POSLE 45 GODINA, BEZ IJEDNOG DANA BOLOVANJA, RADA OTIŠLA U PENZIJU! I sve te godine na posao kilometrima išla peške, ali vredelo je, jer su je oni čekali! FOTO
Četiri i po decenije pripremala je obroke za đake, brinula o školi i na posao stizala pešice, bez ijednog dana bolovanja. Radivojka Rada Savić iz Jablanice završila je svoj radni vek, ali iza nje ostaju uspomene na hiljade obroka, generacije učenika i život posvećen školi u kojoj je provela više od pola veka.
U Osnovnoj školi u Jablanici ovih dana ne nedostaje razloga za zahvalnost, ali ni za tugu. Njihova dugogodišnja kuvarica Rada Savić otišla je u penziju, a kolege i učenici priredili su joj ispraćaj u znak poštovanja prema svemu što je tokom godina učinila za ovu školu.
Njena veza sa školom počela je mnogo pre zaposlenja. Kao devojčica, upravo je u toj zgradi završila osam razreda, a 1981. godine vratila se u nju kao zaposlena.
Od tada pa sve do penzionisanja bila je deo svakodnevice učenika i nastavnika. Za ukupno 106 godina postojanja škole, čak 53 godine njenog života bile su vezane za ovo mesto.
Kada se zaposlila, školu je pohađalo oko 200 učenika. U kuhinji se pripremala hrana za đake raspoređene u tri smene, a na meniju su se smenjivali kuvani obroci, peciva i druga jela koja su deca volela.
Rada je sama mesila i pekla hleb, ponekad dolazeći u školu i nedeljom uveče kako bi učenike u ponedeljak dočekao svež doručak. Kada nije bilo struje ona bi založila šporet na drva i tako spremala hranu.
– Mnogo mi znači pažnja koju su mi ukazali. Iz škole nosim samo lepe uspomene. Poslu sam bila posvećena i trudila se da nikada ne kasnim, bez obzira na vreme i uslove – kaže Rada.
A do škole nije imala kratak ni lak put. Iz domaćinstva u zaseoku iznad Jablanice svakog jutra pešačila je oko četiri kilometra, često strmim prečicama. Pre polaska obavljala je kućne poslove i muzla krave, a zatim kretala na posao, ne odustajući ni tokom kiše, snega i velikih smetova.
– Dešavalo se da pokisnem i moram da promenim obuću, a zimi sam gazila kroz dubok sneg. Nikada se nisam žalila. Možda su mi upravo kretanje i vedar duh pomogli da sačuvam zdravlje i svih 45 godina provedem na poslu bez bolovanja – priča ona.
Vremenom je u školskim klupama bilo sve manje dece. Od 2006. godine, kada je školu pohađalo 58 učenika, Rada je polovinu radnog vremena provodila u kuhinji, a drugu polovinu u održavanju školske zgrade. Danas školu pohađa svega devetoro đaka, ali je i za njih umela da pripremi ono što najviše vole - domaće kifle sa sirom, lepinje, krofne i picu od ručno razvijenih kora.
Iako je imala mogućnost da radi još dve godine, odlučila je da je vreme za penziju. U školi se, kažu, nadaju da će se predomisliti, jer im nedostaju njena vrednoća, osmeh i spremnost da uvek pomogne. Rada, međutim, ostaje pri svojoj odluci.
Pred njom su sada dani bez školskog zvona i jutarnjeg pešačenja, ali ne i bez obaveza. Na porodičnom imanju u Jablanici posla uvek ima, a možda se jednog dana ukaže prilika da svoje kuvarsko umeće pokaže i u nekom od zlatiborskih hotela.
Kurir.rs
