OVAKVIH ZLATNIKA IMA SAMO 10 NA ČITAVOM SVETU I NA SVAKOM JE LIK OVOG SRPSKOG KRALJA: Imao 5 žena, poslednja mu pobegla u manastir

ČAJETINA - Povodom nedavnog obeležavanja sedam vekova od smrti svetog kralja Milutina, velikog ktitora manastira Hilandar, Sabor manastira je odlučio da izda samo 10 zlatnika sa likom kralja Milutina, jedinstvenih na svetu i da ih dodeljuje onima koje prepoznaje da nastavljaju delo svetog kralja Milutina i ostalih ktitora Hilandara.

Stefan Uroš II Milutin Nemanjić, rođen oko 1253. a umro u Nerodimlju, 29. oktobra 1321, bio je kralj Srbije od 1282. do 1321. i jedan od najmoćnijih srpskih vladara u srednjem veku.

Pripadao je dinastiji Nemanjić. Bio je mlađi sin kralja Stefana Uroša „Velikog“ (1242-1276). Milutin je mlađi brat Stefana Dragutina, kralja Srbije i oblasnog upravnika i kralja Srema.

Od 1282. Milutin je preuzevši kraljevsku krunu postao i glavna linija nasleđivanja u vladarskoj porodici. Tako je on otac kralja Stefana Uroša Dečanskog (1321—1331), deda kralja, a kasnije cara, Stefana Uroša Dušana Silnog (1331—1355) i pradeda cara Stefana Uroša Nejakog.

Tokom njegove skoro četrdesetogodišnje vladavine, Kraljevina Srbija je otpočela svoje značajno širenje ka jugu na račun Vizantije sa kojom je 1299. godine uspostavljena nova granica na liniji Ohrid—Prilep—Štip (koje su držali Vizantinci), čime je srpskoj državi priključen severni deo današnje Albanije i veći deo današnje Severne Makedonije.

Na unutrašnjem planu je izvršio promenu sa raškog skromnog dvora, ceremonija i titula na vizantijsko uređenje s raskošnim dvorom. Podigao je i obnovio veći broj manastira i crkava među kojima se izdvajaju Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Kraljeva crkva u Studenici, Bogorodica Trojeručica u Skoplju, Staro Nagoričane i njegova zadužbina Banjska na prostoru njegove države, odnosno manastirska crkva u Hilandaru na Svetoj gori van njegove države.

Ženio se čak pet puta, poslednji put Simonidom Paleolog 1299. godine i iz tih brakova je imao dva sina Stefana Uroša II i Konstantina i dve ćerke Anu Nedu i Zoricu. Iako je značajno proširio i ojačao srpsku državu i uveo vizantijsko uređenje u nju, nije uspeo da konsoliduje unutrašnje prilike u zemlji, tako da je posle njegove smrti došlo do građanskog rata. Stefan Milutin počiva u bugarskoj prestonici Sofiji.

Milutin je rođen najverovatnije oko 1253. godine, kao drugi sin srpskog kralja Stefana Uroša I i njegove supruge kraljice Jelene Anžujske. Milutin je imao starijeg brata kralja Stefana Dragutina, mlađeg brata Stefana (umro u detinjstvu) i jednu sestru. Milutin je na istorijsku scenu stupio 1267. godine, kada je njegov otac počeo da pravi planove o naslanjanju na Vizantiju i odbacivanju vazalnih odnosa prema Mađarima.

On je tada započeo pregovore sa vizantijskim carem Mihajlom VIII o ženidbi njegove ćerke Ane za Milutina i o njegovom imenovanju za naslednika, umesto starijeg sina i ugarskog zeta Dragutina. Pregovori su otpočeli i na čelu vizantijske delegacije se nalazio Jovan (XI) Vek (vaseljenski patrijarh 1275 — 1282), ali je već u samom startu došlo do razmimoilaženja u stavovima dve strane.

Andronik II je prvo ponudio svoju sestru Evdokiju koja je bila udovica trapezuntskog cara Jovana II (1280—1297). Međutim, ona je svom bratu Androniku poručila da ne želi da se uda ni za Milutina ni za bilo kod drugog jer želi da sačuva uspomenu na svog muža. Car joj nije verovao, a u naučnim krugovima vlada mišljenje da je ona odbila da se uda u jednu varvarsku zemlju. Ona se iz Carigrada vratila u Trapezuntu da pazi na svog sina Aleksija II (1297—1330), koji nije bio u dobrim odnosima sa svojim ujakom Andronikom II.

Njeno odbijanje je dovelo njenog brata u bezizlaznu situaciju jer nije mogao da ispuni svoj deo dogovora. Milutin mu je jasno stavio do znanja da taj čin smatra uvredom i da će na nju odgovoriti ratom ukoliko mu se ne nađe žena među vizantijskim princezama.

Zbog toga je car Andronik odlučio da srpskom kralju ponudi svoju petogodišnju ćerku Simonidu. Milutin je na to pristao, što jasno svedoči o tome da je posredi bio politički brak iz koga je Milutin osim vojne koristi, značajno dobijao i na prestižu. Ovim brakom on je postao zet vizantijskog cara, nije više bio uzurpator severne Makedonije, već je postao njen zakoniti vladar koji je tu zemlju dobio kao miraz, što posebno ističe u svojoj povelji Hilandaru.

Sam zvanični čin je obavljen na ničijoj zemlji na Vardaru posle Uskrsa 1299. godine i tom prilikom su Vizantincima predati:

Ana Terter, dotadašnja Milutinova supruga čiji je brak proglašen nevažećim, jer je u trenucima njegovog sklapanja još uvek bila živa Jelena, prva Milutinova žena.

Milutinov brak sa Simonidom

Kralj Milutin se ženio pet puta, ali je od svih njegovih supruga verovatno najpoznatija vizantijska princeza Simonida. Iako nije uticala na državnu politiku (poput Dušanove Jelene) ili bila veliki dobrotvor (poput Uroševe Jelene), ona se može ubrojati među najpoznatije supruge srpskih vladara u srednjem veku.

Kada ju je otac udao za Milutina 1299. godine da bi sklopio mir sa kraljevinom Srbijom, imala je svega pet godina, dok je njen suprug imao oko četrdeset pet (uzima se da je rođen oko 1253. godine). Bez obzira na jasnu činjenicu da je u pitanju brak iz koristi za obojicu vladara, Milutin je svoju buduću kraljicu dočekao, ne kao suprug ženu ili vladar potčinjenu, već kao sluga gospodara, klečeći pred njom na ničijoj zemlji, o čemu svedoči opis tog susreta koji je ostavio Vizantinac Georgije Pahimer i u kome se, između ostalog, kaže:

„Otposlati su, dakle, sa obe strane taoci i na sredini reke Vardara razmenjeni, a pošto je Srbin predao Kotanicu i Terterovu kćer, a za uzvrat primio carevo dete, otposlato sa najvećom raskoši i pratnjom. I pošto je ohridski arhiepiskop Makarije odslužio uobičajene službe, primila je kćer uobičajene časti, a sam kralj je primio carevu kćer više nego kao suprugu. Jer, dočekao ju je blagonaklono, ne na konju kao što je običaj dočekivati, nego sjahavši kad je prilazila, to jest, kao pred gospodaricom, a ne pred suprugom.”

Sama Simonida je bila neplodna, tako da je njen brak sa Milutinom bio osuđen da se završi bez potomstva, što je postalo jasno kada je ona sazrela (u srednjovekovnom smislu), nakon 1306. godine. Ostaje nejasno da li je ona po prirodi bila neplodna ili je nešto dovelo do toga. Grigora navodi da Milutin nije bio u stanju da se kontroliše i da je već oko 1302. godine konzumirao brak sa tada osmogodišnjom devojčicom. On navodi da je tom prilikom povredio njenu matericu i učinio je neplodnom. Međutim, moderna medicinska nauka smatra da bi takav tip povreda bio koban ne samo po matericu, već i po samu devojčicu. Pored toga i istoričari odbacuju ovu vest kao neistinitu zbog njegovog negativnog stava prema Milutinu.

Njena majka Irina (Jolanda) je od sredine 1303. godine prešla da živi u Solun i njime je praktično samostalno upravljala, nezavisno od svog supruga Andronika II, nezadovoljna zbog njegovog odbijanja da podeli državu među svojim potomcima po zapadnjačkom modelu. Njen boravak u Solunu, doveo je do njenog zbližavanja sa srpskim kraljevskim parom koji je obasipala skupocenim poklonima. Ona je pokušala da svom zetu za naslednika poturi jednog od svojih sinova i Simonidine braće, ali u tome nije uspela, mahom zbog unutrašnjih prilika u samoj kraljevini Srbiji.

Teško je govoriti o bračnom životu i odnosu između Milutina i Simonide, pošto su podaci o tome veoma oskudni. Sama Simonida je 1317. godine pokušala da se zamonaši i na taj način pobegne od zajedničkog života sa njim, ali joj to na kraju nije pošlo za rukom. Te godine je umrla njena majka i ona je otputovala u Carigrad na njenu sahranu, posle čega se zadržala u prestonici.

Na kraju je Milutin poslao po nju srpsko poslanstvo koje je Androniku II jasno stavilo do znanja da će Milutin doći po svoju suprugu, ako treba i oružjem. Car ju je posle toga poslao nazad u kraljevinu Srbiju, ali je ona tokom noćenja u Seru otišla u manastir i zamonašila se. Ona nije to želela da uradi u Carigradu da bi izbegla mogućnost da se taj čin poveže sa njenim ocem i stvori neprilike Vizantiji. Narednog jutra se pojavila pred zaprepašćenim srpskim poslanicima u monaškoj odori. Nezgodnu situaciju je razrešio njen brat, despot Konstantin, tako što je pred svima pocepao njenu monašku rizu i bez obzira na njen plač, naterao da obuče svetovne haljine, posle čega ju je predao srpskim poslanicima.

Ona se posle Milutinove smrti 29.10.1321. godine vratila u Carigrad i zamonašila u manastiru Svetog Andreja, pošto je navodno obećala Bogu da će mu posvetiti ostatak svog života kada je spase života sa Milutinom.

Bez obzira na sve, ona je 1324. godine kada je njen muž kanonizovan kao sveti kralj poslala skupoceno kandilo u Banjsku da gori kraj njegovog groba i zlatovezni pokrov za njega. Ostatak svog života je provela kao monahinja u Carigradu, ali je vreme više trošila na carskom dvoru, nego u samom manastiru. Ne zna se kada je tačno umrla, a poslednji put se kao živa pominje 1345. godine.

Kurir.rs/RINA/Wikiepdia/Youtube