Iako dani više liče na rano proleće nego početak januara, Lozničani koji žele da im bude toplo i spremno dočekaju zimu, koja, valjda, mora jednom doći, posećuju sugrađanina Gorana Gavrića i njegovu tezgu u centru grada, kod svima znanog "pojila".
Tu je on "uparkirao" tezgu i prodaje ručne radove od vune, džempere, jakne, prsluke, čarape, kape, šajkače, košulje, ćilime, narodnu nošnju, sve urađeno onako kako su to činili naši stari.
On veli da iako nema oštre zime i jakih mrazeva, nije baš tako toplo kako se čini, naročito u jutarnjim i noćnim satima, pa se treba utopliti, a od davnina se zna da ništa ne greje tako dobro kao vuna. Stvari su domaća proizvodnja, većina nastaje u Loznici, a ima i džempera sa Zlatibora.
- Najbolje je kad je ovako vreme. Ako je mnogo hladno nema baš puno ljudi na ulici, a kada je sunčano, eto sveta, ide gradom pa svrate. Uvek su najtraženije vunene čarape, zepe, džemperi, prsluci, naročito dugačke vunene gaće, "srpske helanke", a hoće ljudi i vunene majice. Kad se tome dodaju i duge vunene čarape nema zime ni kad stegne jak minus – priča Gavrić čiji roditelji od 1968. žive od ručnih radova, a on se ovim poslom bavi poslednje dvadeset i dve godine, pa prekida razgovor da usluži mušteriju kojoj treba par vunenih čarapa.
On kaže da oni koji provode dosta vremena napolju, kao što su lovci, ribolovci, radnici na građevini, uzimaju dugačke vunene gaće, dok oni koji imaju problema sa reumom i slabijom cirkulacijom pazare vunene majice da spavaju u njima, kao i džempere i prsluke.
- Vuna rešava takve zdravstvene probleme, ne grebe već popravlja cirkulaciju i donosi toplotu. Ko baš ima osetljivu kožu vunene majice nosi preko običnih – priča Gavrić.
Kaže da je bolje nego prethodne dve zime, kada je korona sve poremetila, ali je prometa nešto manje nego pre. Možda bude bolje ovih dana kada u većem broju dođu naši dijasporci koji vole da nabave nešto iz zavičaja.
- Oni često kupuju šajkače, dva-tri komada, nekada dođe i cela porodica pa svi uzmu po jednu. Kupuju ih i navijači da se zna na čijoj su strani. Često ljudi traže i narodne nošnje različitih veličina, od malih za decu na krštenju, do većih za svadbe, dolaze i maturanti, a bogami neko je kupi i sa odlazak za ovog sveta jer želi da ga kao pokojnika u narodnoj nošnji pošalju na večni san. Žene dosta kupuju zimske vunene kape, sebi, ali i muževima. Uglavnom ono što ljudima treba ovde i nađu da se utople, bukvalno od glave do pete – kaže on.
Na pitanje ima li odevne vunene stvari baš "za sve", on uz osmeh kaže da u ponudi ima čak i nak*rnjak.
- Kako da ne, pa to je u redovnoj ponudi. Imam ih svih veličina i traže ih mušterije. Uglavnom kupuju za rođendane, ali oni koji su izloženi hladnoći kao nekada čobani u planini, znaju da se on odavno koristio i štitio taj "region" tela, imao je konkretnu svrhu dok je danas uglavnom to štos–poklon - kaže Gavrić.
On na radno mesto dolazi dobro odučen, nosi i šubaru, a kaže da mu za raspakivanje robe ujutru, i pakovanje pre odlaska kući, treba po sat i po, do dva, tako da se dobro ugreje. Ostatak rada stoji, šeta, ako je hladno malo pocupkuje i uslužuje mušterije. Veruje da će uvek biti onih koji znaju vrednost vune i da od nje ništa bolje ne greje.
T.Ilić
NE PROPUSTITE
