Povodom sve većeg broja pitanja povratnika iz inostranstva u koji posao da ulože svoj novac dok se povećava realna neizvesnost zbog pandemije virusa korona, kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić, posle konsultacija s doktorom nauka za jaka alkoholna pića profesorom Ninoslavom Nikićevićem, članom Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, poručuju da proizvodnja jakih alkoholnih pića u svojim destilerijama, posebno srpske rakije šljivovice prepečenice, može da bude veoma isplativ posao. Srbija je bogom dana za gajenje šljive i proizvodnju šljivove prepečenice. Izuzetni mikroklimatski uslovi: mineralni sastav zemljišta, strujanje vetrova, broj sunčanih i kišnih dana, kao i viševekovna tradicija uzgajanja šljive i domaćinskog spravljanja čuvene šljivove prepečenice, učinili su da je Srbija i po tome poznato u čutavom svetu. Slični uslovi postoje, možda, u Kaliforniji i nekim delovima Francuske i Italije. Čuveni irski književnik, nobelovac Džordž Bernard Šo, veliki poštovalac Srbije, izjavio je da je Srbija najviše poznata u svetu po Nikoli Tesli, Mihailu Pupinu, Ivi Andriću i staroj srpskoj šljivovoj prepečenici.
Ministar Milan Krkobabić posebno naglašava da bi Srbija što pre trebalo na pravi način da iskoristi svoje blago - srpsku šljivovu rakiju – prepečenicu za međunarodnu afirmaciju i isplativ plasman na najboljim tržištima širom sveta: „Činjenica da međunarodni stručnjaci srpsku šljivovu rakiju prepečenicu, uz francuski konjak i škotski malt viski, smatraju najkvalitetnijim i najsavršenijim jakim alkoholnim pićem na svetu, a da istovremeno naše prepečenice nema u fri šopovima i drugim uglednim prodavnicama širom sveta uz oznaku "Made in Serbia“, opomena je da Srbija mora što pre međunarodno da zaštiti tehnologiju proizvodnje i geografsko poreklo svoje najpoznatije voćne rakije. Onako kako su to Francuzi zaštitili svoja pića: konjak, armanjak i kalvados, Škoti malt viski, Meksikanci tekilu ili Italijani grapu. Pošto Srbija, a ranije ni SFRJ, nije zaštitila srpsku šljivovicu prepečenicu, mnoge zemlje EU, među kojima Nemačka, Češka, Slovačka, Italija, Slovenija, Austrija i Hrvatska proizvode i izvoze šljivovicu prepečenicu u zemlje EU i van nje.“
Krkobabić istovremeno poručuje da naši mali i srednji proizvođači rakija u svojim destilerijama moraju, uz primenu visokotehnoloških naučnih postupaka da obezbede i kvalitet i kvantitet i kontinuitet kako bi svet više vrednovao taj naš vrhunski proizvod. Poručuje da staru srpsku šljivovu prepečenicu nikako ne bi trebalo prodavati u rinfuznom stanju po niskoj ceni od 1-1,5 evra, već je izvoziti u atraktivnoj staklenoj ambalaži po ceni od oko 10 evra za litar. Prema podacima koje nam je dostavila Vesna Radojičić, samostalni savetnik u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, 613 registrovanih proizvođača jakih alkoholnih pića (JAP) u 2019 godini proizveli su 33,7 miliona litara, što je povećanje proizvodnje od 23 odsto u odnosu na prethodnu 2018. godinu. Veliki je broj individualnih proizvođača - fizičkih lica koji proizvode rakiju za sopstvene potrebe. Procena je da ukupna količina proizvedene rakije iznosi oko 50-60 miliona litara, od čega je najveća proizvodnja u Rasinskom, Šumadijskom i Zlatiborskom kraju.
Srbija je u 2019. godini izvezla 2.823 tone jakog alkoholnog pića, u vrednosti od 14,5 miliona dolara. Najveći je izvoz šljivovice 4,8 miliona dolara, što predstavlja 33 odsto ukupnog izvoza JAP. Najviše šljivovice i drugih voćnih rakija smo izvezli u Crnu Goru, BiH, a samo šljivovicu u Nemačku, Hrvatsku, Holandiju, Grčku, SAD, Švajcarsku i Australiju. U 2019. godini uvezeno je oko 3.442 tone JAP u vrednosti 15,5 miliona dolara. Najviše smo uvezli sve vrste viskija za oko 4,8 miliona dolara, odnosno 31 odsto od ukupne vrednosti uvoza JAP. Vinjak, odnosno rakija od vina najviše smo uvezli iz Crne Gore, a viski iz Ujedinjenog Kraljevstva, Irske i Francuske, potom vodku iz Francuske i Poljske i liker iz Italije, Irske i Hrvatske. Najviše viski burbona je uvezeno iz SAD i vodke iz Ruske Federacije.
Profesor dr Ninoslav Nikićević, jedini u svetu koji je doktorirao na proizvodnji šljivovice prepečenice od požegače, i godinama stalni član međunarodne komisije za ocenjivanje kvaliteta jakih alkoholnih pića na međunarodnim sajmovima, kaže da bi se među međunarodno zaštićenim tehnologijama, sa predznakom srpska, mogle naći i: dunjevača, travarica, malinovača, kajsijevača, kupinovača, lozovača i srpski ledeni čaj. Najpoznatiji zaštićeni srpski alkoholni brendovi su: Sokolova rakija, Žuta osa, Kosjerićka šljivovica, Klekovača BB... Mnogo teže je zaštititi tehnologiju proizvodnje neke voćne rakije, kako predviđa Lisabonska povelja za međunarodnu zaštitu tehnologija, brendova i žigova na području EU.
U Srbiji se proizvode svi tipovi jakih alkoholnih pića, najviše voćne rakije. Oduvek, a i danas prednjači šljivova prepečenica, a slede je: dunjevača, vilijamovka, kajsijevača, jabukovača, poslednjih godina sve više malinovača i kupinovača i od grožđanih rakija lozovača. Dosta su zastupljene travarice iz grupacije specijalnih rakija, gorki likeri, medice, liker tipa šeri brendija, bermeti, i u poslednje vreme džin – od žestokih jakih alkoholnih pića. Srbija se s razlogom smatra postojbinom šljivovog destilata, koji postaje svetski poznata srpska voćna rakija stara šljivova prepečenica, kada stari ne kraće od 5 godina, sazreva u hrastovim sudovima, a zatim se flašira u jediničnu ambalažu. Pod nazivom šljivovica prepečenica stavlja se u promet rakija dobijena od šljivovice, dvostrukom destilacijom (redestilacijom) sa jačinom 40-55 odsto volumnih etanola.
Profesor Nikičević ističe da u Srbiji postoji kvalitetna sirovina za šljivovu prepečenicu. To su: šljiva požegača, koju su Sloveni doneli iz Turkmenije u 7. veku kada su se doselili na Balkan (pogrešno je nazivaju i madžarka) i druga nadaleko poznata rakijska sorta crvena ranka, koja je srpska autohtona sorta. Bez te dve sorte šljiva nema vrhunskog kvaliteta prepečenice. Dostojne zamene su tri sorte iz čačanskih selekcija: Čačanska lepotica, Čačanska rodna i Valjevka. Koriste se i sorte: Trnovača, Metlaš, Moravka, Cerovački piskavac i Stenli. Prema računici profesora Nikićevića, Srbija bi mogla svake godine za izvoz da pripremi voćne rakije u iznosu od 475 miliona evra, prvenstveno šljivove prepečenice, a zatim dunjevače, kajsijevače, vilijamovke, malinovače, lozovače i travarica.
Da je proizvodnja jakih alkoholnih pića veoma isplativ posao svedoči „Destilerija Simić“ (250 tona voća u jednom kuvanju), koja u selu Kokošici, opština Bajina Bašta, proizvodi godišnje oko 40.000 litara jakih alkoholnih pića, od čega 96 posto izvozi u Australiju, Kanadu i Češku. „Destilerija Simić“, koja u sedmoj generaciji nastavlja umeće proizvodnje rakija započetoj davne 1876. godine, danas pod vođstvom Vladimira Simića proizvodi 13 vrsta rakija u čak 70 različitih pakovanja. Prosečna izvozna cena po litru je oko osam evra. Evo šta Simić poručuje da je, osim objekta, sirovina i znanja neophodno za destileriju kapaciteta 100 tona voća od čega je realno očekivati oko 10.000 litara rakije šljivovice. Fermentator (uređaj za vrenje) kapaciteta 2.500-5.000 litara od plastike košta od 1.000 do 4.000 evra. Fermentator poseduje: spiralu za hlađenje ili zagrevanje, termometre, tri slavine za uzorkovanje, otvor na dnu za ispust, vrenjače, sistem zatvaranja za vrenje bez kiseonika. Klasičan kazan za destilaciju od oko 350 litara sa vazdušnim deflegmatorom (kupolom) i svim potrebnim termometrima i mešačem košta 4.500-6.000 evra. Pumpe za gustu masu koštaju od 1.500 do 6.000 evra. Cena pumpe za pretakanje rakije kreće se od 200 do 500 evra. Za skladištenje rakije su neophodni tankovi, čija je cena do 5.000 evra (kapaciteta oko 10.000 litara) Posle prepeka – redestilacije, rakija stari u hrastovim burićima, čija je cena evro po litru, za šta je ukupno potrebno 10.000 evra. Posle finalizacije (podešavanja alkoholne jačine) rakija se flašira. Za pločasti filter potrebno je izdvojiti oko 300 E, punjač sa četiri dizne košta 800 E, a zatvaračica oko 1.300 E. Etiketirka vredi 600-1.500 evra. Cena flaša, zatvarača i etiketa je različita. Još oko 25.000 evra je neophodno za kupovinu 100 tona šljiva. Vraćanje uloženog novca počinje posle 5. i 6. godine. Troškovi bi bili manji kada bi se proizvođači rakija udružili i zasadili šljive.
Akademik Škorić ističe da proizvođači rakija u Srbiji moraju da unose više naučnog znanja kako bi bili konkurentni na svetskom tržištu. Naglašava da su za svaku pohvalu čuveni kursevi profesora dr Ninoslava Nikićevića na kojima se stiče majstorsko pismo, a koje je od 2008. godine do danas pohađalo više od 750 polaznika.
