On je preminuo u porodičnoj kući svoje nećake Snežane Ilić u Negotinu, koja se poslednjih godina brinula o njemu.
Stepana, koga pamte i po tome što je do svoje 104. godine čitao novine bez naočara, potpisivao penzioni ček krasnopisom i svake nedelje odlazio u seosku kafanu na burek i jedno pivo i bio široke ruke kada je napojnica za poštara ili konobara u pitanju, žitelji Rudne Glave kako kažu, uvek će se sećati kao dobrog čoveka, vedrog duha i punog života.
Pregaziti vek i još šest godina preko, teško da kome može u današnje vreme da se posreći. Međutim, deka Stepan je jedan od malobrojnih koji je to doživeo. Uvek dobro raspoložen i gostoprimljiv, pre samo osam meseci pričao nam je o svom eliksiru za dug život. Bez poroka, bez alkohola i lekova, uz redovne obroke u kojim je jedna ljuta paprika morala biti uvek tu, šolja mleka pred spavanje i po koja kockica šećera ili kriška hleba sa medom i obavezna zečija kožica kojom su bila obmotana leđa i bez koje se nikuda nije išlo, bio je njegov recept dugovečnosti. Naravno uz sve to smiren i povučen starački život , bez trzavica u kome mu ljubavi i pažnje koje mu je pružala nećaka Snežana, nikada nije manjkalo.
- Teča Stepan prema kome sam se sa posebnim poštovanjem ophodila, nedostajaće mi. kao i mojoj deci. To je čovek uz koga sam rasla, koji mi je zamenio oca i koji me je mnogo čemu u životu naučio dobrom. Na tome sam mu neizmerno zahvalna. Trudila sam se da mu to na svaki način uzvratim i pružim sve što mu je u ovim godinama bilo neophodno da svoje starčke dane provede kako je i zaslužio. Najbitnije je da sam uspevala da mu omogućim sve za udoban život, pre svega redovne i uvek tople obroke ali i da mu pružim puno pažnje i ljubavi koju je zaslužio. Preminuo je od starosti, nije bolovao i što bi rekli u ovom našem kraju uz sveću, što je za čoveka najbitnije - kaže Snežana Ilić.
Stepan Dobričanović, rođen s početka prvog Svetskog rata, 5. februara 1914. godine u Rudnoj Glavi, bivši rudar u Rudniku bakra Majdanpek, bio je čovek uvek umeren u svemu sa pozitivnim razmišljanjem za šta je uvek govorio, da je spas za čoveka. Starina, koji je bez obzira na godine umeo da nas dočeka i uvek ispoštuje kako to dolikuje pravom domaćinu. Dostojanstveno, uz novo odelo i krznenu kapu od koje se nikada nije odvajao i za koju je govorio da je voli, jer je i Tito takvu nosio u lov.
Njegov život sa svim dobrim i lošim stvarima koje su ga pratile, mogao bi da se pretoči u jedan roman, ali ono najbitnije za najstarijeg žitelja Istočne Srbije koji će mnogima poslužiti kao poučan primer u životu, su pravila kojih se strogo pridržavao i koja su mu podarila dugovečnost.
