KRAGUJEVAC - Miroslav Stanojević (28) iz Kragujevca jedan je od malobrojne dece iz hraniteljskih porodica koja su diplomom okončala studiranje. Nakon što je školu završio u roku, Miroslav posao traži već tri godine. Doduše, nalazi ga, bere maline i jabuke, očitava strujomere, konobariše i čisti, kosi komšijama travu za nadnicu...
Miroslav nije ništa drugačiji od toliko mladih koji traže posao, ali jeste po lošoj startnoj poziciji u životu, i uprkos tome po neverovatnoj odlučnosti i optimizmu.
- Na stotine vrata sam zakucao, dosađivao, pisao na desetine adresa i gradskim i državnim institucijama tražeći posao. Ja nemam drugu opciju nego da ne odustanem. Oca i majku sam izgubio sa tri godine u porodičnoj tragediji, završio sam u bolnici, pa u domu - priča Miroslav.
- Iz doma me uzela tetka koja mi je postala hraniteljka. Gurala me kroz život ponavljajući da ćemo nas dvoje pokazati svima. Verovao sam joj i završio Prirodno-matematički fakultet, smer ekologija. Danas je tetka teško bolesna i vreme je da ja brinem o njoj. A ne mogu - dodaje.
Ne može jer nema posao, iako je do sada konkurisao na bar 50 adresa. Poslao je radnu biografiju fabrikama auto-delova, nameštaja, konkurisao za posao policajca, u trgovinama, kafićima.
Radio je dva meseca kao kuvar i čistač u odmaralištu na Kopaoniku, po 12 sati dnevno za 25.000 dinara. Po dva lenja meseca provede u berbi voća. Sada očitava strujomere da bi platio svoj dug za struju.
- Radio sam u domu za odrasle kao radni instruktor dve godine i kada sam očekivao da mi produže ugovor nisu to učinili. Ja naivan, ponet time da imam posao, uzeo sam kredit da bih platio dug za struju. Sada očitavam strujomere da isplatim kredit. Ne žalim se što nikada nisam video more, ali postaje teško jer živimo samo od tetkine socijalne pomoći, svega 8.200 dinara, što uglavnom ode na njene lekove. Na meni je da privređujem za hranu i komunalije - objašnjava Miroslav.
Njegova tetka Vesna Pantović plače. Seća se kako je svog dečaka ubeđivala da će mu se kada završi školu život promeniti.
- I odrastao je u mladića kakvog bi svaka majka poželela. Kada postanem očajna molim ga da traži socijalnu pomoć i on, ali neće. Kaže: "Školovao sam se da bih radio i da ne bih postao neko ko živi od socijalne pomoći". Znam da sada želi da ode iz Srbije, a znam i to da neće zbog mene, jer sam toliko bolesna da ne mogu sama da prošetam ni do prodavnice, do lekara - kaže Vesna kroz suze.
Upitan kako se za tri godine traganja za poslom u struci i radeći kao nadničar nije razočarao, Miroslav kaže da bi onda sav trud njegove tetke i njega bio zaludan.
- Posle PMF-a hteo sam da upišem mašinstvo, jer sam tada kao stariji, bolje shvatao da ću se sa tom školom brže zaposliti. U jednoj državnoj instituciji su me pitali: "Je l' zbog parica, insinuirajući da hoću da se školujem samo da bi me država dalje pomagala. Okrenuo sam se i izašao iz kancelarije. Od tada, ne dozvoljavam ni lošim ljudima i lošem spletu okolnosti da me demorališu. Kad muka pritisne, pustim muziku, nađem način da se smejem. A i neću tetku da sekiram - kaže Miroslav. I nastavlja da očitava struju, bere maline, šalje radne biografije, kuca na sva vrata dok se ne otvore.
(Kurir.rs/Telegraf/Marija Raca/Foto: Facebook printscreen)
NE PROPUSTITE
