Životna priča Zorana Pavlovića, Srbina iz Amerike, uskoro može postati scenario za holivudski film! Muzičar, avanturista, svetski putnik, enigmata, pisac preko 80 knjiga, danas uspešni biznismen u Los Anđelesu, Zoran nastavlja svoju nesvakidašnju ispovest o burnom periodu života kada je jedva sačuvao glavu na ramenima..
Ali da idemo redom. Nakon što su mu dva lokalna policajca u Pensilvaniji rekla da nastavi put sa nezaraslom ranom od operacije srca koja krvari, pratili su ga do granice sa Nju Džerzijem. „Idi sada pa tamo umiri“ bile su reči pozdrava koje u najkraćem opisuju sjaj i bedu Amerike. Zoran se dalje priseća događaja iz prve polovine sedamdesetih godina prošlog veka…
Mali Peca i Zoran…
– Ulazak u Džerzi dao mi je novu snagu. Znao sam da sam blizu i da je potreban još samo manji deo napora da se domognem Njujorka i lepe Bobe. Praktično od trenutka kada sam ušao u njen stan, počele su korenite promene u mom životu. Čovek sa dvadeset i kusur godina često još uvek nije sasvim izgrađen muškarac. Ona je, svojim metodama, dovršila taj proces u kome moja ličnost postaje čvršća, stabilnija, na momente ni sam nisam bio svestan da sam postajao taf gaj. Život je tada bio prilično jednostavan, živeli smo u njenom stanu, ona je zarađivala dovoljno da taj život bude pristojan i da se ja polako oporavim od operacije.
Dok je Boba bila na poslu ja sam čuvao njenog sina, Pecu i naš odnos je postao kao odnos oca i sina. Uspostavili smo bliski vezu i dobro se slagali. Sa druge strane Boba me je zaista negovala, provodili smo lepo vreme, šetali po plaži, razgovarali… Sve u svemu bio je to miran period rekonvalescencije. Oporavljao sam se i od operacije i od rana koje mi je život u proteklom periodu obilato nanosio- propoveda Zoran.
Naravno, kako to obično biva, nova oluja bila je na pomolu…
- Otišao sam jednog dana do restorana Skadarlija u Njujorku, kod tada čuvenog Duje. Tamo srećem Sašu, Bobinog muža, Pecinog oca.. Bio je to plejboj, lepotan sa debelim kriminalnim dosijeom. Naše upoznavanje proteklo je uljudno. Častio me je pićem i rekao da je o meni čuo dosta dobrih stvari. Čak je rekao i da mu je drago što ja brinem o njegovom i Bobinom sinu, a ne nekakav ološ kakvog je tada bilo mnogo u Njujorku. Jednostavno prevejani kriminalac kakav je Saša bio uspeo je da me svojim šarmom i veštim manipulacijama opusti, da mi spusti liniju odbrane i da me nekako uvuče u krug kakvog takvog poverenja. Boba je poludela kada sam joj prepričao naš susret, ona ga je dobro poznavala i time znala da se iza pitome maske krije opasan čovek“- opisuje svoje poznanstvo sa bivšim mužem devojke sa kojom živi Zoran Pavlović. Tada saznaje da je Saša, njujorški plejboj i kriminalac proveo godinu i po dana u švajcarskom zatvoru zbog krađe i prevare koju je izvršio sa još jednom junakinjom naše priče, „divnom crnom ženom“, fatalnom zavodnicom Mirjanom Antonović.
-Iskreno, meni je pomalo i odgovaralo da se uspostavi korektan odnos sa Sašom. To bi meni i Bobi dalo prostora da malo putujemo, da se zabavimo, a ujedno bi imao ko da brine o Peci koji je tada imao četiri godine. Ubedio sam Bobu i organizovao susret Pece i njegovog oca. Sreli smo se u Astoriji u Njujorku. To nije išlo baš kako treba jer dečak oca nije poznavao. Sporo se ta veza uspostavljala što nije neobično s obzirom da Boba sinu nikada nije govorila o Saši. Kako je vreme odmicalo, češće su se viđali tako da je Peca počeo da sa ocem provodi neko značajnije vreme. Jednom prilikom, kada je prespavao kod oca, otišao sam da ga uzmem na dogovorenom mestu. U međuvremenu i ja sam se oporavio od operacije, ojačao i ušao u kondiciju što se pokazalo kao veoma važno tog dana. Inače mesto susreta bilo je okupljalište sumnjivih tipova. Ja tada nisam mogao da znam da Sašu ismejavaju zbog činjenice da ja živim sa njegovom bivšom ženom – lepoticom i njihovim sinom. I još par devojaka za koje se on zanimao bile su sa mnom, uključujući i Miru Antonović za kojom je ludeo Njujork i pola Jugoslavije. Bilo kako, sreli smo se i Peca je bukvalno poleteo ka meni, skočio mi u zagrljaj. Da li zbog toga, da li zato što je to odavno planirao, tek Saša me je udario svom snagom, iako sam u naručju držao njegovog sina, udario pesnicom u lice. Strašan udarac ali nekako sam ostao na nogama. Znao sam da mi treba odmor, da se saberem.
Pitao sam ga zašto me je udario, zar sam to zaslužio. Odgovorio je da me čeka već dve godine. Srećom, nije shvatio da ja prikupljam snagu, nije me više udarao. Sabrao sam se i iz neposredne blizine mu zavalio aperkat. Odmah je pao. Obzirom da je bio izuzetno snažan i iskusan fajter, znao sam da moram da ga dokusirim. Udarao sam ga nogama koliko god sam mogao. Razbio sam ga od batina. U sve se umešala i Mira Antonović pokušavajući da ga spase. Vukla me je za kosu, grebala, ujedala… Policija se stvorila veoma brzo. Ja sam pokušao manevar pokazujući ranu od operacije. Pozvao sam Pecu da izađe iza nekog ćoška gde se sakrio i sve posmatrao. Odjednom, dete koje je bilo toliko vezano za mene, dete koje je jedva poznavali Sašu koji je ležao u lokvi krvi, kaže da neće da dođe jer sam ja „tukao njegovog tatu“. Svet mi se okrenuo naglavačke. Tada sam shvatio, i držim se toga i tako savetujem mlađe ljude da se nipošto ne treba ženiti ženama koje imaju decu iz prethodnog braka. Tu stvari nikada ne mogu da budu do kraja čiste. To je moje mišljenje“- iskren je u iznošenju detalja iz svog života Zoran koji je zbog ove tuče Njujorku bio uhapšen.
„Saša ove batine nije mogao da zaboravi. Ceo Njujork ga je zezao, doduše imali su i zašto… Živeo sam sa njegovom bivšom ženom, bio pre njega sa čuvenom lepoticom o kojoj su pisane pesme, Mirjanom Antonović i na kraju ga pretukao. Realno, tu ima materijala za zezanje, posebno u krugovima u kojima se Saša kretao. Tada saznajem od sada pokojnog Zvonka i njegovog brata Miroslava ( Čuvena Zemunska braća PERVAN) koji je živ i može da posvedoči o ovim događajima da Saša ima pištolj i da je rešen da me ubije. Ta jesen u Njujorku postala je već prilično opterećena pretnjama. Miran život je očigledno bio iza mene. Trebalo je svakodnevno biti na oprezu. U takvoj atmosferi bližio se i doček nove godine-kaže Zoran. U to vreme poznati ugostitelj Duja rentao je restoran u koji staje 800 ljudi. -Sa konzumacijom od 30 dolara i na taj broj ljudi, očekivao je da za novogodišnju noć zaradi velike pare. Pevali su Šaban Šaulić i Rade Vučković. Od početka sam znao da ne treba tamo da idemo jer će se sigurno pojaviti Saša. No, đavo ne da mira, hteo sam da vidim Šabana i da mu se zahvalim što me je obišao u bolnici. Malo posle ponoći u tu ogromnu salu ulazi Saša sa Mirom Antonović i još jednom devojkom, Aidom sa kojom sam ranije bio u vezi. Saša je još imao mali flaster iznad oka. Sećam se da sam popio par konjaka. Trebalo mi je piće da malo smirim nelagodu. Iskreno, nije mi bilo prijatno jer nisam znao šta sprema. Izvesno je bilo da će se nešto desiti ali nisam mogao da znam šta. U jednom momentu odlazim do toaleta. Kao u lošem filmu, odnekud mi se stvorio iza leđa. Pištolj je vadio polako, teatralno. Srećna okolnost je što je već bio ozbiljno pijan. Znao sam šta mi je činiti. Lekcije detinjstva iz Marinkove bare, dečačke tuče po Dušanovcu, sećanje na čelične pesnice beogradskih mangupa… Sve to odjednom se zavrtelo pred očima. Nisam više znao gde ga udaram. Bila je to spektakularna serija… Kroše, aperkat, direkt pa ponovo. Najvažnije je da mu je pištolj odleteo dovoljno daleko da više nikako ne može da ga dohvati.
Fatalni doček Nove godine i noć obračuna..
U tom momentu se pojavljuje i jedan izrazito krupan Albanac koji je u restoranu radio kao obezbeđenje. On naravno nije mogao da zna o čemu se radi. Sa njegove tačke gledišta, trebalo je da spašava onoga koji dobija batine. Nasrnuo je na mene. Nekako sam se isčupao iz tog klinča i počeo da bežim. Albanac je izvadio ogroman nož, u tom trenutku mi se činilo da je mačeta. Spasavam živu glavu tako što iskačem kroz prozor. U sali vriska, ljudi u panici, muzika stala, lomi se staklo, nastaje opšti haos. Ja onako isečen, krvav ali rešen da preživim, uspevam da se dovučem do neke zgrade. Vidim da me traže ali ne mogu da me vide. Život sam spasao ali ako se zna da je u Americi dolar svetinja i da je novogodišnja noć završena u 1 posle ponoći zbog onoga što sam uradio, jasno je da su i Duja i Šaban Šaulić i Rade Vučković ostali bez mnogo para. To neko mora da nadoknadi. Na scenu stupa novi neprijatelj koji će mi raditi o glavi – Duja. Nije krio da želi da mi se osveti. Pričao je po Njujorku da me traži. Jedina nada bio je moj stari poznanik, čovek koji me je mnogo voleo, Albanac, Vuksan Vuljaj BATA. On je zapravo bio polu Crnogorac polu Albanac, ali je albanska krv iz nekog razloga bila dominantna-u dahu priča Zoran.
A Vuljaj je u Ameriku je došao kao savim mlad sa zadatkom da zbog krvne osvete ubije ubicu svog rođaka. Temeljno su ga pripremali od detinjstva.
– Oni to tako rade. Zadatak je ispunio negde u 57. Ulici. Prišao je meti i rekao mu da pozdravi njegovog pokojnog rođaka. Spasio mu je šaržer u stomak i za to odrobijao nekih pet godina. Svi su ga se plašili, bio je sposoban, okretan, inteligentan, ubica, jednom rečju opasan čovek uvek spreman na sve. Mene je srećom zavoleo jer sam znao da sviram nekoliko albanskih pesama i davao sam mu da vozi moj Novi auto koji mi je poklonila Nada. To mu je bilo dovoljno da me zavoli, a oni kad vole nekoga spremni su da pomognu i urade bilo šta da ga zaštite“- seća se Zoran teškog vremena u Njujorku kada je svaki dan bukvalno bio gola borba za život. Od Vuljaja tada dobija Besu. „Idemo zajedno kod Duje da tu stvar rešimo“.
-Iskreno, drhtao sam od straha ali sam i verovao Vuljaju koga smo inače zvali Bato. Stvari se u Americi brzo menjaju. Duja nije imao kud, Bato Vuljaj se ne odbija. Inače, kasnije je Bata ubio Duju. Pružili smo ruku i ta je stvar nekako rešena. Problem sa Sašom međutim ostao je da visi nad glavom. Presija je postala tolika da smo Boba i ja rešili da stignemo sidro i odemo iz Njujorka. Čikago mi je bio poznat, znao sam mesta, pravila, mogućnosti. Dakle, ponovo Ilinois. Za lepu Bobu sam brzo pronašao posao i ona je za veče počela da zarađuje 200 dolara. To je tada bila velika lova. Sledećih godinu dana smo živeli relativno mirno, a ja sam se već u potpunosti oporavio i fizički i psihički tako da sam polako počeo i da sviram po kafanama. Tu i tamo imao sem neke izlete u nelegalne poslove sa čekovima što je tih godina u Americi bilo veoma popularno. Naučio sam razne štoseve i došao do povelikog keša, ali se tih detalja nerado sećam. Bilo kako, uz te nelegalne poslove, muziku i Bobinu zaradu živeli smo sasvim dobro. No, valjda me je Bog tako dao, kad kod naiđe neki period mira traje kratko i samo je uvod u novu životnu dramu. Boba je počela da me pritiska. Shvatila je da nam dobro ide, lepo smo živeli, stvari su se sredile i ona je poželela klasičan brak, decu, kupovinu kuće u Čikagu. To natezanje je dugo trajalo i na kraju je shvatila da ja ipak imam tek dvadeset i tri godine i da takav način života još uvek nije za mene. Nikada neću saznati da li je plan skovala ranije ili je prelomila u jednom danu… Rekla mi je da će na dve nedelje otići za Zemun da obiđe roditelje. Povela je sa sobom Pecu, logično. Spakovala je vrlo malo stvari i otišla. Bobu sam tada video poslednji put. Više se nikada nismo čuli. Nestala je kao što se i pojavila, niotkuda, praćena pogledima, zanosna i već pomalo umorna od svega. I danas živi u Njujorku“, opisuje svoje čikaške dane i kraj jedne ljubavi, Zoran Pavlović. Vreme je prolazilo, a nad srpsku, tada još jugoslovensku zajednicu, nadvijala su se nova iskušenja. Počinjala su nova pravila koja su nametali događaji u starom kraju.
„Slučaj Martinović koji je tada zgrozio socijalističku Jugoslaviju, osetio se u Čikagu u svoj svojoj snazi i tragediji. Srbi su bili ogorčeni, uzajamni animozitet između nas i Albanaca pretvarao se u otvorenu mržnju. Ja sam svirao u kafani koja se, ironija, zvala Kosovo. Trudio sam se da se držim po strani pokušavajući da organizujem život bez mnogo trzavica i problema. Naš narod kaže „ne lezi vraže…“ Odnekud se u Čikagu pojavio Soko Sokoli, Albanac čijeg su brata ubili dok se oporavljao u bolnici od teške saobraćajne nesreće. Sokoli je bio opasan i snažan čovek koji je počeo da tugu za bratom utapa u alkoholu. Pravio je probleme po čikaškim kafanama, opijao se, sekao staklom ruke, izgledao je kao opasno zlo koje hoda. U to vreme u Kafani Kragujevac pevao je Mile Kitić. Sokoli mu je poručio pesmu, Mile nije znao ili hteo da peva albanske pesme i tako je zaradio šamar. Neverovatno ali u srpskoj kafani u Čikagu, u kafani koja se zove Kragujevac, niko nije bio spreman da zaštiti Mileta. Vlasnik kod koga sam ja tada svirao, Rade Šakić, Crnogorac jasno je naredio da više nema albanskih pesama. Lampica za problem je odjednom upaljena. Kao po narudžbini, jedne večeri Sokoli dolazi u kafanu. Ide pravo na mene i kaže:“Zorane, može ona moja pesma“? Ja naravno ne mogu da mu kažem da ne smem i nekako se diplomatski izvučem ali pesmu ne otpevam. Burno je to vreme bilo i ja sam iz više razloga na Fender Polamalu nosion pištolj. Kad smo završili svirku spakujem pistolj kofer od gitare. Zlu ne trebalo. Sviralo se do 5- 6 ujutro. Spakujem stvari, krenem kući kad, na izlazu Sokoli mi je rekao zašto mu nisam svirao njegovu šiptarsku pesmu, ja probam drugarski međutim on me opali glavom. Pritrčavaju još dvojica šiptara i počinje pravi masakr. Shvatam da me ubijaju ali i rešavam da skupo prodam kožu. U kaišu sam imao sakriven nož. Četiri puta sam ga ubo u stomak. Peti put sam povukao nož na gore. Bile su to strašne povrede, toliko duboke da je imao male šanse da preživi. Čudan osećaj kada postajete ubica. Svesno, u jasnoj nameri da nekoga ubijete na brutalan, svirep način. Sokoli je međutim preživeo a ja sam ponovo uhapšen. Slede duga i mučna suđenja. Na jednom od tih suđenja Sokolija nisam mogao da prepoznam. Od povreda koje sam mu naneo od njega je ostalo tek pola čoveka. Nije mnogo ostalo ni od moje reputacije. Niko u orkestru ne želi čoveka koga pola Njujorka i Čikaga jure da ubiju, a on sam prebija neprijatelje i bode nožem. Počeli su da misle da sam konfliktan i opasan čovek što apsolutno nije istina. Sticaji okolnosti su jednostavno bili takvi. Bilo kako, nema posla – nema para. Sve je ukazivalo na to da se čikaški dani bliže kraju. Ipak, ne tako brzo kako mi se činilo“, seća se svojih uspona i padova Zoran Pavlović, Srbin iz Amerike, danas uspešan biznismen i gost crvenih tepiha i najvećih sportskih događaja na planeti…
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
