Celo selo u kolu, niko se ne smeje, niti podvriskuje. Muzika vesela, lica tužna, a na svakih dvoje-troje koji se drže za ruke i po jedno ogledalo. Tako izgleda verovatno jedan od najmorbidnijih običaja u Srbiji koji nalaže da se ovo kolo igra isključivo u smeru kazaljke na satu jer se drugačije, kako kaže narod, "ne valja".
Za običaj za koji većina u Srbiji misli da je izumro ili iskorenjen još polovinom prošlog veka dokazalo se i video-snimcima da se i te kako još poštuje.
Prvi snimak datira iz 1993, a drugi iz 2017. i oni svedoče da je ovaj običaj živ što bi modernim etnolozima moglo da bude od velike pomoći, da ga do detalja zabeleže, opišu i dokumentuju za buduće naraštaje.
Reč je o starom vlaškom običaju koji izaziva veliko interesovanje, gotovo podjednako kao i crna svadba o kojoj je naveliko pisano po početku istoimene serije inspirisane zločinom bez presedana koji se desio u vlaškom selu Jabukovac.
Tada je Nikola, zvani Crni Kole, tvrdeći da je bio omađijan vlaškom magijom, počinio nezapamćen masakr u kojem je ubio devetoro komšija-meštana iz tog sela.
NE PROPUSTITE
Crna svadba je stari vlaški obred. Prilikom smrti muškarca koji je po godinama stasao za ženidbu, ali je ostao neoženjen, sahrana je izgledala drugačije. Važio je običaj da pokojnik bude sahranjen u svadbenom odelu i da ga isprati verenica ili neka druga mlada devojka odevena u venčanicu. Akteri ovog običaja bili su i svi prisutni na sahrani koji se obuku i okite kao svatovi.
Šta je pomana, kolo za mrtve
Takozvano kolo za pomanu, odnosno kolo za mrtve još jedan je neobičan vlaški običaj. Kolo za mrtve se igralo u pravcu kazaljke na satu, dok svi plaču i igraju. Suština je da se preminulom obezbedi sve ono što nije imao, čak i svadba. Daće praćene plesom i gozbom omogućavale su blagostanje pokojniku na onom svetu.
Snimak iz jula 1993. godine prikazuje „kolo za pomanu“ na Miroču
Običaj puštanja vode
Pošto je “onaj svet” mračan, hladan i bezvodan, pokojniku treba obezbediti sve uslove kako bi imao sopstveni raj na “onom svetu”. Jedan od najbitnijih obreda i neizostavni deo svake pomane je “puštanje vode”. Obred se nekada, mada je to i danas slučaj u pojedinim selima, održavao na reci ili potoku gde ima čiste vode, a u savremeno vreme čest je slučaj da se voda pušta kod kuće na česmama ili improvizovanim “potocima” u dvorištu kuće, objavio je Javniservis.net.
Za obred “puštanja vode” obale potoka ili reke okite se svećama i cvećem, a preko potoka se postavi ogoljen leskov štap koji je na krajevima okićen cvećem i preko koga je prebačeno belo platno na čijoj je sredini ušiven novčić. Vodu za pokojnika izliva dete koje još nije imalo seksualne odnose, koje bokalom, nekada vrčem, zahvata vodu iz potoka i namenjuje je za dušu pokojniku izlivajući je preko belog platna.
Potrebno je izliti 44 bokala vode, za to vreme uz dete je žena koja vodi obred i koja detetu pokazuje kako da izlije vodu i šta da kaže. Kada se izlije propisan broj bokala, u izdubljenu tikvu stave se dve sveće unakrst, zapale i tikva se pusti niz reku ili potok. Veruje se da koliko tikva pluta nizvodno niz potok, toliko će pokojnik imati vode na onom svetu.
U krevet mu zakucaju ekser da se ne povampiri
Pokojnika tokom cele noći “čuvaju” njegovi najbliži, kao i dalji rođaci i prijatelji. Ranije je postojao običaj ukoliko je pokojnik dugo bio “vezan za krevet” da se ispod tog kreveta ukuca ekser kako se ne bi povampirio.
Kad majka mora da zaigra svadbeno kolo na grobu svog sina
Brak sa pokojnikom bio je ugovoren na godinu dana. Najpotresniji trenutak je bio kada majka pokojnika mora da zaigra svadbeno kolo na grobu svoga sina. Verovalo se da će taj brak biti realizovan u zagrobnom životu. Devojka koja se udala za mrtvog čoveka ima pravo ponovo da se uda, ali će ona, nakon svoje smrti, biti sa svojim prvim “suprugom”. Kako bi priča bila što pompeznija, danas se ovom običaju pridodaju razni detalji koji inicijalno nisu bili deo vlaškog obreda.
Pomana ili u srpskom jeziku pomen
Pomana je nastala iz narodnog verovanja potomaka pokojnika, koji su smatrali, da na onom svetu vlada glad, žeđ, tama, hladnoća i oskudica u svemu. Kako bi od tih pošasti zaštitili pokojnike živi su kroz pomanu želeli da svojim mrtvima pošalje najneophodnije za njihov zagrobni život (hrana, piće, svetlost, štap za odbranu itd).
U stara vremena pomana (odnosno „gozba” za pokojnika) prvobitno se postavljala na mestu gde je čovek izdahnuo, i pružala se u istom pravcu u kome je on tada ležao.
Pomana iz 2017. godine
Sada se postavlja tako da glava gleda kîtra rîsarit („ka istoku“), onako kako pokojnik leži u svome grobu.
U ritualnom smislu pomana se priređuje tako da je u obliku ljudskog tela koje leži, lica okrenutog ka istoku. Osnovni deo pomane je „glava“, koja je okružena određenim brojem kolača — obrednih hlebova sa simbolima koji se zovu zakuańe ili trăbuĭeļe i bez kojih pomana ne može da „putuje“ u zagrobni svet.
Po nekim vlaškim verovanjima pomana se može prirediti i za žive. Tada ovu vrstu pomane neka osoba priređuje sebi za života.
Pomana je jedan od oblika slovenske reči pomen. Ovaj oblik reči poznat je u Bugarskoj, Rumuniji, Galiciji, Malorusiji. Veliki je izazov za nauku da odgovori na pitanje ne samo o genezi i stratumima pomanskog kompleksa vlaške kulture, već i kako je sve to uspelo da se održi gotovo netaknuto od najstarijih vremena do današnjih dana. Pomana se u nauci smatra prehrišćanskim survivalom, protiv koga se katolička crkva borila, dok je pravoslavna crkva tolerisala, čak i kao sastavni deo obreda.
Pomana ima više vrsta, a daju se u raznim intervalima u trajanju od 7 godina. Posle tog perioda pokojnik prelazi u večito stanište, pa je bilo kakav kontakt sa njim onemogućen. Zato ciklus pomana traje samo toliko koliko je duša pokojnika u čistilištu.
Pomana za mrtve
Prva pomana (zvana „pomana će morće”) - daje se na dan sahrane pokojnika i ona je skromnija.
Druga pomana (zvana „s’ mbića” ili „s’ mbota”) - daje se u prvu subotu posle smrti
Četrdodnevna pomana
Šestomesečna pomana (zvana „žumatađan”) - koja se kao što joj sam naziv kaže daje se nakon šest meseci
Prva godišnja pomana - daje se nakon godinu dana. Za ovu pomanu vezuje se i jedan zanimljiv običaj - slanje kreveta pokojniku, odela, lavora i drugih potreba.
Godišnja pomana (zvana „aan”) - daje se svake godine sve do sedme godine. Sedme godine daje se pomana (zvana „pomana mare”) - velika pomana, čime se prestaje sa pomenama određenom pokojniku
Pomana za žive
Vlasi ne priređuju pomane samo mrtvima, već i sebi za života. Ove pomane se zovu kumînd ili sarandar i karakteristične su po velikom broju hlebova. Tako je npr. prema podacima Etnografskog muzeja iz Negotina za kumînd porodice Glišić iz sela Žitkovica u opštini Golubac, priređen septembra 2003. godine, ispekla tačno 2.622 obredna hleba!
Kurir.rs/Wikipedia/Youtube
NE PROPUSTITE
