BUĐENJE SLOBODE! Karađorđe je na čelo bune protiv Turaka došao tek pošto su dvojica viđenih Srba pre njega odbila da povedu narod
Vladimir Ćorović u kapitalnom delu „Istorija Srba” beleži da je knez Aleksa Nenadović u to vreme uputio u Zemun jedno pismo tamošnjem austrijskom komandantu majoru Mitezeru. Obaveštava ga da su „Srbi pozavađali dahije, između kojih će doći do borbe”, i moli ga „da spremi džebane i oficira, a vojske dosta imamo da nam pomognu da dahije odavde oteramo”. I zaista, zbog srpskih intriga, između Aganlije i Kučuk Alije došlo je do krupnih sukoba, u kojima je bilo mrtvih među pristalicama obe strane...
Seča knezova
Ovo je pismo, međutim, palo u ruke dahijama i otvorilo im oči. „Dotle zavađeni”, piše Ćorović, „oni se pred opasnošću mire i traže načina kako da doskoče svojim neprijateljima... S toga rešiše da opasnost spreče odmah u početku, i to najradikalnijim sredstvima. Narod je trebalo obezglaviti, i to tako što će se pobiti glavni knezovi i sveštenici, oni koji mogu postati vođe i koji imaju veza preko granice. Tako je došlo do seče knezova, toliko poznate iz slavne Višnjićeve pesme o početku bune. U drugoj polovini januara 1804. biše pogubljeni knez Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin, Marko Čarapić, Hadži Ruvim, Hadži Đera i drugi - ukupno oko 70 njih. Sam Mehmed-aga Fočić kazao je knezu Aleksi da gine zbog onog zemunskog pisma.”
Zanimljivo je da Turci Karađorđa Petrovića uopšte nisu smatrali opasnim, pa je tako izbegao pogubljenje. Dahije su se, naime, više bojale uglednih Srba iz Posavine i okoline Beograda i Valjeva jer su ovi uživali najveći ugled u narodu, i uz to održavali i veze sa Austrijom. Zato su se lično prihvatili komande njihovim pogubljenjima, a na Karađorđa su poslali nedisciplinovanu grupu običnih vojnika. Karađorđe ih je sa svojim momcima sačekao u Topoli i neke pobio, a ostatak rasterao. Odmah potom napustio je kuću i i otišao u šumu kod svog starog prijatelja hajduka Stanoja Glavaša.
Karađorđe je za vođu ustanka izabran na zboru održanom u Marićevića jaruzi, u Orašcu, na Sretenje 1804. god. Taj skup, kojem je prisustvovalo tristotinak ljudi iz Topole i okoline, doneo je odluke dalekosežnog značaja za celu Srbiju. Najpre su se u Šumadiji sastala tri narodna poglavara: Đorđe Petrović, zatim Janko Katić i Vasa Čarapić. Oko njih su se veoma brzo okupili mnogi, kako domaće srpsko stanovništvo, tako i hajduci, među kojima su bili i Stanoje Glavaš i hajduk Veljko Petrović. Na ovu vest diglo se stanovništvo i sa one strane Kolubare, gde su se naročito istakli Jakov Nenadović, Aleksin brat, sveštenik Luka Lazarević. Slična situacija bila je i sa one strane Morave, gde su se istakli Milenko Stojković i Petar Todorović Dobrnjac. Ubrzo je skoro cela zemlja bila pod oružjem.
Izbor vođe
U Marićevića jaruzi, vođstvo ustanka prvo je bilo ponuđeno Stanoju Glavašu, poznatom hajdučkom harambaši koji je već imao četu iskusnih boraca. Ali Glavaš je odbio, objašnjavajući da njegovo vođstvo narod ne bi dobro prihvatio. Tvrdio je da će narod reći: „U hajduka niti ima kuće ni kućišta, i sutra, kad Turci navale, on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu, da nas Turci robe i haraju.”
Posle toga, uloga vođe ponuđena je knezu Teodosiju Marićeviću iz Orašca. Ali ni on nije hteo. Bojao se neuspeha:
"Hajduku mogu knezovi kojekako izgraditi oproštenje; ali ko će knezovima pomoći ako se vrate Turci?", pitao je on.
Tada se opet za reč javio Stanoje Glavaš i predložio čoveka koji nije bio ni knez ni hajduk, nego trgovac, blizak narodu, ali već poznat kao junak i kao čovek odlučan - Karađorđa.
Momčilo Petrović i Ivan Čorbić
