Tamara Perović studirala je novinarstvo, a potom napustila studije jer je zatrudnela. Tako ju je put naneo u Crnu Travu, gde sada živi sa suprugom i petoro dece. Oni vode srećan život, ali je kuća u kojoj žive neuslovna.
- Sa detetom sam došla pre osam godina. Nisam mogla niti da se zaposlim, niti da odvedem dete u vrtić da bih ja mogla da radim. Živeli smo u začaranom krugu. Bili smo kod mojih roditelja, oni su nas izdržavali. Kad je baba umrla, tata je imao želju da ovde sadi borovnice. Ideja je bila da neko stalno treba da bude tu. Sestra je još išla u srednju školu, roditelji su radili, pa je pala odluka da ja dođem ovde sa detetom jer jedino mene ništa konkrento nije vezivalo za Beograd. Međutim, kad sam došla, shvatili smo u kakvom stanju je kuća i da neće sve da ide tako glatko. Pošto imamo suvlasnike, koji se ne pojavljuju, niti ih ja znam, kad sam upoznala muža i kada smo zasnovali porodicu, prešli smo da živimo kao podstanari u centru Crne Trave. Naša mahala se nalazi pet kilometara od centra. Jedno vreme smo živeli u Jagodini dok nije počela korona. Četvrto dete, ćerkica, je bila bolesna, celu zimu je imala problema sa bronhitisom i upalom pluća, celu zimu je bila po bolnicama. U februaru je poslednji put izašla iz bolnice, a u martu je počela epidemija korone - priča Tamara, prenosi Telegraf.
Njen suprug tada je radio u Jagodini, počeli su da se skućavaju, sve je krenulo nekim lepim tokom. Ipak, predložila mu je da se vrate u Crnu Travu jer je smatrala da je tamo sigurnije - manje je ljudi, a samim tim su manje bile i šanse da se zaraze i da se nešto ozbiljnije desi njenoj ćerki.
- Tada smo se vratili u ovu kuću i od tad pokušavamo da je sredimo. Shvatili smo da nam je gore da odemo u kuću u istom stanju koja nije ni naša, da pokušavamo da uredimo, okrečimo, kad imamo bar ovo gde se dve trećine kuće vodi na mene. Jesenas smo počeli da je sređujemo, da preguramo zimu. Međutim, muž ima malu platu, radi u Domu zdravlja kao vozač saniteta Hitne pomoći. Ja kod kuće pravim domaće proizvode - sokove, džemove, slatka. Zaradim preko Instagrama kada dobijem neku saradnju. Radim sve što mogu da radim od kuće gde sam sa decom. Želim da doprinesem kućnom budžetu. Nemamo uslove za kredit niti uslove da imamo veći novac na gomili, da imamo za ulaganje, a ova kuća zahteva zaista mnogo ulaganja - objašnjava ona.
Kada joj je devojka koja je prvi put pokrenula akciju prikupljanja novca spomenula da bi novac za uređenje kuće mogao da se prikupi na taj način, rekla je da je najbitnije kupatilo i stolarija.
- Pre neki dan je bila i videla je da je cela kuća u groznom stanju, ali ja nisam želela da govorim o tome. Nisam htela da bude da kukam, da nešto tražim. Celog života se borim da nas ne svrstavaju u onaj koš sa socijalno ugroženim neobrazovanim ljudima koji samo prave decu i očekuju da im neko nešto na osnovu dece da. Sada, kad smo došli u ovu situaciju, nekako kao da opet dolazimo do tog koša, a nismo, jer mi za osnovne potrebe imamo, ali ulaganje u kuću zahteva veliki novac. Da je muž zaposlen za stalno podigli bismo kredit - dodaje Tamara.
Novac za kupatilo su prikupili u prvom krugu akcije. Ono je dozidano i izbetonirano, a sada su na redu unutrašnji radovi, a potom i sanitarije. U celoj kući je potrebno da se urade podovi i zidovi, a nameštaj je, kaže, poslednja stavka i o njemu najmanje brine. Nedavno su dobili i donaciju prozora i oni su postavljeni juče. Preostalo je da se zamene vrata. Podovi su, objašnjava Tamara, najveći problem, jer je u kuhinji i predsoblju beton, a pod u predsoblju je uvaljen i mora da se podigne. Posla je mnogo.
Tamara i njen suprug se trude da deca ne osećaju mnogo to što je kuća takva kakva je. Tokom leta je najlakše, jer deca veći deo dana provode napolju sa životinjama i u igri.
- Nabavili smo životinje, što ljudi komentarišu, ali te životinje nisu hir, već idemo ka tome da sadimo baštu i imamo životinje za sopstvene potrebe. Pitaju što sam uzela tele... Uzela sam jer košta manje nego krava. Lakše ću, kao neko ko prvi put ima tele, da se naviknem na njega nego na kravu, ali sutra ćemo od njega da imamo mleko i sir, da sebe obezbedimo. Deca uživaju sa životinjama. Mnogi kažu da ih to podseća na detinjstvo, kada smo ranije išli kod baka i deka na selo. Zaista, deca ne gledaju stalno TV, nisu non-stop na telefonima, ne igraju igrice, nije im interesantno jer imaju šta da rade napolju. Njima je, kad šetamo, potpuno normalno da usput uberu jagodu ili borovnicu. Navikli su na takav način života. Kada uđu u prodavnicu s igračkama nisu preterano zainteresovani, ne zato što nemaju, nego jer pronalaze neke druge materijale sa kojima se radije igraju - priča Tamara.
Kako kaže, devojčice se najviše raduju svojoj sobi.
- Soba za dečake, odnosno za starijeg dečaka Dimitrija je najsređenija. Njegov brat je još mali da bi bio sam u sobi, ima tek godinu i po dana. Sređeni su zidovi i pod, zamenjen je prozor. Devojčice se raduju svojoj sobi jer su, dok smo živeli u Jagodini, imale mnogo lepu sobu. Nije bila ništa specijalno, ali je bila ušuškana, slatka i po njihovoj meri i to im je najlepša soba koju su imale. Raduju se što će opet imati nešto tako, a ja gledam da ispunim taj zadatak da im bude bar podjednako lepa kao ta u Jagodini - dodaje Tamara.
Nije se ranije bavila seoskim poslovima. Studirala je novinarstvo, ali je morala da napusti fakultet kad je bila dete. U hodu se upoznavala sa svime, najviše isprobavajući i čitajući na internetu, ali je shvatila da u teoriji i praksi nije sve baš uvek isto. Svake godine, kaže, isproba nešto, zasadi nešto novo da vidi da li će da uspe. Na osnovu tog iskustva, gleda šta bi bilo najbolje za narednu sezonu.
- Potrebno mi je da imam nešto vidljivo, da mi pomogne da vizualizujem svoj cilj. Zato imamo tablu na kojoj piše "Naše srećno mesto". Deca i ja smo u dvorištu sa tom tablom i to mi služi da znam da je to momenat ka kojem stremim - zaključuje Tamara.
Tamari i njenoj porodici možete da pomognete uplatom novca na račun 340-0000032427606-61, a ukoliko želite da im donirate materijal za kuću, možete da joj pišete na njen Instagram profil.
(Kurir.rs/ Telegraf)
NE PROPUSTITE
