BAJINA BAŠTA - Zalutao sam juče, crn kao gavran, kao crnom zastavom praćen slikama teških razaranja, potopa, klizišta, srušenih kuća, zatrpanih grobalja, uplakanih ljudskih lica koja danima gledam, u Okletac visoko u brda iznad Drine. U dvorište kuće koja je polako pucketala pod brdom koje je odozgo neumitno klizilo...
- Domaćine, o domaćine, ima li dje koga živa – viknuo sam jednom... Onda i drugi put... - Domaćine... Nema tišina zjapila je iz otvorneih prozora, praznog, učinilo mi se, napuštenog doma... A onda, u trenu, dubok muški glas... Kao da negde neko kuka... Oslušnuo sam jednom, drugi put...
Provirio kroz otvoreni prozor u prazan podrum... U uglu sedeo je čovek, držeći glavu u rukama i tiho kukao... Nisam mogao da razaznam šta govori, o čemu leleče...
Pred njim prazan sto, na podu dva, tri, razbijena tanjira... Vidi se, prostorija evakuisana na brzinu, napuštena... Nem, zastao sam prozoru pred tom slikom... Kosa na mojoj glavi stajala je dupke uvis. Kud sad...
- Domaćine, ej, domaćine – tiho sam ga pozvao. Trgao se, digao glavu. Ukazali su se uplakani obrazi. Pogledao me, ko da me ne vidi, a onda zagnjurio glavu u šake... Zakukao ponovo... Zaplakao sam na prozoru. Seo na klupu ispod.
- Domaćine, ej, domaćine, ima i gore, pogubili ljudi glave, čupala voda majkama decu iz naručja – prišao sam mu posle, bezobrazan, bezosećajan, da mu sečem žive rane...
- A ja, imao kuću – presekao me njegov glas, ko nožem po sred srca...
- Nemoj domaćine, nemoj kukati, nemoj svega ti, napraviće se kuća – uhvatio sam ga ruku...
Džaba, suze su mu niz obraze tekle ko onaj potok što je provreo iznad njegove kuće...Tamo gde ga nikad nije bilo...
- Kad je linulo, kad je provrio potok gore iznad kuće, ja, kukavac sinji, iznio motiku da se borim sa silom... Gledaj, nema više moje kuće - ponovo se uhvatio za glavu, linule su suze niz obraze... Teške seljačke suze...
- Nemoj domaćine, nemoj svega ti, ima i gore...
- Ne znaš ti dijete kako je kuću praviti, ja napravio, a šta ću sad - ponovo je zakukao iz glasa. Kuća iza nas pucektala je, klizala nizbrdo... Žuborio je potok koji je onomad provreo iznad kuće tamo gde ga nikad nije bilo.......
Posle sam saznao, domaćin se zove Radosav Ranković, zvani Baba... Šestoro čeljadi, ženu, sina, snahu, troje unučadi, evakuisao ka Bajinoj Bašti, on ostao u svojoj kući, pa taman se na njega sručila, odnela ga dole u provaliju... U kući koju je gradio čitavog života. Domaćin pusti...
