Pola dana smo onomad, dok je napolju padala kiša i samo što usred juna nije krenuo sneg, Marjan Rogović iz Ojkovice i ja „popisivali“ koliko je u njegovom selu, barem u okolini, ostalo naroda i na kraju smo jedva uspeli da nabrojimo šezdesetak duša, koliko se mogao setiti Marjan, i tek troje dece!
Kad smo sve stavili na spisak, i sam Marjan se zabezeknuo pred neumitnom činjenicom:
- Samo šezdesetak ljudi, a nekad je u ovoj kući u kojoj sedimo i u kojoj smo sada nas dvoje, žena Nevenka i ja, živelo dvadeset petoro! A samo u ovoj dolini bilo je više od 100 Rogovića - zastao je i samo što nije zaplakao. Prošao sam prekjuče kroz čitavu Ojkovicu, s kraja na kraj, i na putu nisam sreo nijedna kola, niti jednog čoveka, a u čitavom selu nabrojao sam tek nekoliko odžaka iz koji je vio dim. Ni u jednom dvorištu pored puta nije bilo nikoga. I kad sam zaustavio kola, izašao napolje, samo gluva tišina bila je na sve strane. Dole oko jezera tek pokoji turista.
U tri kuće šestoro
- U Rogovićima u tri kuće ostalo šestoro, u Goronjićima u šest živih kuća - devetoro, u Petrovićima u jednoj kući - dvoje, u Čolanićima u jednoj kući takođe dvoje, u Batakovićima u pet kuća tek jedanaestoro, u Vićevićima - jedna živa kuća i u njoj dvoje, u Maslarima u dve kuće - četvoro, u Matovićima i Šunjevarićima u po dve kuće četovoro, u Tanovićima u četiri kuće devetoro... E, u Timotijevićima ima i troje dece, a u dve kuće još šestoro - nabrajao je Marjan tužnu statistiku svog kraja.
Ojkovica je lepo selo. Sa visova pogled puca na Zlatarsko jezero pa sve do Zlatara na jednoj, do Murtenice i Javora na drugoj i trećoj strani. Pre šezdeset godina u selu je živelo 950 ljudi, 2002. ostalo ih je samo 290, popis za dve godine tek će razotkriti tužnu statistiku. U susednom Trudovu od 78 stanovnika, koliko je popisano 2011. godine, 43 su starija od 65 godina, do 19 godina u tom selu je samo petoro.
- Prođe ponekad i po nekoliko dana a ne vidimo živo čeljade... Ponekad mi se učini da je neko napolju, pa istrčim da se ispričam, kad ono - nema nikoga. Ničega u životu nisam željna sem naroda i razgovora. Radujem se letu, tada se selo donekle i napuni, stignu turisti, svi živnemo - kaže Marjanova supruga Nevenka.
Tuđe sluge
Selo na 24 kilometra od Nove Varoši ispražnjeno je ponajviše 50-ih i 60-ih godina, kada su u Novoj Varoši počele da rade fabrike, Ojkovičani su stigli i do Užica, Čačka, Beograda...
- Ja nisam hteo nikud, ni tada, ni sada. I neka svi odu iz Ojkovice - ja neću. Nigde meni nema lepše no ovde - kaže Marjan.
- Kad su se svi selili iz sela, Marjan nije hteo ni da čuje - potvrđuje i Nevenka.
- Žao mi je onih što su otišli. Sada je seljak gospodin čovek, stigne poneka subvencija, leti ovde ima turista, može da se proda mrs, meso, da se uzme dinar. A oni koji su otišli rade u gradu za 200 evra, više vole da budu gladni u gradu nego svoji u selu, postanu tuđe sluge - kaže Marjan.
I priznaje - tužan je jedino što nema naroda, što je selo prazno.
BOGATSTVO PET KRAVA, DVE JUNICE I ČETVORO TELADI...
U štali on i Nevenka, a njemu je 69 godina, Nevenki sedamdeseta, drže pet krava, dve junice, četvoro teladi, rade svaki dan i ne žale se. Praznik im je kada dođu deca, kad pristignu unučići, a Marjan se sve nada:
- Poslednjih godina uradili smo skoro četiri kilometra asfalta, ove godine ćemo još, ako bog da, četvoro se već, čuo sam, vratilo u selo, biće ih još koji će se vratiti, siguran sam, mora narod početi da se vraća, nije sva sreća ni u gradu - kaže, uveravajući i mene, a malo više sebe u ono što priča.
Posle, kad sam krenuo nazad, Marjan mi je spakovao flašu rakije, a Nevenka u novinarsku torbu dodala još dve vruće lepinje i malo kajmaka da ponesem kući.
Divna, dobra, stara Srbija koja polako nestaje, ma koliko se Marjan nadao da to nije baš tako i da će njegova Ojkovica živnuti i oživeti.
Kurir.rs, Zoran Šaponjić
NE PROPUSTITE
