Tog dana je u gradu najviša temperatura bila - 22,8 °C, što je, takođe, najniža maksimalna dnevna temperatura na ovom prostoru. Ceo januar je bio jako hladan, sa čak 26 ledenih dana, koliko je zabeleženo još samo jednom, sedam godina ranije, ali u februaru.
Zapravo, zime 1962/63 i 1963/64 godine ostale su u sećanju ne samo po izuzetnim hladnoćama, već i po pahuljastim padavinama. Tako je snega bilo u kontinuitetu od 13. decembra 1963. do 22. februara naredne godine, ukupno čak 72 dana.
Hokej i jedrenje na ledu
Po zaleđenim livadama i praznim parcelama, kakvih je tada bilo skoro u svakom kvartu, klizalo se i igrao improvizovan hokej. Nije bilo teško uveče vodom politi tenis plac u Dunavskom parku, kako bi sutradan ujutru na poravnatom ledenom terenu hokejaši Vojvodine mogli da igraju protiv rivala iz Subotice, Beograda, Bačkog Petrovca, Bečeja, Ruskog Krstura...
Na Šodrošu je sve oduševljavao Jaša Bakov jedreći po dunavskom rukavcu. Ovaj osobeni sportski filozof jedrio je tada i po smrznutoj plitkoj rečici Ponjavica, na osam i po kilometara dugoj deonici od Omoljice do Banatskog Brestovca.
Karpatski vukovi dolazili na Frušku goru, dinamitom razbijan led na Dunavu
Bilo je to vreme optimizma pa Novosađanima nije bilo teško da se suoče s nevoljama, pratiljama svake hladne i snežne zime. A nedaća je bilo, i to ozbiljnih.
Dunav je danima bio pokriven debelim santama leta; nije bila retkost da lovci na Fruškoj gori upucaju karpatskog vuka, koji je u potrazi za hranom lutao stotinama kilometara i preko leda prelazio vodene prepreke. Na većim rekama su intervenisale inženjerske jedinice vojske, na pojedinim mestima dinamitom je razbijan led, a sa mosta "Maršala Tita" (danas "Varadinski most") bacane su bombe kako bi se razbilo opasno gojenje leda.
Ipak, januar 1963. po hladnoći je, u proseku, za nepun stepen zaostao za februarom 1954. godine, koji do danas, sa prosečnom maksimalnom dnevnom temperaturom od - 7,2 °C ostaje najhladniji mesec u našem gradu, dok je sa prosečnih 9,5 °C godina 1956. u celini najhladnija.Početak merenja
Prvo beleženje važnijih metereoloških podataka u Novom Sadu počelo je na Petrovaradinskoj tvrđavi 1860. godine, ali je brzo prekinuto. I dva potonja pokušaja obnove tokom Austrougarskog perioda su bili kratkog daha. Ipak, u međuratnom periodu 1923. uspostavljeno je duže evidentiranje, do pred rat.
Zima 1941/42 je bila izuzetno oštra, preko Save je iz Srema za Bosnu prelazila vršilica za pšenicu, koja se u to vreme sastojala iz tri odvojene mašine, traktora, dreša i elevatora. Hladnoća je podstakla i mađarsku okupatorsku vlast da aprila 1942. revitalizuje metereološku stanicu. Radila je do avgusta 1944. godine. Po oslobođenju, metereoaktivnost se brzo uspostavlja i traje do današnjih dana.
Smatra se mogućim da je tokom prve ratne zime bilo i hladnijih dana od januarskog iz 1963. pa i nižeg apsolutnog minimuma, ali nema zabeležene merne potvrde.Gde se izgubio optimizam
Mada su u kolektivnoj memoriji 1954., 1956., 1963. i 1964. ostale kao izuzetne hladne, najviše ledenih dana, čak 47, bilo je 1987. godine, dok je sneg najšeće padao, i to 49 dana, 1969. godine.Najviše dana sa snežnim pokrivačem - 83, bilo je 1962. godine, najmanje 1989. godine, tek devet, a zabeleženo je i da 1972. godine sneg nije padao niti jedan dan.
Verovatno se neki još sećaju naglog zahlađenja sredinom februara 1984. godine, potom i dva dana krupnih pahuljica, te je 19. februarskog dana zabeležena najveća visina snežnog pokrivača u Novom Sadu, 62 santimetara.
Jeste hladno ovih dana, ali naši stari su se ranije često i uspešno suočavali sa hladnoćama, "čepovima" na Dunavu i gomilanjima santi. Bodar duh i optimizam su im ulivali snagu i veru u bolje dane. Možda danas i nisu problem zaleđeni Dunav i brojni ledeni dani, već apatija, neverica u dolazak dobrih vremena, pa nam je teško ulagati napor, a da rezultate i boljitak, ne možemo videti ni na vidiku.
