BIZARAN SKANDAL SRPSKOG GENIJA! Verenicu mu UBIO GROM, a rođena žena ga sahranila u ISTI GROB sa svojim BIVŠIM MUŽEM!

Vršac, grad gde se vetrovi s Karpata sudaraju s ravnicom, oduvek je rađao ljude čvrste kao loza i melanholične kao jesenja magla. Tog 13. januara 1806. godine u trgovačkoj porodici Popović rodio se dečak koji će postati savest jednog naroda. Jovan, koga će svet pamtiti po očevom nadimku Sterija, nije bio dete predodređeno za kafansku larmu ili teški fizički rad. Bio je bolešljiv, bled, očiju koje su videle dublje nego što su njegovi savremenici mogli da zamisle. Njegov otac, Grk po poreklu, želeo je naslednika u trgovini, ali sudbina je imala drugi plan. Umesto robe kantarom, mladi Jovan će perom meriti ljudske duše.

Počeo je da piše još kao đak. Prvo su ga, kao i mnoge ljude njegovog vremena, privlačile istorijske teme, junaci i vladari, prošlost u kojoj se tražio oslonac za narod koji je tek pokušavao da se kulturno uspravi. Pisao je "žalosna pozorja", drame i tragedije s temama iz srpske istorije: "Nevinost ili Svetislav i Mileva", "Miloš Obilić", "Nahod Simeon", "Smrt Stefana Dečanskog".
U tim delima ima mladalačke ozbiljnosti, patosa, želje da se srpskoj sceni podare kraljevi, junaci, nesreće i velike reči. To je bilo vreme kad je pozorište za Srbe značilo mnogo više od večernje zabave. Ono je bilo škola jezika, istorije i samopoštovanja. Na sceni se narod mogao videti onakav kakav je želeo da bude: dostojanstven, tragičan, hrabar, ukorenjen u prošlosti.
Sterija je učestvovao u tom poslu a punom svešću da književnost ne nastaje u praznom prostoru. Srpskoj publici tada je trebalo dati istoriju u dramskom obliku, junake u dijalogu, sudbine u činu i zavesi. Njegove tragedije i istorijska pozorja zato pripadaju i književnosti i kulturnoj misiji jednog vremena.

Ali pravi Sterija nije se potpuno našao u svečanim kostimima prošlosti. Njegov dar nije bio samo u tome da oživi mrtve vladare, nego da raskrinka žive ljude.

A za to mu nije bila potrebna kruna, nego komšijska soba. Nije mu bio potreban boj, nego razgovor za stolom. Nije mu bio potreban junak s mačem, nego žena koja se stidi sopstvenog porekla, škrtac koji drhti nad novcem, lažov koji živi od tuđe lakovernosti, muž koji galami, rođak koji spletkari, građanin koji se kune u vrline koje nikada nije imao.
Tu, u svakodnevici, počela je Sterijina prava pozornica

Povratak u Vršac doneo je Steriji posao advokata, ali njegova prava sudnica bila je hartija. Tu je počeo da sudi ljudskim manama. Njegove prve tragedije, poput "Smrti Stefana Dečanskog", bile su dug istoriji, ali su komedije bile dug sadašnjici. Shvatio je da se Srbin ne može popraviti batinom, već samo ogledalom u kojem će videti sopstvenu glupost.

Dolazak u Beograd

Godine 1840. dolazi poziv koji će promeniti sve. Kneževina Srbija, tek oslobođena od direktnog turskog pritiska, trebala je mozgove. Sterija dolazi u Kragujevac, tadašnju prestonicu, da predaje na Liceju. Ubrzo prelazi u Beograd i postaje načelnik Ministarstva prosvete. Ako se danas pitate ko je udario temelje srpske kulture, odgovor je - Sterija. On nije bio samo pisac - on je bio arhitekta države.

Njegovom zaslugom osnovano je Društvo srpske slovesnosti, preteča današnje Srpske akademije nauka i umetnosti. On je čovek koji je 1844. godine potpisao ukaz o osnivanju Narodnog muzeja. Dok su se političari svađali oko vlasti, Sterija je sakupljao stare rukopise, novčiće i dragocenosti, shvatajući da narod bez istorije nema budućnost. Organizovao je škole, pisao udžbenike, uređivao školske programe. Njegova radna soba u Beogradu bila je prava laboratorija moderne Srbije.

Fenomen "Pokondirene tikve" i "Kir Janje"

Dok je danju gradio državu, noću je demontirao ljudsku glupost. Njegove komedije "Laža i paralaža", "Pokondirena tikva" i "Kir Janja" nisu bili samo pozorišni komadi. Bili su to hirurški zahvati. Fema, koja želi da bude "nobles" usred vojvođanskog blata, postala je simbol svih naših skorojevića. Kir Janja je bio ogledalo bolesne štedljivosti koja uništava čovečnost. Sterija je video kako se srpsko društvo menja - kako opanak pokušava da postane lakovana cipela, ali zadržava blato na tabanima.
Najstrašnija od svih, "Rodoljupci", nastala je kao odgovor na burnu 1848. godinu. U njoj je Sterija ogolio lažni patriotizam onih koji se kunu u srpstvo dok kradu od naroda. Zbog ove drame, koja je objavljena tek nakon njegove smrti, Sterija je doživljavan kao čovek koji "ne voli svoj narod". Istina je bila suprotna - voleo ga je previše da bi ga lagao.

Razočaranje i povratak u tišinu

Politika u Srbiji 19. veka bila je surova, baš kao i danas. Sukobi između ustavobranitelja i pristalica dinastija, birokratske spletke i zavist kolega počeli su da guše Steriju. Čovek koji je osnovao Muzej i Akademiju, odjednom se našao na udaru kritika. Optuživali su ga da je Nemčkar (jer je došao iz Austrije), da nije dovoljno "narodan". Duboko uvređen, 1848. godine podnosi ostavku i vraća se u svoj Vršac.

Njegovi poslednji dani bili su obeleženi bolešću i pisanju "Davorja". To je zbirka pesama koja je vrhunac njegove melanholije. U njoj Sterija peva o prolaznosti, o ništavilu, o ljudskoj zlobi. To više nije bio onaj Sterija koji se smeje Kir Janji; to je bio čovek koji je video kraj svega. "Sve je prah, sve je ništa", poručivao je sa stranica knjige koja je šokirala njegove savremenike naviknute na vesele rime.

Legat koji ne bledi

Umro je 10. marta 1856. godine u Vršcu. Imao je samo 50 godina, ali je u tih pola veka stalo nekoliko tuđih života. Sahranjen je na Pravoslavnom groblju u Vršcu, uz skromnu pratnju, ali je njegova senka ostala da lebdi nad Beogradom i svakim pozorištem u kojem se podigne zavesa.

Danas, kad šetamo pored Narodnog muzeja ili ulazimo u SANU, moramo se setiti bledog čoveka krhkog zdravlja koji je verovao da kultura nije luksuz, već uslov opstanka. Sterija, koji je pomalo i zaboravljen, i danas nas uči da se smejemo sebi, jer je to jedini način da ostanemo normalni u svetu "laža i paralaža". Njegov život bio je lekcija o tome kako se služi narodu koji te ne razume i kako se voli zemlja koja te često odbacuje. Jovan Sterija Popović nije bio samo pisac; on je bio savest koja nas i danas, iz mraka pozorišne lože, posmatra i pita: "Jesmo li se išta promenili?"

Zato njegovi likovi nisu ostali zaključani u 19. veku. Fema se i dalje preoblači pred ogledalom, samo su joj haljine drugačije. Kir Janja i dalje zaključava svoju malu tvrđavu straha, samo mu novac više ne zvecka isto. "Laža i paralaža" i dalje nalaze publiku, jer ljudi nikad nisu prestali da vole obmane koje im laskaju. A rodoljupci se vraćaju uvek kad velike reči postanu zgodan zaklon za male interese.

Sterija je umro u Vršcu, ali njegovi junaci nisu. Sišli su sa scene i razmileli se po svetu. Sede u salonima, kancelarijama, redakcijama, opštinama, porodičnim kućama. Govore drugačijim jezikom, ali istim tonom. Menjaju vreme, ali ne i narav.
U tome je njegova neobična, pomalo neprijatna besmrtnost. Nije nas ostavio na miru.

On nije pisao likove koji se mogu mirno smestiti u prošlost. Pisao je o naravima. A naravi su tvrdoglavije od epoha. One se ne povlače sa starim nameštajem, ne nestaju s promenom vlasti, ne umiru s kalendarom. Samo promene rečnik, odelo i način predstavljanja.

Zato Sterija i danas deluje kao čovek koji stoji malo po strani, dovoljno udaljen da vidi celinu i dovoljno blizu da čuje svaku laž. Ne mora da podigne glas. Ne mora da objašnjava. Njegovi likovi govore umesto njega.
Možda je u tome njegova najveća književna snaga: umeo je da uhvati čoveka baš u trenutku kad ovaj misli da je uspešno sakrio sebe.

A tada ogledalo postaje najokrutnija stvar na svetu.

Neobičan ljubavni život

Jovan Sterija Popović, iako je iza sebe ostavio neka od najbriljantnijih dela o naravima i međuljudskim odnosima, imao je prilično nesrećan i neobičan ljubavni život, obeležen jednom velikom tragedijom i jednim poznim brakom. U mladosti, Sterija je bio duboko i iskreno zaljubljen u svoju verenicu Martu Pešu. Međutim, njihova ljubavna priča je prekinuta na strašan način - Marta je tragično nastradala od udara groma u svilari svog oca. On ovaj gubitak nikad nije istinski preboleo i to ga je duboko razočaralo. Izgubio je veru u ljubav, a njoj je posvetio tužne ljubavne stihove koji su, i na srpskom i na nemačkom jeziku, uklesani na njen nadgrobni spomenik. Te pesme je kasnije objavio u čak tri svoje knjige.

Tek u svojoj 43. godini (oko 1849. godine), slomljen od lošeg zdravlja i političkih razočaranja, Sterija odlučuje da stupi u takozvani razuman brak. Oženio se Jelenom Manojlović, udovicom koja je bila devet godina starija od njega. Taj brak je trajao svega šest godina, do Sterijine prerane smrti u 50. godini (1856). Možda najbizarniji detalj u vezi s njegovom suprugom dogodio se nakon njegove smrti. Naime, Jelena ga je sahranila u istoj grobnici na Gradskom groblju u Vršcu u kojoj je već počivao njen prvi suprug, Joakim Manojlović. Sterija zbog toga i dan-danas deli nadgrobni spomenik s Jeleninim prvim mužem - prednja strana, okrenuta ka grobljanskoj crkvi, posvećena je njemu, dok je zadnja strana posvećena Manojloviću. Ovaj potez supruge izazvao je veliko zgražavanje u tadašnjem Vršcu i smatra se jednom od najvećih nepravdi nanetih ovom velikanu srpske kulture.

Velika izložba u Beogradu: Autorka dr Pavlović: Bio je ispred svog vremena

U Narodnom pozorištu u Beogradu pre nekoliko dana je otvorena izložba "Filološko delo Jovana Sterije Popovića - Rečima kroz vekove" autorke dr Nede Pavlović. Ove 2026. godine navršava se 220 godina od rođenja i 170 godina od smrti velikog pisca i rodonačelnika srpske drame.

- Sterija je bio toliko toga, više od toga što mi učimo. Njegova ličnost bila je svestrana i bio je "ispred svog vremena, ispred svog trenutka i bio jedan neshvaćeni vizionar" - kaže dr Pavlović i nastavlja:

Zavirite na izložbu o Steriji

- Najzanimljivije mi je to što je on bio čovek sredine. Jovan je u sebi imao i evropskog i slovenskog i jedno nije isključivalo drugo. Taj njegov srednji zlatni put mi je bio najinteresantniji i to da je umeo da zaista najdublje istine iskaže ipak kroz svoje komedije.
Izložba je nastala jer može da privuče širu publiku.

- Knjiga komunicira samo sa onim ko je zainteresovan za tu temu i hoće da sedne i pročita, izložba pobuđuje i širu javnost. Njena misija je da popularizuje "i nauku i istoriju srpske kulture i istoriju filologije i srpskog jezika - poručuje autorka.

- Sterija nije bio previše vidljiv, hajde da tu nepravdu ispravimo i smatram da ovo što se sad dešava na neki način ispravlja tu kulturološku nepravdu učinjenu davno prema njemu.

Postavka u Narodnom pozorištu u Beogradu je prilagođena i novim generacijama, a korišćen je i AI.

- Ako mi sad ne zainteresujemo mlađe generacije za kulturno nasleđe, onda smo sigurno izgubili. Moramo pričati jezikom koji je njima zanimljiv. U veštačkoj inteligenciji vidim veliku šansu i veliku prednost i zapravo smatram da to može biti ne naša zamena za inteligenciju, nego naša pojačana inteligencija, odnosno drugi mozak - zaključuje dr Neda Pavlović.

Bonus video: Šijan o novom filmu