ŽIVOT ŠOFERA TRIČKA IZ KRUŠEVCA NE BI STAO NI U 3 FILMA! Malo je to za sve što je doživeo i prošao! Družio se s Batom, bio obezbeđenje Bartonu i Liz Tejlor

Vozač Ljubiša Tričković Tričko prevalio 7 miliona km i 120 puta dobrovoljno dao krv!

Pred penziju pet godina je u Kruševcu vozio autobus u prigradskom saobraćaju. 

-Svuda sam lepo prošao. Jedino sam imao tragični događaj sa ocem Srbislavom, koji je poginuo u Engleskoj. Vraćali smo se iz Birmingema, gde je živeo njegov brat od ujaka, kojeg nije video 50 godina, od završetka Drugog svetskog rata, jer je pobegao iz zemlje kao oficir Vojske Kraljevine Jugoslavije. Ušao sam na parking da odmorimo, a on je izašao na magistralni put ne gledajući vozila iz tog pravca. Čim je kročio na put naleteo je kamion i otac je ostao mrtav na licu mesta. Imao sam ogromne troškove oko njegovog prebacivanja u Srbiju, oko 10.000 tadašnjih maraka, a bio je 31. januar, sneg, mraz i -20 stepeni Celzijusa.

Tričko je imao i mnogo lepih događaja u svojoj profesionalnoj vozačkoj karijeri.

- Izračunao sam da sam za volanom kamiona prešao 7 miliona kilometara. U svetu sam video i bedu i bogatstvo. U Iraku sam radio tri meseca 1985. godine, a to je bilo vreme rata sa Iranom. Za vojne baze Sadama Huseina vozili smo kamen i pesak i po 700 km dnevno. Voda je bila beskorisna na plus 45 stepeni, pa smo pili rakiju. Na našu sreću nije bilo nikakve kontrole na putu.

- Troipodecenijska vožnja po Evropi i Aziji omogućila mi je da uživam u lepotama kulturno-istorijskih spomenika Budimpešte, Beča, Berlina, Rima, Milana, Pariza, Londona, Birmingema, Madrida, Barselone, Moskve, Sankt Petersburga, Amsterdama, Roterdama,
Kopenhagena, Stokholma, Bagdada, Teherana... 

Sa vrha Ajfelove kule posmatrao sam Pariz kao na dlanu, a zatim turističkim brodom plovio po Seni. Šetao sam ulicama svih ovih gradova, a bio sam u Moskvi kada je na Crveni trg jedan Nemac iz Istočne Nemačke sleteo avionom. Boravio sam i u Iranu i u svim tim zemljama nisam imao neprijatnosti, jer je ceo svet uvažavao našu zemlju - Jugoslaviju.

Na autobuskoj stanci u Beogradu upoznao sam čuvenu glumicu Radmilu Živković, koja je želela da putuje za Kruševac. Bila je velika gužva, a ona nije imala kartu. Naravno, ja sam rešio njen problem. To poznanstvo je preraslo u prijateljstvo, a rođeni smo istoga dana – 14. januara 1953. godine. Družili smo se, posećivali sve do njenog upokojenja. U druženju sa njom, išao sam na njene brojne predstave i upoznao značajne glumce - Batu Živojinovića koji je njen kum i krstio je njenu ćerku Bojanu, zatim Dragana Nikolića, Ljubu Tadića i druge velikane srpskog glumišta u tim osamdesetim godinama prošlog veka.

Moja ćerka je imala iščašenje kuka i bila je u bolnici na Banjici. Radmila Živković me je podržala da operacija protekne u najboljem redu, a pomogao je Bata Živojinović koji je poznavao doktora. Taj hirurg ju je operisao i to vrlo uspešno. Obilazeći ćerku, Radmila je meni i
mojoj supruzi ustupila stan za ta tri meseca.

Vojni rok u JNA, Tričko je služio 1972. godine i postao dobrovoljni davalac kvi.

- Vojni rok sam služio u Sarajevu u Vojnoj saobraćajnoj policiji i ima mnogo anegdota iz tog vremena. Bio sam u obezbeđenju Ričarda Bartona i Elizabet Tejlor za vreme snimanja filma Sutjeska; (1972), što je za mene bio jedinstven događaj i neverovatno iskustvo. Barton je mnogo voleo viski "balantajns", imao je pun kombi ovog pića, jer je samo to pio i bio je pijan za za sve vreme snimanja. Bata Živojinović je pričao o Bartonu da su ga držali za noge prilikom snimanja čuvene scene sa Titovog ranjavanja kada ga je spasao pas - verni pratilac. Scene iz tog filma su potpuno istinite, jer su statisti zaista išli bosonogi po dubokom snegu i smrzavali se.

U JNA 1972. prvi put sam dao krv, koja je bila potrebna jednom vojniku i do sada ukupno 120 puta u raznim akcijama u nekadašnjoj SFRJ – Sarajevo, Zadar, Rijeka, Pula, Bijeljina..., a najviše u Kruševcu. Uspešno sam nastavio porodičnu tradiciju, jer je i moj otac dao
krv više od sto puta. Za svoj humanitarni rad dobio sam sve nagrade Crvenog krsta Srbije, a među njima i Zlatnu značku.

Uz posao Tričko je igrao fudbal.

-Fudbal sam počeo da igram 1965. u podmlatku Napretka i prošao sam sve selekcije do 1972. godine, kada sam otišao u JNA. Nastupao sam zajedno sa Ducom Pešićem, Šoferom Jakovljevićem, Mićom Jovanovićem, Zukijem Tomićem, Perom Tripkovićem, Čočetom Simovićem i drugima. Fudbal sam učio od velemajstora kakvi su bili Mika Petrović, Batlače, Juga Petrović, Bane Marković i Mića Ivković. Iz te generacije legende kruševačkog, jugoslovenskog i turskog fudbala postali su Čoče i Duca. Igrao sam 7 godina za „14.oktobar“, a zatim za „Borac“ iz Bivolja, „Obilićevo“, Dedinu i „Trgovački“ sve do svoje 45 godine i to kao levo krilo. Bio sam najbolji strelac Šumadijsko – pomoravske lige sa 17 golova u 1977. godini, a ona je tada bila vrlo jaka.

Tričko je imao ponude da igra mali fudbal u inostranstvu.

- Dobio sam poziv od nekadašnjeg igrača Crvene zvezde Srboljuba Stamenkovića, da igram mali fudbal u SAD, ali patrijarhalno vaspitanje, porodica i zavičaj mi nisu dozvolili. Stigao mi je poziv i od bivšeg napretkovca Jovana Đorđevića, da idem u Australiju da igram mali fudbal, ali sam sa istim obrazloženjem i to odbio Tričko je igrao i za veteranske reprezentacije SRJ i Srbije.

- Nastupao sam za Veteransku reprezentaciju SRJ na 17 utakmica i dao 17 golova. Igrao sam sa fudbalskim legendama – Mutibarićem, Ješićem, Trifunovićem, Borovnicom, Šestićem, Bakračem, Vorotovićem, Zavišićem, Klinčarskim, Predragom Spasićem, Ducom Pešićem,
Čočetom Simovićem i drugima, a kasnije i za reprezentaciju Srbije. Za srpsku reprezentaciju nastupali su Stojiljković i Miki Aleksić iz Radničkog iz Niša i brojni drugi. Nastupali smo u brojnim gradovima u Srbiji, regionu, Grčkoj, Austriji, Nemačkoj...

Rajko Mitić, prva Zvezdina zvezda i jugoslovenska i srpska legenda, je rodom iz mog zaviičaja, iz susednog sela Dol, koje sada ne postoji, jer ga je odnela poplava. Imao sam čast da ga lično upoznam.

U Kruševcu Tričko je poznat i kao veliki boem i drugar. Voli društvo i kafane, ali i društveni angažman. Na jednoj novogodišnjoj proslavi zaplesao je sa čuvenom glumicom i pevačicom Snežanom Savić, koja je pesmom oduševila Kruševljane. Redovno prisustviuje
raznim kulturnim događajima i zabavnim programima i učestvuje u obeležavanju značajnih događaja iz istorije i kulture našeg naroda.

Tričko je otišao u penziju 2007. godine.

-Imao sam beneficirani radni staž i sad u osmoj deceniji i dalje igram fudbal sa veteranima i svakodnevno se družim sa penzionerima na brojnim putovanjima, u igranju šaha itd, a obavljam i funkciju potpredsednika Udruženja penzionera „Car Lazar“.

Pošto je prošao pola sveta Trička smo pitali za završni komentar.

- Najviše mi se svidela Italija od svih zemalja koje sam obišao, jer oni znaju da uživaju u životu. Oduševila me Firenca, mada su prelepi i Rim i Milano. Ipak, naša Srbija je najlepša zemlja na svetu, a ako bih morao da idem da živim u svetu - birao bih Mediteran – Italiju,
Španiju, Portugal ili Grčku.

Što se tiče žena, oduševljen sam lepotom Ruskinja, Poljakinja, Čehinja, Slovakinja, ali su najlepše žene na svetu naše Srpkinje.

Pored supruge Vesne, Tričko ima sina Igora i ćerku Suzanu, unuka Stefana, unuke Antoninu i Milicu i dve praunuke.

Kurir.rs