja iznetih u ovoj knjizi možemo razabrati da je udar na ibeovke bio ne samo udar na stvarne ili izmišljene ideološke protivnice već i na žene kao žene. Ljubinka Škodrić povezuje više tema i predstavlja žene u vreme Informbiroa i na Golom otoku i kao pojedinke i kao grupu; i kao žrtve i kao krvnice. Zato autorka povezuje sudbine Smilje Filipčev, kao uhapšenice, i Marije Zelić, kao udbašice. Ona daje novu sliku tog složenog odnosa i položaja žena u logoru i sukobu Tito-Staljin, čime daje veliki doprinos čitavoj široj tematici. To je vrednost ove knjige - zaključuje profesor iz Zagreba.

Prve žene u Jugoslaviji koje su ustale protiv ovakvog terora su Isidora Sekulić i Desanka Maksimović.

- Kad se 1949. godine, zbog optužbi za naklonost Informbirou (IB), našao u kućnom pritvoru, književnika Radovana Zogovića, od svih njegovih partijskih i ratnih drugova, hrabrost da posete imale su jedino dve žene. Dve književnice. Prva od njih, Isidora Sekulić, osećajući pritisak usled nadzora kome je Zogović bio izložen, ubrzo je prekinula posete. Druga, Desanka Maksimović, prijateljstvo koje je tada ojačano, nastavila je druženje godinama. Tokom 1950-ih i 1960-ih, i sama je bila nadzirana od strane jugoslovenske službe bezbednosti zbog sumnje da je naklonjena IB-u. Pesma "Za sužnje pomilovane", koju je uvrstila 1964. godine u zbirku "Tražim pomilovanje", može se čitati i kao posveta kažnjenicima posle Titovog sukoba sa Staljinom:

Tražim pomilovanje
za sužnje, care, pomilovane
koji gledaju uvek preda se
ma kud da pođu i korače,
s kojima niko neće da stane
i kad ih nevinim opet oglase,
i kad plate caru harače.

U periodu od 1948. do 1956. godine preko 1.000 žena izdržavalo je kaznu u više zatvora i logora pod optužbom za naklonost IB-u.

- Tema Golog otoka i sudbina kažnjenika zbog Informbiroa, takozvanih ibeovaca, bila je vrsta tabua, odnosno zabranjene teme o kojoj se nije smelo govoriti u Jugoslaviji. Krajem osamdesetih, tokom krize i slabljenja jugoslovenske države, ova tema postaje sve zastupljenija u javnosti, objavljuju se sećanja zatočenika, nastaju pojedina istoriografska, publicistička i umetnička dela, da bi zatim usled nedaća nastalih raspadom zemlje sudbina ibeovaca nestala iz fokusa. Temeljnije istraživanje sprečavala je nedostupnost arhivske građe nastale radom službi bezbednosti. Moje istraživanje, osim Golog otoka, obuhvata i sudbine kažnjenih žena u logorima i zatvorima u Ramskom ritu, Požarevcu, Rajhenburgu, Stocu i Svetom Grguru. Na početku istraživanja pošla sam od toga da je nužno utvrditi pre svega broj kažnjenih žena i detaljnije podatke o njihovom godištu, nacionalnosti, poreklu i zaposlenju. Tako sam tokom istraživanja došla do broja od 1.080 kažnjenih žena. Reč je o ženama koje su u periodu od 1948. do 1956. godine bile uhapšene, kažnjene i zatočene u nekim od zatvora i logora namenjenih za ibeovce. Pri tome se razlikuju dve grupe žena. Mnogobrojnija je ona grupa koja je kažnjena merom društveno korisnog rada, dok je deo njih bio osuđen i sudskim putem. Od avgusta 1949. ova prva grupa žena upućivana je u logor u Ramskom ritu kod Velikog Gradišta, zatim su jedno vreme boravile u zatvoru u Zabeli kod Požarevca, da bi aprila 1950. bile prebačene u logor na ostrvu Sveti Grgur. Početkom 1951. kažnjene žene premeštene su u logor na Golom otoku, da bi 1952. ponovo bile vraćene na Sveti Grgur. Sa druge strane, sudske osuđenice bile su zatočene i u zatvorima u Požarevcu, Rajhenburgu u Sloveniji, kao i u zatvoru u Stocu u Bosni i Hercegovini - navodi Škodrićeva.

Sudbine

Sudbina dve žene posebno će dirnuti čitaoce.

- Uglavnom su od momenta hapšenja u zatvorima i logorima provele između dve do tri godine, ali se ističu pojedine žene koje su više godina bila zatočene i pružale dosledan i uporan otpor pritiscima da promene svoj stav. U toj grupaciji upečatljive su sudbine dve žene. Jedna je Branislava Brana Marković, supruga istaknutog komuniste Sime Markovića, koji je stradao u Staljinovim čistkama u Sovjetskom Savezu, a koja je bila zatočena više od pet i po godina. Druga je lekarka Stanojka Đurić, pripadnica partizanskog pokreta od 1941. godine i učesnica bitke na Sutjesci, koja je iz rata izašla s činom potpukovnika. Ona je osuđena u sudskom procesu na zatvorsku kaznu u trajanju od 15 godina, a u zatvorima i logorima provela je više od sedam godina. Prema raspoloživim podacima, ona je među kažnjenim ženama izdržala najdužu kaznu - zapaža autorka ove zanimljive knjige.

- Od velikog značaja bila su objavljena sećanja pojedinih kažnjenih žena. Tu se pre svega ističu sećanja Ženi Lebl, Milke Žicine, Smilje Filipčev, Vere Cenić (urađena predstava o njoj u Vranju) i Eve Grlić.

SEĆANJA KNJIŽEVNICE IZ VRANJA: Kako je izgledao doček i zašto su morale da ćute

Književnica Vera Cenić rođena je 1930. godine u Vranju. Prva je žena doktor nauka iz Vranja; prva žena doktor književnosti iz Vranja. Svoj radni vek provela je u prosveti kao profesor jezika i književnosti u Učiteljskoj školi i na Pedagoškoj akademiji "Ivo Andrić" u Vranju, preteči današnjeg Pedagoškog fakulteta. Jedna je od istaknutih profesora, sinonim lepog i slikovitog izlaganja, čiji se časovi pamte i nose kao velika vrednost. Deo svoje mladosti, kao student, provela je na Golom otoku, osuđena na tzv. društveno koristan rad.

- Gubitak nade za mnoge kažnjenice počinjao je samim dolaskom na ostrvo, kad bi ih dočekao špalir. Masa žena čudnog i izbezumljenog izgleda koja je uzvikivala nerazumljive parole, udarala, pljuvala i tukla novopridošle svakako je predstavljala šok, ali i znak upozorenja koji je trebalo da ih pripremi na sve što je potom sledilo. Nove kažnjenice, izubijane, krvave i uprljane, zatim su bile dodatno ponižene uvredljivim i rogobatnim šišanjem makazama za stoku. Retko je naići na sećanje kažnjenica koje ne ističu kako su naružene i nakarađene tim šišanjem pošto "šiša kako ko stigne, po mogućnosti što nakaznije".

Đina Markuš je opisala da je jedan deo kose odsecan do kože, a zatim su ostavljani neošišani pramenovi, i tako naizmenično. Slično je zabeležila i Vera Cenić:

- Negde ostavi po koji pramen, negde do kože preseče tupim škripavim makazama.

Vera je zapisala kako ju je po povratku kući porodica svečano dočekala, dok je njen otac govorio:

- Vratio se moj vojnik, naš vojnik....

I pored radosti zbog povratka i susreta s porodicom, uprkos očekivanjima, odbila je da im ispriča šta je sve preživela. Osim ličnih teškoća da progovore o logorskim mukama, većina je bila upozorena da su to teme o kojima se ne sme pričati na slobodi. Pojedine od njih, kad su svojim rođacima i prijateljima pričale o tim iskustvima, kao meru opreza puštale su u stanu glasniju muziku. Međutim, to nije bilo od pomoći kad bi neki koji su se nalazili u tom društvu bili potom uhapšeni i odali podatke o tom razgovoru.