UŽICE - Kad život režira, čovek samo stoji sa strane i gleda kuda će nogama dalje kročiti, često neverujući da se njemu to događa.
Upravo takva jedna priča prati Đuru i Milojka, rodom iz sela kod Užica.
Tviteraš i taksista iz Čačka, koji se na Tviteru potpisuje kao "Grof od Kačulica", podelio je na svom nalogu priču iz prošlosti svoje porodice, soluncu Milojku i Đuri, rođacima i gorštacima starog kova.
NE PROPUSTITE
U emotivnom nizu, opisao je njihov životni put,od Balkanskih ratova, preko albanske golgote, i svega što je snašlo većinu Srba tog vremena. Priču prenosimo u celosti.
"Piši majci, sine. Nać'u ja ko će da mi pročita." "Hoću, majka, čim stignem poslaću ti pismo. Obećavam."
Ispraćen majčinim zabrinutim pogledom, sa šarenicom o ramenu, Đuro se uputio put Zagreba. Daleko je taj Zagreb, ali je poziv da se služi vojska novonastale kraljevine bila čast i obaveza. Nije bio zabrinut dok je te rane jeseni 1920. napuštao zelene pašnjake Zlatibora. Rođak Milojko je bio tamo u službi, ima ko da mu se nađe ako treba.
A godinu i po pre, Milojko je bio na pola puta od Marseja do kuće. U Gracu ga je zatekla demobilizacija. Prema vojsci, u koju je stupio kao golobradi dečak uoči Balkanskih ratova, više nije imao obaveze. Iz golgote Velikog rata je poneo Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima, francuski Orden Legije časti, čin pešadijskog podnarednika i astmu.
Zbog ove zadnje stavke, njegova vojna karijera je bila završena, a i vukla ga je neka sila beskrajnim pašnjacima, borovnicama i šumskim jagodama sa Murtenice, hladnom i ćudljivom Uvcu...avaj...
Na železničkoj stanici u Beogradu su ga dočekala dva žandarma i uručili mu ukaz o postavljenju na mesto načelnika carine u Zagrebu. Kralj potpisao. To se ne odbija. Zlatibor će sačekati. Milojko je tog prohladnog jutra obukao odelo sa prslukom, na njega okačio ordenje i stavio šešir. Kada se pojavio na kapiji kasarne, dežurni je odmah postrojio počasni vod. Ta čast je pripadala svakom soluncu koji dolazi u kasarnu.
Đuro dolazi, pa posle smotre sa rođakom izlazi u grad. Eh taj grad... Zagreb je na mladog vojnika delovao opčinjavajuće. Trgovi, zgrade, katedrala, sve je to seljače sa planine ostavljalo bez daha. Ručali su u gradskoj kafani, pa ga je Milojko odveo da vidi i gde radi, pa i da popiju po jednu. Milojko otključava kancelariju i ulazi, Đuro krenu za njim pa stade na pragu. Pred njim je bilo čudo neviđeno. Tepih. Gleda Đuro u šarenu, vunenu prostirku sa Bliskog istoka pa poče da izuva vojničke cokule.
Milojko će: "Šta'š to, Đuro?" "Pa....da's izujem, da ne prljam..." "Nemoj se izuvati," Milojko će kroz smeh, "to je tepih, on i služi da se po njemu gazi. Da ne bude 'ladno nogama..." "E...vid' ti to..." Reče Đuro pa se saže da opipa prostirku, a ona meka, ruka mu utanja. Do povratka u kasarnu sedeli su i razgovarali, pričali svako svoje bitke.
Đuro o nemaštini i stočarskim mukama, ali i o rodbini, ženidbama, prelima, a Milojko o Albaniji, Vidu, Bizerti, krvi i bolestima, ali i o lepoti Marseja, svetlima Pariza i večernjem odsjaju pločnika Monmartra posle kiše...
Posle tog dana, Đuro je pisao svojima, kako je i obećao i, između ostalog napisao: "...a oni koji se nadaju da će se Milojko vratiti nek se manu tih priča. On je ovde poštovan čovek, na položaju. Nikad se neće vratiti. Pa on sad gazi po nečemu sa čim se mi još dugo nećemo ni pokrivati!"
Nije se desilo kako je Đuro mislio. Pritisnut astmom i nostalgijom, Milojko se vratio u rodno selo u proleće 1923. Iako mu varoški lekari nisu davali više od 5 godina života, Milojko se oženio i dobio osmoro dece, dočekao i kraj drugog rata. Umro je 1949. u 62. godini.
Đura su vukle daljine. Po povratku iz vojske nije mogao da izbaci iz glave slike Zagreba i Milojkove priče o Francuskoj. Spakovao je malo stvari u jednu torbu, o rame okačio onu istu šarenicu sa kojom je otišao u vojsku i zauvek napustio selo. Majci je pisao redovno, po nekad i Milojku. Negde pred drugi rat od njega je stigla razglednica. Na razglednici je bila Palata de la Bourse. Marsej. Na poleđini Milojkova adresa i dve rečenice: "Lepši je nego što si mi pričao. Odlazim u Argentinu. Au revior Đuro".
To je bilo Đurino poslednje javljanje Milojku. Svojoj familiji se javio poslednji put iz Majamija 1961. i od tada mu se gubi svaki trag.
Đuro i Milojko imaju iste korene, zarivene u krš, pod borove. Milojko svoje nije mogao da izvadi iz te jalove, tvrde zemlje, pa im se, posle 12 godina lutanja, vratio. Đuro je svoje počupao i odneo ih sa sobom. Da li je negde posadio taj koren? Možda. To niko ne zna... Jedno je sigurno, a to je da ni jedan od njih dvojice nije pogrešio. Svoj put su birali srcem, a ono je uvek u pravu.
Kurir.rs/Blic
NE PROPUSTITE
