Veljko, Velimir i Vladimir stoje ispod kuće, gledaju kako se kraj Morave ponovo igraju njihovi konji i ćute, jer šta se tu ima pričati.
- Hvala bogu - sve je što kažu.
- Sanjaš li noću konje koje ti je letos odnela bujica, njihovu vrisku - pitao sam onomad Veljka.
- Ne može se to zaboraviti - kaže mi šturo. - Ždrepca ne mogu zaboraviti, Sokola, nikad - doda pošto dugo ćuti.
- A što baš njega?
- Nekako smo ga svi najviše osvajali i voleli, i mi i deca - kaže.
Onda mi priča. Pre koju nedelju, oždrebila se Bebica, kobila koja je jedina uspela da preživi poplavu, našli su je sutradan posle povodnja u vrbaku, nizvodno, zaglavljenu među drvećem, rodila muško ždrebe, dali su mu ime Soko.
Kod trojice Milosavljevića pokazalo se letos da se ni u zlu ni u dobru ne može bez ljudi.
- Pomagali smo i mi, bog nam je svedok, kad god je ko bio u nevolji i koliko smo god mogli, sad nam se sve vratilo - kaže Velimir (31), najstariji od braće.
Kad se po Srbiji letos raščulo šta se dogodilo Milosavljevićima, za njihovih 17 konja, iz ljudi je progovorilo dobro. Jedni su zvali Velimira, Veljka (30) i Vladimira (28) da pitaju šta im treba, drugi su poklanjali konje bez reči, nisu ni zvali ni pitali, znali su zbog čega Milosavljeviće najviše boli duša. „Maksima“, „Panekspres“, „Milan Blagojević“, firme iz Lučana, poklonile Milosavljevićima po konja, Harun Memić i Rele Vrcić sa Peštera po ždrebe, Grole Grbović, šumar sa Zlatara, takođe ždrebe, braća Simići iz Popučke kod Valjeva ždrepca, Srđan sa Svrljiških planina konja i ždrebe, Tomo, isto sa Svrljiških planina, ždrebe, Dule sa Stare planine dva ždrebeta i konja, svoj trojici braće po jedno grlo, Vuk iz Amerike poklonio je dva trkačka konja, Slobodan Milinković iz Čačka dve ždrebice, NP „Tara“ konja, Nora Poček iz Novog Sada kobilu...
Pomogla i kompanija „Sloboda“ iz Čačka, „Jelika“ iz Nove Varoši poklonila je tri tone kukuruza, opština Lučani 20 ovaca, Rade Tomašević iz Valjeva deset rolo bala sena...
Pomagaće i oni drugima
Milosavljevići iz Dljina su dobri ljudi, zato su im drugi dobri ljudi pomogli. Nije da se Velimir, Veljko i Vladimir nisu mogli sami iščupati iz krize, mogli su, ali ovako je bilo lakše. Ljudskije. Obrazitije. Kako bog miluje. Pomoći će i oni drugima kad bude trebalo.
- Jeste nam bilo teško... Mi znamo koliko smo patili. Noćima se nije moglo spavati, probaš da zaspiš, a odozdo, od Morave, čuješ vrisku konja. A kad su se počeli javljati ljudi, da pitaju, da pomognu, da nam se nađu u nevolji, takav smo neki elan dobili da smo letos radili dan i noć, radili i radili, i, nismo prestajali, i, hvala bogu, šteta jeste bila velika, ali je nadoknađena - kažu braća.
Zazimili su sa 11 krava u štali, 200 ovaca, 20 koza, 34 konja. Domaćini. Sve sami stekli i zaradili. Krvavim radom od jutra do sutra i nikako drugačije, eno cele požeške i lučanske opštine, mogu ljudi da svedoče.
- Naš đed, kad se podelio s braćom, ni kuću nije imao... On i otac sticali koliko su mogli, mi nastavili. Počeli kao dečaci, 12-13 godina, kupili jednog konja da na njemu iznosimo drva iz šume. Počeli u Debeloj gori, drva teška, mi nejaki, pucaju leđa i ruke, ali nismo odustajali. Radili dan i noć, kad neki dinar steknemo, odmah odvojimo da kupimo konja, ovcu, da dozidamo šta oko kuće, traktor - pričaju braća.
Samo letos, Vladimir, Veljko i Velimir izneli su iz šume, iz vrleti, uglavnom na konjima, manje šumskim mašinama, 6.000 metara drva i 1.500 kubika trupaca. Teško je i zamisliti toliku količinu drveta, a ne sve to izneti do puta, složiti... Po kiši, snegu, suncu, po oluji i grmljavini. Teško je taj napor, toliki rad i opisati i prepričati, braća znaju kako to izgleda i malo ko drugi.
Kuća nije tesna U domaćinstvu 12 duša
Sad više nemaju kuću, nego u Dljinu, kraj Morave, oko kuće sazidali čitav mali gradić. I žive zajedno, u zadruzi, otac braće Slobodan, majka Mirjana, Velimir sa suprugom Bojanom, sa malim Darkom (3) i Dijanom (2), Vladimir sa ženom Milicom, sa sinom Slobodanom (8), ćerkama Suzanom (5) i Sofijom (2), Veljko treba da se ženi. Ispred kuće dvoja kola, dva kamiona, traktori...
Odmore se za praznik
- Odmorimo se pomalo na praznik, mada, kad je ovolika stoka po torovima, u štali, nema tu odmora. Nijedan dan u godini - kažu braća.
- Njih trojica, uvek kao jedan. Od malih su nogu krenuli u šumu, sekiru jedva mogli da zaprte na rame... Danas, ništa nam pored njih nije teško - kažu Slobodan i Mirjana, otac i majka braće.
Sad planiraju da kupe još jedan traktor za šumu. Mali Darko već po dvorištu vuče plastični kamion natovaren drvenim cepanicama, vidi se da ni ovaj iver neće daleko od klade.
Kad pričaju s novinarom, braća kriju sa stola ruke, tvrde i crne od žuljeva. Sramota ih. A ne bi trebalo. Ja poštenije u životu nisam video.
Kurir.rs/Zoran Šaponjić
Foto Zoran Šaponjić
