PUKOTINE TEHERANA! Rat koji je otkrio tajnu Irana - prvi talas udara Amerike i Izraela predstavljao je strateški ŠOK

Najgore u ratu nije eksplozija. Najgore je pauza između eksplozije i odgovora - ona sekunda u kojoj shvatiš da niko više ne komanduje. Ovih nekoliko dana, koliko traje direktni sukob Izraela i SAD sa Iranom, svet posmatra klasičnu vojnu sliku: udare iz vazduha, rakete, dronove, uzbune, saopštenja. Ali ispod te slike odvija se nešto mnogo dublje i za Iran mnogo poraznije: krah bezbednosno-obaveštajnog aparata. Jer ono što je u prvim satima delovalo kao „iznenađenje” ubrzo je počelo da liči na jedinu realnu istinu: Iran nije pao zbog snage protivnika, nego zbog sopstvene ranjivosti iznutra. Iranske vlasti i svetski mediji potvrdili su da je u početnom naletu poginuo ajatolah Ali Hamnei. To nije „još jedna eliminacija” u nizu, nego strateški događaj koji menja prirodu države. Kada se ukloni vrh, država ne gubi samo lice - ona gubi mehanizam odlučivanja. U tom ključu treba čitati i informacije o pogibiji niza ključnih ljudi iz bezbednosno-vojnog vrha: među imenima koja se navode su sekretar Vrhovnog saveta odbrane Ali Šamhani, načelnik Generalštaba Abdolrahim Musavi, ministar odbrane Aziz Nasirzadeh i komandant IRGC Mohamad Pakpur. To nije „udar po infrastrukturi”. To je udar po živcima sistema. Zato se rat od prvog minuta nije vodio samo protiv raketnih baza i PVO baterija, nego protiv same ideje da Iran može da se brani kao organizovana država.

Druga ključna slika prvih dana jeste osećaj da je iranski PVO - bar u prvim fazama - bio ili degradiran, ili paralizovan, ili uveden u stanje u kom nije mogao da reaguje koordinisano. U tome je suština modernog udara: ne pobeđuješ tako što oboriš svaki radar, nego tako što učiniš sistem slepim i gluvim. I kad jednom postigneš vazdušnu inicijativu, sledeća scena je predvidiva: avioni ostaju prikovani za piste, infrastruktura postaje meta, a svako podizanje avijacije postaje rizik. To više nije rat ravnopravnih, nego operacija u kojoj jedna strana bira tempo. Zato se sve češće čuje poređenje sa operacijama u kojima je unutrašnji faktor bio presudan - ne u smislu romantizovane izdaje, nego u smislu banalne realnosti: bezbednosni vrh negde mora da pukne da bi udar bio ovoliko precizan. Jer ovakav napad ne počinje bombom. Počinje godinama ranije: mapiranjem rutina, navika, protokola, obezbeđenja, komunikacija, stanova, vozila, rezervnih lokacija. Kada udar pogodi u srce u prvih nekoliko minuta, to znači da je neko dugo znao gde je srce. Zato su tvrdnje američke strane o „praćenju” i „visokoj obaveštajnoj preciznosti” važne ne zbog retorike, nego zbog posledice: Iran sada mora da pretpostavi da je kompromitovan na vrhu.

Šta je SAVAK

Ako hoćemo da razumemo zašto Iran danas izgleda kao država s probušenim zidovima, moramo se vratiti u doba šaha Reze Pahlavija i službe koja se zvala SAVAK - Bureau for Intelligence and Security of the State (Sazeman-e Ettela’at va Amniyat-e Keshvar). SAVAK je formalno nestao 1979. godine posle revolucije. Ali revolucije menjaju zastave brže nego strukture. Dosijei, mreže, navike, metode, kompromitovani ljudi - sve to retko ispari. Ono što se menja jeste naziv, dok suština često nastavlja da živi kao potkožni sistem. I sada dolazimo do najopasnije teze za Teheran: ako je SAVAK ikada bio prozor za strane službe, Iran je poslednjih 50 godina možda gradio bezbednost na temelju koji je već bio porozan. U takvoj državi svaka čistka je zakasnela, a svaka lojalnost je sumnjiva.

Ne mora se čak biti ni mističan oko infiltracije. Dovoljno je posmatrati logiku savremene operacije: deo udara je vazdušni, ali deo je zemaljski - sabotaže, označavanje ciljeva, mali dronovi koji love PVO i lansere, udari na logistiku. To je model koji Izrael godinama usavršava: vazdušna nadmoć plus obaveštajna penetracija plus lokalne tačke pritiska. Ako se na to doda da Iran već duže vreme trpi ubode po osetljivim tačkama (nuklearna infrastruktura, kadrovi, skladišta), onda ovaj rat ne izgleda kao početak, nego kao kulminacija. Sledeća teza, koju mnogi izbegavaju jer zvuči prljavo, jeste i politički najlogičnija: SAD i Izrael možda ne žele haos u Iranu. Raspad Irana bio bi regionalni potres: frakcije, građanski rat, nekontrolisano oružje, potencijalno prelivanje nemira u Irak, Avganistan, Pakistan, Kavkaz... U takvom scenariju, čak i najgori režim deluje „upravljivije” od anarhije. Zato se otvara mogućnost da je krajnji cilj ne promena režima, nego promena njegovog upravljača: da isti sistem ostane, ali da na vrhu budu ljudi koji se ponašaju kao marionete, bilo zbog ucene, kompromitacije ili golog straha. Drugim rečima: Iran koji formalno postoji, ali je strateški sterilisan.

U međuvremenu, za Hamneijevog naslednika na mestu vrhovnog vođe proglašen je njegov sin Modžtaba Hamnei, što je izazvalo veliku pažnju jer otvara pitanje nasledstva u jednoj od najuticajnijih islamskih država sveta. Iran je najavio i mogućnost zatvaranja Ormuskog moreuza - staru polugu koja uvek digne cenu nafte i spusti mir u svetu. Ali ovde se sudaraju propaganda i realnost. Da bi zatvorio moreuz, Iran mora ili da kontroliše deo mora, ili da ga minira, ili da stalno ugrožava tankere. Problem je što su mu pomorski kapaciteti pod snažnim pritiskom: američki CENTCOM i američki zvaničnici tvrde da su u udarima eliminisali iranske brodove u zoni. Čak i ako brojke ostavimo po strani, poenta je jednostavna: brodovi koji su pogođeni u lukama ili pod stalnim nadzorom - ne zatvaraju moreuz. Mogu da izvedu ograničene asimetrične akcije: dronove, brze čamce, mini-podmornice. Ali to je ometanje, ne potpuna blokada. Zato je verovatniji scenario da će Iran želeti da pokaže moć selektivnim napadima ili pretnjama, ali mu kapacitet za totalnu blokadu deluje sužen.

Nuklearni program

Udar na nuklearni i raketni program je strateški stub ove kampanje. Međutim, ovde je najvažnija jedna brojka koja lebdi iznad svih mapa i satelitskih snimaka: zaliha uranijuma obogaćenog do 60 odsto. IAEA je ranije prijavila oko 408,6 kilograma uranijuma obogaćenog do 60 odsto (podatak iz 2025), a poslednjih dana se u izveštajima pominje i šira procena „više od 400 kilograma”, uz problem verifikacije zbog ograničenog pristupa i konfuzije nastale ratom. To nije dovoljno za klasičnu nuklearnu bojevu glavu bez daljeg obogaćivanja, ali jeste dovoljno da postane strateški ucenjivački kapital: ili kroz pokušaj brzog skoka ka višem procentu, ili kroz rizik radiološkog incidenta („prljava bomba”) kao očajničkog signala. Ali tu dolazi racionalna računica: upotreba nuklearnog oružja gotovo sigurno bi otvorila vrata ekstremnom odgovoru, dok je sama ideja da Iran nešto tako uradi pod pretpostavkom duboke infiltracije - upitna. Jer ako protivnik zaista vidi duboko, onda je najvažnije pitanje ovog rata: da li zapadne službe već znaju gde je taj materijal i ko mu može prići. Ukratko: nuklearni program može biti oštećen, ali nepoznanica o lokaciji materijala ostaje najveći rizik.

Na kraju, rat marta 2026. možda neće biti upamćen po broju pogođenih ciljeva, nego po jednom osećaju koji sada kruži Teheranom kao hladan vazduh: da država više ne veruje sopstvenoj bezbednosti. Kad pogine vrh, kad komanda zastane, kad PVO deluje kao scenografija, kad pomorska pretnja ostane više izjava nego operacija, a nuklearna karta postane pitanje „gde je” - tada rat prestaje da bude samo sukob oružja. Postaje ogledalo. I u tom ogledalu Iran vidi ono najgore: ne slabost u raketama, nego pukotine u institucijama. Ne nedostatak hrabrosti, nego višedecenijsku kompromitaciju. Postoji još jedna scena koja govori više od bilo koje eksplozije: ulica u Teheranu nije eruptirala. Nema masovnih, spontano haotičnih pobuna. Nema otvorenog raspada reda. To je, paradoksalno, možda najvažniji signal. Ako je vrh države eliminisan, ako je komandni lanac prekinut, a bezbednosni aparat kompromitovan, logika bi nalagala bar privremeni haos. Međutim, urbana tišina sugeriše da je Revolucionarna garda brzo preuzela kontrolu nad ključnim centrima ili da je tranzicija unutar sistema koordinisana mnogo brže nego što se spolja vidi. Ta tišina može značiti stabilnost. Ali može značiti i strah. Jer u autoritarnim sistemima odsustvo buke često je rezultat prisustva sile. Reakcije Rusije i Kine su oštre na nivou izjava, ali operativno suzdržane. Nema najava direktne vojne pomoći, nema pokreta koji bi signalizirali širu eskalaciju. To znači da je procena rizika, pre početka operacije, verovatno bila racionalna i precizna. Drugim rečima, Izrael i SAD nisu samo planirali vojni udar - planirali su i međunarodni okvir u kojem će se on dogoditi. Iran je ostao bez realnog vojnog oslonca. I to je možda bio ključni strateški uslov da se operacija uopšte pokrene.

Unutrašnje čistke

Cene nafte su skočile, ali nisu eksplodirale. Nema panike kakva bi pratila realnu i dugotrajnu blokadu Ormuskog moreuza. Energetsko tržište reaguje, ali ne veruje u totalni poremećaj. To je suptilan, ali važan indikator: tržišta očigledno procenjuju da Iran nema kapacitet za potpunu pomorsku paralizu regiona. U savremenim krizama berza je često precizniji senzor od političkih saopštenja. Ako je obaveštajna penetracija bila dovoljno duboka da omogući simultani udar na vrh države, onda Iran sada ulazi u mnogo opasniju fazu - fazu unutrašnjih čistki. Svaki sistem koji posumnja da je kompromitovan na vrhu reaguje refleksno: smenama, hapšenjima, istragama, testovima lojalnosti. To je istorijska konstanta autoritarnih režima. A unutrašnje čistke često proizvode više destabilizacije nego spoljašnji napad. Jer kada država počne da traži neprijatelja u sopstvenim redovima, granica između odbrane i paranoje nestaje. Možda će Iran i dalje ispaljivati rakete. Možda će region goreti danima ili nedeljama. Ali strateška istina je već isplivala: Iran danas ne izgleda kao država koja je napadnuta - već kao država koja je otkrila da je već dugo iznutra otvorena. Ako se ispostavi da je Iran zaista kompromitovan na vrhu, ovaj rat neće biti zapamćen kao vazdušna kampanja niti kao još jedan ciklus regionalne odmazde. Biće zapamćen kao trenutak kada je jedna država shvatila da joj neprijatelj nije bio pred vratima - već u zidovima. I to je poraz koji nijedna raketa ne može da nadoknadi.

Tekst preuzet iz nedeljnika Ekspres