GRENLAND — ZEMLJA LEDA, TIŠINE I VELIKE IGRE! Osvojio ga Erik Crveni, a sad bi da je usvoji Donald Narandžasti: Ostrvo suprotnosti koje menja budućnost sveta

Dva miliona sto šezdeset i šest hiljada kvadratnih kilometara prostora, ili bolje reći leda i snega, a manje od šezdeset hiljada ljudi - to je Grenland (na inuitskom Kalaallit Nunaat), zemlja suprotnosti! Ogroman je, a sve na njemu, ili u poređenju s njim, malo je i neznatno.

Aktuelna geopolitička situacija je Grenland dovela u fokus planete, ali je meni najveće ostrvo na svetu zavelo dušu mnogo ranije zbog važnijih, večnih tema - neviđene lepote ledenih gromada kraj srditog uzburkanog mora, a nadasve kulture i duševnosti srčanih, „istinskih ljudi”. Reč Inuit upravo to znači - istinski čovek. Oni ne vole reč Eskim, jer to znači ljudi koji jedu živo meso, i zahtevaju da ih sada svi zovu - Inuiti.

O zemlji velikoj kao 23 Srbije, sa raštrkanim stanovništvom veličine jednog Valjeva, malo znamo, pa kako je naše znanje oskudno, ubeđeni smo da tamo ničega i nema. A to ne može biti dalje od istine... Mesec dana sam upoznavao Grenland, korak po korak, ledeni breg po ledeni breg i zavoleo ovo ostrvo, njegov sneg i led, njegove Inuite, u toj meri da su moji opisi ledenih predela čak ušli i u naučne radove naučnika u Gracu.

Grenland je jedno od najizolovanijih mesta na planeti. Danci su njegove granice zatvorili još 1776. godine - pre bezmalo dva i po veka. Tu su mogli da borave samo predstavnici vlasti, radnici kolonijalnih kompanija, njihove porodice i retki naučnici koji bi dobili posebnu dozvolu. Tako je bilo sve do 1953. godine, što je uslovilo da je kontakt meštana sa strancima bio minimalan. Zato je mnogo toga ostalo autentično, sačuvano od raznih uticaja.

Grenland još uvek nije potpuno otvoren prema svetu, pre svega zbog loše infrastrukture. Svestan sam da sam jedan od retkih ljudi našeg podneblja koji je rešio da ga po svaku cenu obiđe. Zato osećam naročitu odgovornost da svedočenje o Grenlandu, pred velikim promenama koje će uticati na ceo svet, prenesem na pravi način.

Ledena zemlja ljudi

Putovanja u ledenu „zemlju ljudi” (Kalaallit Nunaat) bilo je veoma komplikovano jer postoji samo nekoliko velikih aerodroma, i to u američkim vojnim bazama (bivšim i sadašnjim). Bio sam iznenađen kada me je po sletanju na Grenland dočekala zastava SAD i ubrzo sam postao svestan u kojoj meri su Amerikanci ovde prisutni već decenijama. Oni ne moraju da osvajaju Grenland, oni su ga već osvojili svojim vojnim prisustvom i izgradnjom infrastrukture, ne moraju čak ni da podignu svoju zastavu jer se one već svuda vijore, potrebno je samo da zvanično zatraže priznanje faktičkog stanja.

Inuiti su mirni ljudi kojima su od najvećeg značaja mir i dobar suživot s njihovim fokama. Od Danske dobijaju ozbiljnu finansijsku pomoć koje nisu spremni da se odreknu, to je jedini razlog zašto već nisu proglasili nezavisnost. Uveren sam da bi ih američka finansijska pomoć lako ubedila da s jednih jasala pređu na druge. Ali njihov san se zna - nezavisan Grenland. Možda će se rešenje baš tu pronaći, u njihovoj nezavisnosti i bliskoj vezanosti novonastale države za SAD, slično kao što je slučaj sa ostrvima na Pacifiku, s perspektivom da na kraju završe kao Havaji.

Baza NATO

Kada sam krenuo ka Grenlandu, ta ogromna ledena pustopoljina malo kome je bila zanimljiva. Neposredno pred moje poletanje ka gradiću Narsarsuak Donald Tramp je prvi put ispoljio interesovanje za ovo ostrvo, sa željom da ga kupi od Danske, a sada, nakon pet godina, upravo kada moja knjiga o Grenlandu izlazi iz štampe, događa se pravi deža vi - ponovo je predsednik Sjedinjenih Američkih Država potencijalni kupac Grenlanda, koji, uostalom, niko i ne prodaje!

Tokom putovanja sam stekao utisak da će geostrateški značaj Arktika porasti do neslućenih razmera. Vojne baze za kontrolu pola planete, pre svega Rusije, severa Evrope i Amerike, samo su delić tog kompleksnog mozaika.

- Amerikanci su već preuzeli Grenland, premda to još nije ozvaničeno. Od Drugog svetskog rata oni nikada nisu otišli. Ponekad nam se čini da se trista godina kolonijalne vlasti nastavlja unedogled - vajka se moja prijateljica Inuićanka Ulunnguak.

Od nje sam saznao da je nedavno naučnik NASA Čad Grin sasvim slučajno, ispod debelih naslaga leda, otkrio ostatke tajne vojne baze iz vremena Hladnog rata. Snimao je ledeni pokrivač radarom kada je na dubini od trideset metara uočio obrise nepoznate građevinske strukture. Teoretičari zavere bi verovatno okrivili vanzemaljce za izgradnju baze u ovako nepristupačnom predelu, ali je istina bila mnogo jednostavnija. Naime, SAD i Danska su 1951. godine potpisale sporazum o odbrani Grenlanda, što je omogućilo američkim trupama da pretvore ovo ostrvo u veliko NATO utvrđenje za nadgledanje severnog Atlantika. Već 1959. godine započinju izgradnju tajnog grada ispod leda s dvadeset i jednim podzemnim tunelom ukupne dužine tri kilometra. Odatle je, u slučaju svetskog sukoba, planirano ispaljivanje nuklearnih bojevih glava. Baza je zatvorena 1967. godine i do Grinovog otkrića njeno postojanje nije bilo poznato javnosti. To govori koliko malo znamo ne samo o prošlosti već i o sadašnjem trenutku.

Dvadeset važnih sirovina

Dvadeset važnih sirovina (među kojima su mnoge, poput grafita, ključne za proizvodnju električnih automobila) pronađeno je u dubinama ledene pustinje, koja i danas krije velike zalihe titanijuma, uranijuma, volframa... Bez ovih sirovina moderni svet staje, a sada Ameriku, kao i veći deo planete, njima snabdevaju Kina i Rusija. Grenland može Americi da obezbedi resurse za normalno funkcionisanje države, što je glavni preduslov za nezavisnost i moć. Moderne industrije su u velikoj meri orijentisane na svemirska istraživanja, s nadom da će se resursi u budućnosti obezbeđivati s drugih planeta. Država koja to prva dostigne biće dominantna u svim segmentima života na Zemlji. Takmičenje je počelo, a s njim i trka u otimanju zemaljskih resursa koji mogu obezbediti razvoj svemirskih tehnologija. Grenland je zapravo u epicentru svemirske trke. Možda je zato Tramp izjavio: „Moramo da posedujemo Grenland. Nije pitanje da li možemo bez njega. Ne možemo.”

Grenland na mapi izgleda udaljen od ostatka sveta, kao ogroman iglu u ledenom bespuću, ali nije tako. Smešten između Severne Amerike i Evrope, Grenland je savršeno pozicioniran - za budućnost. Trgovačke rute preko Arktika su trenutno neekonomične zbog velike količine leda koji je pretnja brodovima, ali s globalnim zagrevanjem to će se promeniti. Najkraća ruta između Evrope, Azije i Amerike zapravo je severna ruta, koja prolazi kraj obala ovog ostrva.

Zbog klimatskih promena verovatno će se sav led otopiti, a ledeni pokrivač preobraziti u najveću cvetnu livadu na svetu. Tada će nagrnuti ljudi iz svih krajeva, a naučnici će otkriti neviđeno blago koje sada čami ispod leda, pa će se otvoriti na stotine rudnika... Koliko je to bogatstvo, može da se zamisli tek ukoliko se ima u vidu da je reč o teritoriji velikoj poput dvadeset tri Srbije, po kojoj je, recimo, rasuto stanovništvo Valjeva, i to samo njegovog užeg gradskog jezgra.

Malo ljudi na mnogo kvadrata

Grenland obiluje ledom, ali ne i ljudima. Na najvećem ostrvu na svetu na sedam kvadratnih kilometara dolazi tek jedan čovek, tako da bi, u slučaju nezavisnosti, oni bili najređe naseljena država na svetu, dok bi po veličini teritorije bili u samom vrhu, na dvanaestom mestu. Retko je gde na planeti naseljenost po kvadratnom kilometru tako mala kao ovde.

Ovo ostrvo je mnogo veće nego što to prosečan putnik zamišlja. Da bi se stiglo od krajnjeg severa do krajnjeg juga Grenlanda, treba preći čak 2.670, a od istoka do zapada 1.050 kilometara. London i Moskva su za skoro hiljadu kilometara bliži Beogradu nego što je razdaljina između dva naselja na krajevima Grenlanda. Zanimljivo je što najviša planina na Grenlandu doseže 3.700 metara - skoro kao dva Kopaonika (2.017 m) ili Kopaonik sa tri i po Avale (511 m) na sebi.

Sve navedeno će neminovno dovesti do toga da Grenland, sadašnja periferija, postane središte događanja. Promena lebdi u vazduhu, ona je opipljiva i izvesna, samo je neizvesna brzina kojom će se odigrati - hoće li do nje doći za pet, deset ili pedeset godina... Niko ne može pouzdano da predvidi kakva će to zemlja biti, ali jedno je sigurno: neće biti ovakva kakvu sam je ja video i doživeo.

Malobrojni putnici koji posećuju Grenland kao da nemaju dovoljno vremena, volje ili mogućnosti da ga dublje upoznaju. Događalo mi se da, kada tražim informacije o važnim mestima i muzejima koje sam posetio - na internetu na tu temu ne nađem ni jednu jedinu rečenicu. Malo sam bio među naučnim svetom, malo među turistima, a većim delom s meštanima i fokama, s ledenim morem s jedne strane i ledenim pokrivačem s druge.

Grenland me je na svoj način obogatio. Svako putovanje je višestruko: putuje se predelima, ali i sopstvenim bićem, koje time sve bolje upoznajemo. Više nego u prethodnim knjigama, u ovoj sam pokušao da prikažem svoj unutrašnji svet u dodiru sa spoljašnjim. Svaki susret s ljudima sam uspeo da opišem, ali teško je opisati svaki dan proveden u potpunom miru i tišini. Volim spokoj. Najveća duhovna zadovoljstva doživeo sam u tim trenucima. Uživao sam, jer mi je potpuni mir već duže vremena bio nasušno potreban.

Nema interneta, telefona, televizora, ni radija. Likovi rodbine i prijatelja u sećanju mi izgledaju daleko i strano. Pomirio sam se sa činjenicom da sam sam, da mi je dobro, da baš tako treba da bude. Bilo je dana kada nisam ispustio ni jedan jedini glas, pa mi je bilo teško kada je konačno trebalo da progovorim. Odvikao sam se od razgovora! Usneni mišići su mi oslabili, pa su, kad ih pokrenem, reči zvučale rogobatno, drugačije nego u mislima.

Usamljenost je putniku dragocen pratilac. Boraviti na brodu koji plovi Arktikom, šetati po predelima iza kojih se prostiru hiljade i hiljade kilometara belog bespuća, obilaziti skoro napuštene naseobine čiji žitelji retko izlaze iz kuća (srećni što imaju prevoz bar jednom nedeljno tokom kratkog leta) - sve to boji naročitim svojstvima stanje usamljenosti. Tolika izolacija, u mom slučaju, često je bivala prožeta sećanjima na Srbiju.

Srbin na Grenlandu

Ljude nisam susretao na svakom koraku, ali sam od retkih sagovornika skupa dobio zlatan ključ za razumevanje Grenlanda, iako su to mahom bila kratkotrajna i sporadična druženja, otvaranje duše pokatkad tek na nekoliko trenutaka, ali do neslućenih dubina - da bismo zatim uplovili svako u svoj svet i tu ostajali satima, danima, nedeljama.

U mom svetu je - Srbija. U njihovom - sinonim za Srbiju sam ja.

Kada me upoznaju, za njih nisam - Viktor Lazić, pisac, baštinik narodnog blaga i graditelj zamka knjiga u otadžbini, već naprosto prvi čovek kojeg vide svojim očima iz jedne daleke, nepoznate zemlje o kojoj baš ništa ne znaju. Zato i osećam veliku odgovornost, jer znam da će utisak koji ostavim neminovno vezati za celu našu zemlju i čak će ga prenositi drugima. To je tako u većini zemalja van „turističkog radara” i toliko je naglašeno da sam na putovanjima jedino lagao odakle sam kada bih iz nekog razloga bio grub ili procenio da nisam bio dovoljno uljudan, pa mi je teško padala pomisao da se takvo moje ponašanje veže za celu Srbiju. S druge strane, kada su mi, zbog bezbednosti, u nekim afričkim zemljama preporučivali da se predstavljam kao Rus ili Poljak, čak i kada mi je život samo zbog toga što sam Srbin mogao biti ugrožen, nipošto nisam hteo lažno da se predstavljam. Na primer, u Somalilandu, koji je sad Tramp najavio da će da ga prizna kao nezavisnu državu, gde su islamski fundamentalisti još uvek naročito voljni da se nevinom Srbinu svete za žrtve Srebrenice iako sam ja u vreme tih događaja bio desetogodišnjak. Ako zbog toga ko sam moram da stradam, nikada ne bih poželeo da to stradanje izbegnem.

Širom Zemljinog šara ljudi veoma malo znaju o Srbiji, pa me često štošta zapitkuju, želeći da im o našoj zemlji podrobnije govorim. Na Grenlandu su naročito često želeli da čuju šta sve proizvodimo, koje biljke uzgajamo, šta najviše izvozimo u svet, da li imamo more i planine, foke i kitove, kakvi su nam leta i zime, da li imamo mnogo zelenila i reka, koliko zarađujemo i kolike su plate i stanarina u gradu u kom živim. Na neka pitanja nisam znao odgovor, pokatkad bih se zbog toga postideo, a opet, na druga sam odgovarao glatko, ali bi me ipak zbunili, jer ko bi očekivao takvu znatiželju na kraju sveta... U mnogim drugim državama su me naročito često zapitkivali o ratovima, Kosovu i Miloševiću, ali, hvala bogu, to slučajne prolaznike na koje nailazim sve manje zanima.

Kada Grenlanđani međusobno razgovaraju, često bih čuo kako umesto mog imena kažu - „onaj Srbin”. Osećanje pripadnosti Srbiji svakako se zbog svega ovoga pojačavalo, iako sam svoju zemlju uvek doživljavao kao - kockicu u mozaiku sveta.

Na Grenlandu skoro niko ne govori engleski, čak ni skromno. Inuiti (Eskimi) u školi kao drugi jezik uče danski, a kao treći engleski, što znači da dok do njega dođu, učenje im već dojadi. Obično se komunikacija svodi na nekoliko ključnih reči dok značenja ostalih naslućujem. Razgovaramo mešavinom danskog i engleskog, zahvaljujući ekspresivnoj gestikulaciji i izrazima lica, ali i uz korišćenje automatskog programa za prevođenje koji sam instalirao na telefonu. Često ponavljamo rečenice, katkad i po pet-šest puta, dok ne shvatimo šta ko želi da kaže.

Kao i svako ogromno prostranstvo, i ovo krasi nesagledivost beskraja. Baš zbog toga postoji velika praznina. Putovanja su teška, komunikacija je komplikovana, sve zahteva velike napore, a događaji su prilično razuđeni i zavise pre svega od sopstvene perspektive.

Koje su sve opcije na stolu

Četiri scenarija za rešenje

Koji su zasad mogući scenariji za budućnost Grenlanda? Nemačka agencija Dojče vele analizirala je situaciju i došla do zaključka da su u igri četiri opcije.

Scenario 1:

Vojno preuzimanje
Donald Tramp ovu varijantu stalno pominje. SAD su već sada vojno prisutne na ostrvu, ali s relativno malim brojem vojnika u bazi Pitufik na severozapadnoj obali, a pre sastanka u Vašingtonu pojavile su se informacije da bi Danska ponudila Americi da izgradi do deset novih baza na Grenlandu. Prema navodima danskog ministra spoljnih poslova, u Pitufiku je stacionirano oko 200 američkih vojnika.

Scenario 2:

Kupovina ostrva
Vašington je i ranije pokazivao interesovanje za ostrvo. Na primer, nakon Drugog svetskog rata američka vlada ponudila je Danskoj zlato u vrednosti od 100 miliona dolara. Do kupovine tada nije došlo. Novinska agencija Rojters nedavno je izvestila da se razmatraju iznosi između 10.000 i 100.000 dolara po stanovniku kako bi se oni pridobili za priključenje SAD. Kopenhagen i glavni grad Grenlanda Nuk te ponude brzo su odbili. Bivši danski ministar za Grenland Tom Hojem je rekao: „Ko misli da se Grenlanđani mogu kupiti, taj ne poznaje grenlandsku dušu.”

Scenario 3:
Referendum o priključenju

Grenland je samoupravni deo Kraljevine Danske, ali ima pravo da se putem referenduma izjasni za nezavisnost. To bi mogao da bude korak ka dobrovoljnom priključenju SAD. O toj mogućnosti nedavno je spekulisao republikanski senator Džon Kenedi. Čini se da SAD pokušavaju da zabiju klin između Grenlanda i Danske i da podstaknu antidansko raspoloženje. Iako su mnogi Grenlanđani poslednjih godina sve naklonjeniji nezavisnosti od Danske, istraživanja javnog mnjenja su prošlog proleća pokazala da je oko 85 odsto stanovništva protiv priključenja SAD.

Scenario 4:
Vojno jačanje Grenlanda
Sporazum iz 1951. godine omogućava američkim oružanim snagama da koriste Grenland u vojne svrhe, uz obavezu da doprinose njegovoj odbrani. Od tada su SAD izgradile više baza na ostrvu, od kojih je većina u međuvremenu zatvorena. Ipak, sporazum im omogućava da u svakom trenutku ponovo znatno povećaju svoje vojno prisustvo. Trampu, međutim, to očigledno nije dovoljno, jer svoje zahteve stalno opravdava pretnjom koju navodno predstavljaju Kina i Rusija. Trenutno je na Grenlandu stacionirana jedinica Arktičke komande danskih oružanih snaga, koja je 2015. brojala oko 60 pripadnika.

Uskoro u prodaji
Zaleđeno srce planete

Reporter Kurira, advokat i književnik Viktor Lazić napisao je knjigu "Zaleđeno srce planete", koja će se ovih dana pojaviti u izdanju Lagune.