HOD SMRTI I SPASA: Kako je srpska vojska prošla kroz planine, glad i more - da bi sačuvala državu

Srbija je u jesen 1915. već bila ranjena do kosti. Posle dve pobede koje su ušle u udžbenike, Cer i Kolubara, na nju su se sručile tri sile istovremeno. Sa severa Austrougari, sa istoka Bugari, sa zapada nemačka mašinerija. Linije su se lomile, municije nije bilo, saveznička pomoć nije stizala. Ostati značilo je - nestati. Zato je doneta odluka koja se u tom trenutku činila kao jedina moguća: povlačenje preko Albanije, ka Grčkoj i Jadranu. Put u nepoznato, ali s nadom da će vojska preživeti, a država opstati.

Kad su kolone ušle u albanske planine, nestalo je i poslednjeg osećaja vremena. Dani i noći su se slivali u jednu belu, ledenu masu. Sneg je padao bez prestanka, vetar je sekao lice kao nož, a glad je postajala jača od straha. Ljudi su delili poslednje komade hleba, topili sneg u šakama, jeli korenje, koru drveta, sve što nije bilo kamen.

U masivu Prokletija planina je pokazala svu svoju nemilosrdnost. Staze su nestajale pod snegom, konji su se rušili u provalije, a ljudi su klizili i nestajali bez glasa. Jedan narednik iz Moravske divizije zapisao je da je u jednom danu izgubio polovinu voda - ne u borbi, nego u snežnoj oluji. Nije imao kome da javi. Nije imao koga da sahrani.

Među njima je bio i Đorđe Ilić, seljak iz okoline Kragujevca, rezervista trećeg poziva. Imao je četrdeset i pet godina i kod kuće četvoro dece. Hodao je dok je mogao. Kada više nije mogao, seo je na kamen pored puta i rekao saborcima da nastave. Ujutru su ga zatekli ukočenog, sa šajkačom spuštenom preko očiju. Nisu ga pomerali. Nisu imali snage. Samo su produžili.

Bolest je išla rame uz rame sa zimom. Tifus je ulazio u kolone tiho, bez najave. Ljudi su padali u bunilu, gubili svest, a onda više nisu ustajali. Sanitetski oficiri biliu snemoćni. Nije bilo lekova, nije bilo nosila, nije bilo vremena. Smrt je postajala svakodnevica, gotovo rutinska.

Nova stanica stradanja

Jedan od onih koji su zapisivali bio je Milan Jovanović, student prava iz Beograda, dobrovoljac. U svom dnevniku ostavio je rečenicu: „Ne bojim se više smrti. Bojim se samo da ne ostanem sam.” Nekoliko dana kasnije njegov dnevnik je pronađen u snegu. Milana više niko nije video.

Kada su preživeli stigli do mora, činilo se da je paklu kraj. Ali to je bila samo nova stanica stradanja. Prebacivanje na Krf značilo je spas za državu, ali ne i za sve ljude. Ostrvo je postalo jedno veliko lečilište bez lekova. Vojnici su ležali u šatorima, na obali, pod otvorenim nebom. Mnogi su stigli prekasno. Organizmi su već bili potrošeni.

Tada je more postalo grobnica. Kada više nije bilo zemlje za sahrane, tela umrlih spuštana su u dubine Jonskog mora. Bez kovčega, bez obeležja. Tako je nastala Plava grobnica - najtiše i najdublje srpsko groblje. More je čuvalo ono što kopno više nije moglo. Talasi su zatvarali rane istorije.

Jedan svedok zapisao je da su vojnici stajali u tišini dok su tela klizila u vodu i da niko nije plakao. Suza više nije bilo. Ostala je samo praznina.

Za čast
Od stotina hiljada ljudi koji su krenuli na povlačenje, desetine hiljada nikada nisu stigle. Njihova imena ostala su po planinama, u snegu, u blatu, u moru. Ali oni koji su preživeli, preživeli su nešto što menja čoveka zauvek. Iz tog iskustva rodila se vojska koja će se vratiti na front i pobediti. Ne zato što je bila jača - nego zato što više nije imala šta da izgubi.

Albanska golgota nije samo epizoda rata. To je trenutak kada je srpska vojska prošla kroz smrt da bi sačuvala ideju države. To je hod u kome je izgubljeno gotovo sve - osim časti. I baš zato se taj hod pamti i danas, sto deset godina kasnije, kao zavet, a ne samo kao tragedija.

Ivan Čorbić