Gradsku vrevu, beton i gužvu, porodice Stojadinović - Pintar zamenile su za život na obroncima Fruške gore. Iako bez prethodnog iskustva i znanja o selu, stočarstvu i odgajivačima koza, uz malo istraživanja na Internetu, odlučili su da naprave sopstvenu farmu i krenu u proizvodnju kozjeg mleka.
Od prve koze koju su kupili 2016. godine, danas su došli do 60 komada i svaka od njih ima ime - Tijara, Dejzi, Šarka, Braduljica, Čupava...
"Imali smo zadnjih 900 evra i nismo znali šta bi s tim parama, da li da ih potrošimo ili u nešto pametno da uložimo i nešto smo malo i surfovali po internetu. Nikola je našao ljude koji se bave kozarstvom i predložio to. Meni je ideja bila interesantna, doduše u to vreme nikakve veze sa domaćim životinjama nisam imala. Ali mi je eto bilo interesantno, zašto da ne pokušamo", kaže Tatjana Stojadinović Babić.
Uslediio je naporan period, koji još uvek traje. Učili su, slušali predavanja na Poljoprivrednom fakultetu, savetovali se sa odgajivačima koza.
Prve dve godine obeležile su, kako kažu, različite situacije, od teškog jarenja, uginuća, odabira hrane, pravljenje sira itd.
"Bilo je tu i plakanja, jednostavno, vezali smo se, pogotovo za tih prvih devet koza i onda smo na to gledali kao da su nam deca", priseća se Tatjana.
S obzirom na to da je kozarstvo sezonski posao, morali su da zaborave na letnji odmor, more i plaže. Pauza traje mesec i po dana – od polovine decembra, do kraja januara i to je jedini period kada Tanja i Nikola mogu da ppredahnu.
Inače, dan im počinje u četiri ujutru, kada počinju sa redovnim poslovima: mužom, hranjenjem, izmuzavanjem koza, zatim sledi pranje mašina, pravljenje surutke, kefira, sira, namaza...
I tako svakog dana, osim vikendom, kada pored svih obaveza odlaze i na novosadsku Liman pijacu kako bi svoje zdrave i lekovite proizvode prezentovali Novosađanima.
