Dalibor Marković stigne u toku dana da završi sve poslove oko ovaca uprkos tome što svakodnevno putuje do posla u Trgovište, udaljenom pedeset kilometara od Vranja, gde radi kao profesor engleskog jezika. Da nije bilo ovaca on i njegova sestra danas ne bi imali fakultetske diplome. Zbog toga, posle očeve smrti nije ni pomislio da proda stado.
“Kada je otac ostao bez posla bio sam ubeđen da je i našem školovanju došao kraj. I ko zna šta bi se sa nama desilo da on nije otišao u Simpo kod svog školskog druga Budimira Mihajlovića i zamolio ga da od ovog industrijskog giganta, koji se u to vreme bavio i agrarom, dobije ovce na čuvanje. Kada su nam stigle polumerimke laknulo mi je na duši. Ocu ponajviše.Toliko smo bili ohrabreni da smo svi u porodici bili ubeđeni da ćemo za pet godina mesom otplatiti ovce”, kazuje Dalibor, navodi Jugmedia.rs.
Učio od oca kako se gaje ovce
To, međutim, nije bilo nimalo lako i to je ovaj mlad čovek dobro osetio na sopstvenoj koži. On se i danas rado seća trenutka kada su ovce doterali na imanju njegove majke u selu Smiljević, udaljenog oko trideset kilometara od Vranja uz administrativnu liniju sa Kosovom i Metohijom. Dobra paša, izvorska voda i planinski vazduh učinili su svoje. Stado ovaca je lepo napredovalo i oni su u roku otplatili dug.
Dok je studirao Dalibor je dobar deo svog slobodnog vremena provodio sa ocem na selu. Od nejga je učio kako se gaje ovce, a naročito kako sa njima treba da postupi u vreme jagnjenja. Njihovi jaganjci su bili veom traženi. Svi oni koji su želeli da na trpezi imaju kvalitetno jagnje čije se meso topi u ustima, dolazili su u Smiljević. Tamo su uz prvoklasan ovčji sir tvrdili i pazar. Nažalost, kada je udarila besprarica kupci su prestali da dolaze.
“Kada mušterije nisu mogle da dođu kod nas mi smo rešili da im se približimo sa ovcama.Ovce smo zajedno s jaganjcima natovarili u kamion i dovezli ih u očev rodni Neradovac, koji se nalazi tik uz Koridor 10.
Ovce su čuvali i njegov deda Radivoje i otac Sveta
"U tom periodu smo puno radili i na poboljšanju rasnog sastava ovaca. Od vranjske Poljoprivredne škole kupili smo ovna rase vitemberg.To je bio prvi korak u ostvarenju naših ciljeva.Na poljani iznad sela napravili smo staju sa torom gde smo smestili sedamdesetak ovaca sa nekoliko koza. Hteli smo od države da uzmemo i kredit ali smo odustali od toga kada smo se raspitali pod kojim uslovima se dobijaju krediti”, priča Dalibor.
Zbog toga je Dalibor svoje ambiciozne planove morao da prolongira za neka bolja vremena.On se svojski trudi da stado održi u što boljoj kondiciji. I dok ovce na pašu svakodnevno izvodi njegov drug Slađan Simonović, on sa majkom Goradanom obrađuje šest hektara zemlje. Hrane uvek ima dovoljno. U vreme jagnjenja, Daliboru dobar deo ovaca iz stada ojagnji po dva jaganjca.
Ima stalne mušterije, zaradom je zadovoljan i to mu daje elana da opstane u ovom poslu.
(Kurir.rs/Jugmedia.rs, G.Nastić)
NE PROPUSTITE
