KOLIKO JOŠ DECE TREBA DA STRADA?! Smrt tinejdžera iz Sremske Mitrovice ponovo otvorila pitanje zašto se mladi penju na vagone
Mladić se, prema do sada poznatim informacijama, popeo na parkirani teretni vagon, kada je došlo do strujnog udara iz kontaktne mreže iznad pruge. Uprkos naporima lekara, preminuo je od posledica povreda.
Ova tragedija ponovo je otvorila pitanje zašto se mladi upuštaju u situacije koje mogu da se završe teškim povredama ili smrću, ali i koliko roditelji, škole i institucije mogu da učine da se takvi događaji spreče.
Za slučaj u Sremskoj Mitrovici pojedini mediji navodili su da postoji sumnja da bi mogao biti povezan sa izazovom na društvenim mrežama, ali takva informacija do sada nije zvanično potvrđena.
Ovakve nesreće u Sremu se ponavljaju
Poslednji slučaj nije usamljen.
Još 2018. godine četrnaestogodišnji dečak zadobio je teške opekotine kada se popeo na vagon u blizini pružnog prelaza kod silosa u Sremskoj Mitrovici. Nakon prve pomoći u mitrovačkoj bolnici, prebačen je na lečenje u Novi Sad.
Slična nesreća dogodila se i 2019. godine, kada je sedamnaestogodišnjak teško povređen od strujnog udara nakon penjanja na teretni vagon na železničkoj stanici u Sremskoj Mitrovici.
Iz „Infrastrukture železnice Srbije“ tada su ponovo upozoravali da kontaktna mreža iznad pruge ima napon od 25.000 volti i apelovali da se niko ne penje na vagone i lokomotive.
Nije potrebno dodirnuti žicu
Jedna od najopasnijih zabluda jeste verovanje da struja može da udari tek kada se kabl direktno dodirne.
Zbog izuzetno visokog napona, električni luk može da preskoči i bez neposrednog kontakta sa žicom. Dovoljno je približiti se kontaktnoj mreži da bi došlo do strujnog udara koji može imati smrtonosne posledice.
To znači da ni parkirani vagon nije bezbedan, čak i kada voz ne saobraća i kada osoba veruje da će se samo nakratko popeti radi fotografije ili dokazivanja pred društvom.
Psiholog: Tinejdžeri imaju osećaj da su neuništivi
Psiholog Jasenka Đaković kaže za Kurir da adolescenti rizik ne procenjuju na isti način kao odrasli.
– Njihov psihološki profil je drugačiji. Kod tinejdžera su veoma izraženi otpor prema autoritetu i želja za adrenalinom. To nije poremećaj, već deo tog uzrasta. Međutim, pošto još nisu potpuno zreli, imaju osećaj neuništivosti – objašnjava Đaković.
Prema njenim rečima, tinejdžer može sasvim dobro da zna da je nešto opasno, ali da ipak ne veruje da će se upravo njemu dogoditi nešto loše.
– Oni mogu da kažu da znaju da je opasno, ali se u tom trenutku osećaju kao da njima ništa ne može da se desi. Ta svest postoji više kao naučena činjenica, ali je ne doživljavaju lično. Upravo je taj osećaj neuništivosti jedan od najvećih rizika – kaže ona.
TikTok i Instagram nisu izmislili rizik, ali daju nove ideje
Društvene mreže, prema mišljenju psihologa, nisu stvorile potrebu adolescenata za dokazivanjem, ali je snažno podstiču.
– TikTok i Instagram nisu izmislili tinejdžersku želju za adrenalinom i dokazivanjem. Toga je bilo i ranije. Međutim, danas im mnogo više ideja postaje dostupno. Oni vide nešto što je neko drugi uradio i dobiju potrebu da pokažu da i oni mogu isto ili još opasnije – navodi Đaković.
Ona dodaje da su zabranjene stvari adolescentima često posebno privlačne.
– Žele da pokažu da mogu nešto što drugi ne smeju, da im se ništa neće dogoditi i da mogu da se suprotstave autoritetu. Društvene mreže takvom ponašanju daju dodatni podsticaj, ali i publiku – kaže psiholog.
Ipak, važno je naglasiti da za tragediju u Sremskoj Mitrovici nema zvanične potvrde da je povezana sa TikTokom, Instagramom ili drugim internet izazovom.
Roditelji ne mogu ni da zamisle sve što deci može pasti na pamet
Đaković smatra da roditelji mogu mnogo da učine razgovorom i konkretnim upozorenjima, ali naglašava da ne mogu unapred predvideti svaku opasnu ideju.
– Kada se dogodila ova tragedija, otišla sam kod svog petnaestogodišnjeg sina i rekla mu da mu ne padne na pamet da uradi nešto slično. On me je gledao belo, kao da se pita odakle mi uopšte takva ideja. Kao roditeljima, često nam ni ne padne na pamet šta sve oni mogu da vide ili zamisle – priča ona.
Zbog toga je važno razgovarati i o rizicima koji odraslima deluju toliko očigledno da smatraju da ih ne treba ni pominjati.
Međutim, psiholog posebno upozorava da se posle tragedije ne sme automatski okrivljavati porodica.
– Roditelji najčešće osećaju ogromnu krivicu i pitaju se šta su propustili. Važno je reći da nisu mogli da zamisle svaku situaciju u koju dete može da uđe. Razgovor jeste važan, ali roditelji ne mogu sami nositi čitavu odgovornost – ističe Đaković.
Škole i institucije moraju da se uključe
Prevencija, prema njenim rečima, ne sme da ostane samo na porodici.
– Deci treba uporno objašnjavati da se posledice mogu dogoditi upravo njima. Potrebni su razgovori u školama, konkretni primeri i praktična upozorenja. Nije dovoljno da nešto čuju samo jednom – kaže ona.
Školski psiholog može biti prva osoba kojoj će se adolescent obratiti, naročito ako se stidi da razgovara sa roditeljima ili strahuje od njihove reakcije.
– Posebno u manjim sredinama treba raditi na tome da odlazak kod psihologa ne bude tabu. I dalje postoji mišljenje da s nekim nešto nije u redu ako traži stručnu pomoć. Razgovor sa psihologom ne znači da je dete bolesno, već da mu je potrebna podrška – navodi Đaković.
Koje promene roditelji ne bi trebalo da ignorišu
Ne postoji samo jedan znak koji ukazuje da bi dete moglo da se upusti u rizično ponašanje. Ipak, razlog za dodatnu pažnju mogu biti nagle i trajne promene.
Roditelji bi trebalo da reaguju ako dete postane znatno zatvorenije ili agresivnije, naglo prekine komunikaciju sa porodicom, često menja raspoloženje, krije svoje aktivnosti ili pokazuje potrebu za sve opasnijim izazovima.
– Ne treba svaku promenu proglašavati poremećajem, jer su oscilacije u ponašanju česte u adolescenciji. Međutim, kada roditelj vidi da se dete ponaša potpuno drugačije nego ranije i da to traje, treba razgovarati sa njim i potražiti stručnu pomoć – objašnjava psiholog.
„Nijedna fotografija ne vredi života“
Tragedije iz 2018, 2019. i 2026. godine pokazuju da penjanje na vagone nije izolovan incident, već rizik o kojem se mora govoriti stalno, a ne samo nekoliko dana nakon nesreće.
Železnički vagoni nisu mesto za igru, snimanje niti dokazivanje. Kontaktna mreža može da usmrti i bez direktnog dodira.
Roditelji treba da razgovaraju sa decom, ali odgovornost moraju da podele škole, institucije, železnica i mediji.
Cilj nije samo da se mladi uplaše, već da razumeju da nesreća nije nešto što se uvek događa nekom drugom.
Kurir.rs
