Jeste 21. vek, sve je modernizovano, ali na selu još uvek ljudima treba popraviti sekiru, ispraviti ašov, raonik, a gde ćeš to bolje srediti nego kod kovača. Nažalost, kovača, a posebno dobrih, sve je manje i nema ih kao nekada po lozničkim selima. Žitelji Trbušnice podno Gučeva na sreću nemaju taj problem. Kada im treba kovač oni dođu kod svog Milinka, a tu nema greške.
Odjekuje radionica od udaranja čekića, a Milinko iako je ‘’uzeo’’ 72. godinu sigurnim potezima udara po sečivu sekire položenom na nakovanj. Prethodno ga je zažario na kovačkoj vatri pa kada se čelik zarumeni u oblaku hiljade varnica sledi obrada teškim čekićem. Nekoliko udaraca, onda uranjanje sečiva u vodu da se dobro zapuši, pa ponovo pod čekić, na nakovanj. Milinko je, kaže, ‘’rođen u kovačnici’’ , odrastao je uz kovački meh i nakovanj pomažući svom ocu Milovanu od koga je i nasledio kovački zanat.
- Moj deda Tikomir bio je kovač i kolar u Trbušnici. Tridesetih godina prošlog veka imao je kolarnicu, radionicu i vodenicu u kojoj je radilo 25 ljudi. Otac je ostao na imanju i nasledio kovački zanat. Od malih nogu sam bio u kovačnici, pomagao mu, održavao kovačku vatru i učio zanat. Praktično sam ceo život kovač, a posla ima i danas da mi je dan kratak da sve stignem. Sad me čeka gomila sekira, nešto poljoprivrednih alatki i automobilska felna. Ljudi stalno zovu, dolaze, znaju da ako nešto ne mogu da odvrnu ili da isprave ovde ima rešenja – priča kovač dok pokazuje da danas kovačka vatra ‘’radi’’ na struju, raspaljuje se jednim pokretnom prekidača.
Posla ima tokom cele godine tako da je stalno u ‘’formi’’.Uglavnom radi poljoprivredne alatke, mada je pre bilo drugačije.
- Nekada sam radio u lozničkom FAK-u i kada iz prve smene dođem kući nema odmora jer me u dvorištu čekaju ljudi koji su doveli konje na potkivanje. Tada sam mnogo pokivao konje, pravio potkovice, a sada su u selu ostala dva para konja, zamenile ih mašine. Druga su vremena, meni dolaze ljudi i donose na popravku sekire i iz Ljubovije, udaljenje 70 kilometara, kažu, nema bližeg kovača – priča pa prekide razgovor da komšiji da popravljeni raonik.
Svako može biti kovač, samo treba dobre volje i sve se može naučiti, kaže uz opasku da nije težak nijedan posao ako čovek voli ono što radi.
- Zanat treba voleti, naravno vremenom se stiču iskustvo i neophodna veština. Bitno je da kovač dobro poznaje materijale sa kojima radi, a najbitnije znati okaliti. Ako ne okališ kako treba propade sve. Da se razumemo, kovački zanat nije lak, ali ne mora čovek da bude nešto naročito snažan, evo mene u osmoj deceniji pa radim i dalje i na urađeno nema žalbi. Inače, danas se sekire i alatke rade naveliko, nije baš neki kvalitet pa mi prave još posla – priča uz osmeh.
Veli da osim kovačke vatre i čekića nema posla bez dobrog nakovnja. On ih ima tri. Najstarijem je više od sto godina, njega je deda, ostavio ocu, a otac Milinku, drugi je dobio od strica, a treći kupio sam.
- U vreme kada sam mnogo potkivao konje ovaj dedin nakovanj nije baš odgovarao jer je bio lak, 45 kilograma, pa je ’’igrao’’. Onda sam pre tri i po decenije kupio ovaj teži, od 75 kilograma, i njega koristim. Kada jednoga dana prestanem da radim posao će verovatno naslediti sin Zoran, moraće zbog prijatelja i komšija jer neće imati gde da popravljaju stvari ako selo ostane bez kovača – kaže on.
Pored nakovnja je svaki dan osim na crveno slovo, tada ne radi, a ostalim danima, pa i vikendom ulazi u kovačnicu jer ljudi dolaze, zovu, a posao kovača je da pomogne onome kome je pomoć potrebna. Posebno kada je jedini u selu, ali i mnogo široj okolini.
(Kurir.rs/T.Ilić)
NE PROPUSTITE
