PRINC TOMISLAV NA HILANDARU SAZNAO NAJVEĆU PORODIČNU TAJNU KARAĐORĐEVIĆA: U memoarima otkrio da je majka, kraljica Marija, slala poklone očevoj ljubavnici

Memoari princa Tomislava Karađorđevića nisu samo hronika jednog života već duboko intimna, emotivna i istorijski dragocena ispovest člana kraljevske porodice koji je rođen na dvoru, ali je najveći deo svog života proveo kao običan čovek, seljak i vlasnik plantaže jabuka, boreći se s tugom egzila i čeznući za domovinom. Njegova sećanja osvetljavaju unutrašnji svet jugoslovenske i srpske kraljevske porodice u najturbulentnijem veku njihove istorije. Međutim, otkrivaju i tajne o njegovom ocu kralju Aleksandru, koji je bio teško bolestan, i sestri Jeleni, koju je vladar dobio pre braka.

Kršten je 25. januara u posebnom salonu Novog dvora. Njegovom krštenju prisustvovao je Stjepan Radić, koji je predložio dva hrvatska imena - Zvonimir i Tomislav, jer je prvi kraljev sin Petar dobio srpsko ime. Kralj Aleksandar I se odlučio za ime Tomislav, na šta je Radić poželeo da Karađorđevići žive sto godina. Krštenog kuma, britanskog kralja Džordža VI, zastupao je britanski ministar na dvoru Kenard, i osveštan je vodom iz Vardara, Jadranskog mora i Dunava.

Za razliku od starijeg brata Petra, koji je odgajan sa svešću da će jednog dana postati kralj, Tomislav je imao nešto više slobode. U memoarima on sa posebnom toplinom opisuje svog oca. Za njega on nije bio samo kralj Aleksandar, vrhovni komandant i državnik, već strogi, ali duboko voljeni otac, koji ih je učio disciplini, ali i ljubavi prema srpskom seljaku. Tu je fotografija srpskog vladara na kojoj je nasmejan. Tomislav opisuje scene sa Oplenca, gde je posmatrao oca kako razgovara sa običnim narodom, seljacima i veteranima Solunskog fronta. Ta povezanost sa "običnim srpskim seljakom" ostaće urezana u Tomislavljev karakter do kraja života.

Kraljica Marija je prikazana kao brižna, ali suzdržana majka, žena velike humanosti, koja je lično vozila automobil i učila decu praktičnim veštinama, trudeći se da ih ne razmazi dvorskim luksuzom.

Lagali o smrti kralja

Prelomni trenutak u životu mladog princa, koji memoari prenose sa surovom emotivnom snagom, jeste 9. oktobar 1934. godine - atentat na kralja Aleksandra u Marselju. Opis trenutka kada su im saopštili da im je otac ubijen jedan je od najpotresnijih delova knjige. Tomislavu su prvo slagali da mu je otac poginuo u saobraćajnoj nesreći.

- Poznavao sam sve vozače, ali sam se uputio onome koji je vozio moga oca kad sam ga poslednji put video. Napao sam ga zašto je ubio moga oca. Čovek je, razume se, bio u čudu. Ponavljao sam da je ubio moga oca jer je imao nesreću sa automobilom. Počeo sam da ga udaram, ali me je on uzeo i odveo do automobila. Pokazao mi je da je automobil ispravan i da nije imao nikakav udes. Tada sam shvatio šta je bilo sa mojim ocem. Uveče, kad je moja mama došla da nam poželi laku noć pred spavanje, pitao sam je zašto mi niko nije kazao istinu da je moj otac ubijen u atentatu, već su mi saopštili da je stradao u automobilskom udesu. Mama mi je onda sve objasnila. Sa njenim objašnjenjem je u meni sazrelo saznanje o tome u kakvom svetu živimo i kako se u životu moramo stalno boriti da bismo prevladali tolika zla - piše Tomislav Karađorđević.

Gubitak oca u šestoj godini života ostavio je trajnu prazninu u Tomislavu. On u memoarima piše o zbunjenosti, strahu i iznenadnom teretu koji je pao na porodicu. Stariji brat Petar preko noći postaje kralj dečak, a Tomislav gubi očinsku figuru koja mu je oblikovala rani svet.

U svojim memoarima Tomislav Karađorđević iznosi jedan od najšokantnijih, najtužnijih i javnosti najmanje poznatih detalja o svom ocu, kralju Aleksandru Karađorđeviću, koja na neki način menja istorijsku sliku o kralju i njegovim posljednjim danima uoči atentata u Marselju 1934. godine.

Princ Tomislav otkriva da je kralj Aleksandar, pre nego što je uopšte krenuo na kobno putovanje u Francusku, bio smrtno bolestan. Bolovao je od raka u poodmakloj fazi. Tu mračnu tajnu znao je samo izuzetno uzak krug ljudi - kraljica Marija i nekolicina poverljivih lekara. Državni vrh i javnost o tome nisu znali apsolutno ništa.

Neizlečiva bolest

Prema onome što je princu Tomislavu kasnije poverila njegova majka, kraljica Marija, lekari su kralju Aleksandru saopštili stravičnu prognozu - predvideli su mu još najviše šest meseci života. Kralj je na put u Francusku otišao potpuno svestan činjenice da umire.

Memoari potresno svedoče o tome koliko je bolest već bila uništila kraljev organizam. Princ Tomislav navodi frapantan podatak: u trenutku kad je išao u Marselj, kralj Aleksandar je težio jedva 50 kilograma. Njegovo telo je bilo potpuno iscrpljeno bolešću i bolovima, iako se on u javnosti trudio da zadrži vojničko držanje.

U galeriji pogledajte fotografije kralja koje su obišle svet:

Ovo saznanje o neizlečivoj bolesti baca potpuno novo svetlo na kraljevo ponašanje uoči atentata. Znalo se da mu je život ugrožen i mnogi su mu savetovali da u Marselju obavezno nosi pancir ispod uniforme. Kralj je to glatko odbio. Tomislav u svojim zapisima daje da se nasluti da su očev fatalizam, hrabrost i odbijanje nošenja zaštite verovatno proizlazili iz činjenice da se već pomirio sa smrću, znajući da mu je kraj svakako blizu.

Ono što ovu porodičnu tajnu čini istorijski nepobitnom, kako navodi Tomislav, jeste patološki nalaz napravljen nakon atentata 9. oktobra 1934. godine. Kada su francuski patolozi obavili obdukciju tela ubijenog monarha, osim smrtonosnih rana od metaka atentatora Vlade Černozemskog, zvanični nalazi su potvrdili prisustvo raka u poodmaklom stadijumu. Majčina priča time je dobila i medicinsku potvrdu.

Za princa Tomislava ovo naknadno saznanje bilo je izuzetno bolno. Ipak, ono mu je pomoglo da shvati veličinu očeve žrtve. U memoarima on oca ne opisuje samo kao tragičnu žrtvu terorističkog čina već kao čoveka koji je, trpeći nesnosne bolove i gledajući smrti u oči, odlučio da do poslednjeg daha i poslednjeg atoma snage obavlja svoje državničke dužnosti. Saznanje da je na put otišao sa 50 kilograma, svestan da se možda nikada neće vratiti, ostavilo je na Tomislava trajan pečat divljenja prema očevoj hrabrosti.

Veza s francuskom lekarkom

U Francuskoj je Aleksandar trebalo da se vidi i sa svojom ćerkom Jelenom. U svojim memoarima princ Tomislav Karađorđević dotiče se i dugo čuvane porodične tajne - svoje polusestre Jelene (udate Juženidi), koju je njegov otac kralj Aleksandar I dobio pre stupanja u brak, iz veze sa francuskom lekarkom Šarlot Kotijar.

Princ Tomislav u detinjstvu nije znao za postojanje svoje polusestre (koja je rođena 1920. u Beogradu). Iako je prve glasine čuo tokom Drugog svetskog rata, tek mu je 1964. godine, prilikom posete manastiru Hilandar, poznati ratni pilot i dobrotvor Đorđe Roš potvrdio tu priču i podstakao ga da uspostavi kontakt sa njom. Ono što u ovoj priči izaziva posebno divljenje, a što se ističe i u svedočanstvima o Tomislavljevoj porodici, jeste činjenica da je kraljica Marija (Tomislavljeva majka) sve vreme znala za vanbračnu ćerku svog supruga. Kralj Aleksandar joj je to priznao, a ona je tu tajnu plemenito prihvatila. Štaviše, kraljica je maloj Jeleni redovno slala božićne poklone sve do nacističke okupacije Francuske 1940. godine.

Kada je princ Tomislav konačno uspostavio kontakt sa Jelenom, nije bilo nikakvih skandala ni odbacivanja. Naprotiv, on ju je srdačno prihvatio. Opisuje se kako je Jelena postala redovna i izuzetno draga gošća na njegovom poljoprivrednom imanju u pokrajini Saseks u Velikoj Britaniji.

- Kazao sam: hvala bogu! Iskreno sam se obradovao. Ona je moja sestra i tu nema šta da se krije. Sad znam ko je i gde živi. Razume se, telefonski sam stupio u kontakt sa njom. To je bio naš prvi razgovor, ali je tekao prisno, kao da smo stari znanci. Krv nije voda. Pozvao sam je da nas poseti u Engleskoj. Ubrzo smo se videli. Sačekao sam je na aerodromu u Londonu. Teško je opisati uzbuđenje sa kojim sam dočekivao sestru koju dotad nikad nisam video. Bio je to za oboje nesvakidašnji, radostan i dirljiv susret. Ostala je kod nas dva-tri meseca. Posle je moja ćerka Katarina, u to vreme još devojčica, odlazila na mesec-dva dana kod svoje tetke u Atinu - opisuje princ.

Koreni

Tomislav ju je tretirao kao ravnopravnog člana porodice. Jelena je prisustvovala važnim porodičnim događajima, među kojima se posebno ističe njeno prisustvo na venčanju Tomislavljeve ćerke, princeze Katarine, 1987. godine u Engleskoj.

Navodi kako je njegova sestra i te kako držala do svojih korena. Iako je živela povučeno (kasnije u Grčkoj), Jelena je povremeno dolazila u Jugoslaviju kako bi u Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu posetila očev grob. Umrla je 1998. godine u Atini.

Princ Tomislav kroz celu ovu priču u memoarima pokazuje izuzetnu ljudskost. Nije sudio očevoj prošlosti, već je iskoristio priliku da ispravi istorijsku nepravdu i poslednje decenije Jeleninog života ispuni toplim, porodičnim odnosom, koji joj je do tada nedostajao.

- Moj otac i Jelenina mama su se upoznali u Parizu uoči Prvog svetskog rata. Njeno ime je Šarlot Kotijar. Poticala je iz Bretanje i, po porodičnoj tradiciji, jer su joj otac i deda bili lekari, studirala je medicinu na Sorboni. Tamo je upoznala kneza Pavla, zahvaljujući kome je upoznala moga oca. Po završetku Prvog svetskog rata Šarlot Kotijar je radila kao lekar u misiji Međunarodne organizacije Crvenog krsta i u tom svojstvu je 1919. godine došla u Beograd. Poslednjeg dana 1920. rodila je ćerku Jelenu, prvo dete moga oca. Za ovu prinovu su znale samo osobe najodanije dvoru. Devojčica je rođena u jednoj od odaja američkog konzulata, a na krštenju je dobila srpsko ime Zorka, a to je ime naše babe po ocu. Otac je bio pažljiv prema Jeleni i njenoj majci, trudeći se, sve do tragičnog kraja u Marselju, da im život učini što ugodnijim. Često ih je viđao, a njihov život je stalno tekao na relaciji Jugoslavija-Francuska, što su iziskivale i potrebe Crvenog krsta. Jeleni se posebno urezao u pamćenje njihov susret u Dubrovniku. Otac je odlazio i u Grčku da ih vidi. Moja mama se prema Jeleni odnosila vrlo ljubazno i korektno. Više puta joj je uputila razne poklone, koje je donosio ili slao otac. Na svom poslednjem putu u Francusku trebalo je da otac svrati i do njih. Čekale su ga, a Jelena se, naviknuta na njegovu pažnju i nežnost, posebno radovala novom viđenju. Trebalo je da se vide 10. oktobra i dogovore o Jeleninom školovanju. Pričala mi je kako su obe bile u šoku kada su čule šta se dogodilo u Marselju. Knez Pavle je nastavio rođačku brigu, pun ljudske pažnje prema njima, sve do svoje internacije - zapisao je Tomislav o sestri.

Preminuo je 12. jula 2000. godine, na dan Sabora Svetih apostola Petra i Pavla po julijanskom kalendaru, slavu porodične kripte na Oplencu, gde je i sahranjen, uz prisustvo više hiljada poštovalaca i članova porodice.