U Centar koji radi pri Zavodu za vaspitanje omladine smeštaju se devojčice i dečaci od 10 do 18 godina. Utehu, pomoć za traženje azila, hranu, odeću i sredstva za higijenu tamo je od otvaranja Centra 2011. godine dobilo 250 maloletnika, a samo u 2015. godini - njih 54.
Najviše ih je bilo iz Avganistana, ali i iz Sirije, Pakistana, Somalije, Iraka, dok su iz Mjanmara, Nigerije i Južne Afrike dolazili pojedinačni slučajevi. Najčešće su to dečaci jer je, kažu u Centru, devojčice ređe odluče da same krenu na put zbog njegove težine i neizvesnosti.
Međutim, razlozi zašto su ova deca razdvojena od roditelja, su različiti. Neka od njih su čitave familije izgubila u ratu, neki ostanu bez najbližih nakon što započnu putovanje, a neki se rastanu u gužvi ili nakon što policija otkrije krijumčare, pišu Južne vesti.
Ima i onih koji su posmatrali smrt roditelja, jedno dete iz Sirije sakupljalo je delove tela majke i ujaka. Nekada se roditelji odvoje od dece jer ona lakše prođu kao maloletna, a starost se utvrđuje samo na osnovu njihovih izjava - priča rukovodilac ovog centra defektolog Sanja Z. Živković.
Tamo su i 3-godišnji dečak i devojčice od 7 i 10 godina u februaru prošle godine čekali na oporavak roditelja koji su zbog velikih promrzlina bili na lečenju u Kliničkom centru u Zaječaru, a baš u Centru se oporavljalo 5 do 6 dece sa ranama na nogama nastalim zato što su pešačili bosi oko granice.
Najveći utisak na zaposlene u centru ostavio je maloletnik iz Iraka koji je tu smešten nakon što je njegova supruga u teškom stanju izazvanom dijabetesom iz Preševa bila prebačena u Klinički centar u Nišu.
Svakog od 12 dana išli smo joj u posetu, a prevodilac iz UNHCR-a nam je pomagao telefonom. Onda su javili da je preminula. Kao njegov staratelj morala sam to da mu saopštim. Zahtevao je da se telo vrati u Irak i tamo sahrani, a on da nastavi put - odvela sam ga u centar u Krnjači. Našli smo rođake i uspeli da transportujemo telo nazad - priča Živkovićeva.Na engleskom mu je na rastanku poželela sreću, a slika zbog koje joj još zastaje knedla u grlu je ta kad joj je u znak zahvalnosti poljubio ruku.
Svašta smo doživeli, a to nam je jedan od težih slučajeva ovde - kaže ona. Deca sa kojom radi su uglavnom preplašena, sa visokim stepenom traume i posttraumatskim stresnim poremećajima. Zbog svega toga, ali i jezičke barijere, komunikacija je jedan od većih izazova.
Pomoć stiže od domaćih nevladinih organizacija i UNHCR-a, ali ponekad su i njihovi prevodioci bespomoćni.Većina ne govori engleski. Imali smo slučaj dečaka iz Bangladeša koji govori bengalski ili dete koje priča lokalni dijalekt arapskog jezika za koji prevodioca nije bilo. Tada se služimo karticama i pantomimom. Nekad je toliko teško, pogotovo ako je dete bilo žrtva trgovine ljudima - kaže Živkovićeva.
Kako se pokazalo u Centru, kada je reč o deci koja su pronađena kod krijumčara, o situacijama u kojima su se našli odbijaju da govore, a informacije koje daju uvek su iste - krijumčar je nosio maramu preko lica i govorio nerazumljivo.
Tako je verovatno iz straha za ličnu bezbednost - kaže Živkovićeva.U Centar deca dolaze nakon što ih policija okarakteriše kao maloletne strance i pozove centar za sociljalni rad koji određuje privremenog staratelja. On sa policijom dovodi dete u Centar za smeštaj gde ono dobija novog privremenog staratelja i zatim najčešće potraži azil u Srbiji i smešta se u jedan od 5 azilnih centara.
