Mali sobičak tokom zime greje kada ima drva, a uglavnom ih nema. Kuća je bez kupatila, a na njegovoj trpezi samo su hleb, krompir i pasulj. O mesu može samo da sanja. Tokom leta jedini prijatelji su mu pacovi i zmije koje mile po dvroištu.
U ovakvim uslovima živi Živko Vasić Džidži iz Gnjilana (72), koji je posle bega sa Kosova i Metohije 1999. godine, sa suprugom našao utočište u vikendici rođaka na periferiji sela Strojkovce kod Leskovca.
U međuvremenu je ostao i bez životne saputnice, pa sada od samoće, gladi i hladnoće beži u grad kod jednog jedinog prijatelja, da se izjada i ogreje.
Živko Vasić je diplomirani profesor istorije. U Gnjilanu je živeo sa mnogobrojnom porodicom, pisao poeziju koja mu je i danas uteha u usamljeničkim danima, amaterski se bavio glumom, a bio je i dopisnik „Jedinstva“.
Rat je, kao i mnogim njegovim sunarodnicama sa Kosova iz korena promenio život. U Leskovcu nije mogao da nađe posao iako tada u punoj intelektualnoj i fizičkoj formi.
- Rođaka moje supruge ustupila nam je jednu sobu u vikendici u Strojkovcu, pa iako je bila i ostala neuslovna za život, mi smo bili srećni. Živeli smo od pomoći izbeglicima i velike familije, sve u nadi da ćemo i mi ovde naći svoje mesto pod suncem, odnosno, da ćemo dobiti posao, ali nismo - priča za portal Jugmedia svoju tužnu životnu priču čovek, koji se razboleo boreći sa nemaštinom.
Došao je i dan za penziju, ali kako je imao nepotpuni radni staž, ona je bila minimalna.
- Posle svih nedavnih povećanja, moja penzija je danas 22.000 dinara. I to bi bilo dovoljno da ona ne ode na kredit koji sam podigao supruzi da bi podigao spomenik, da plaćam struju i kupim drva. Kad sve te dažbine platim, i kad izdvojim po 6.000 za lekove meni ne ostane skoro ništa za život. Ranije mi je pomagala familja, ali sam sve bonove istrošio. Sada nema ko da mi otvori vrata. Komšijama sam, dok sam bi mlađi, pomagao oko poljoprivrednih i kućnih radova, sada mi svi okreću leđa. Živim kao pustinjak - priča profesor.
I to nije jedina trenutna nevolja ovog čoveka kome, govoreći tiho, povremeno sklizne suza niz lice.
Već godinu dana nije imao novac da plaća kiriju za onu sobicu koju koristi, pa naslednici vikendice najavljuju otkaz.
- Možda zbog duga, a možada i hoće da prodaju vikendicu, kako sam načuo, što je njihovo pravo. Ali ja zaista ne znam gde ću posle, praktično ću ostati na ulici. Plaćao sam po 3.000 dinara kiriju, a u Leskovcu bi to bilo ko zna koliko. I tako sam stojim pred sobom i gledam u ambis.
Centar za socijalni rad u Leskovcu mu je jednom dao jednokratnu pomoć. Osim toga, tvrdi, od leskovačke lokalne samouprave nije tražio pomoć.
- Čuo sam da grad ima stanove za socijalne slučajeve. Pokušaću da dođem do nadležnih, pisaću molbe, ali sam takođe čuo da ima mnogo slučajeva sličnih mojem. Pokuašću, pa šta mi bog da - skrušeno povija glavu.
Pesme piše, ali nema novca za štampu
Jedino u čemu se u izbeglištv, u svojoj rođenoj domovini snašao, jeste poezija. Član je nekoliko udruženja književnika, izdao je tri zbirke pesama, a u rukopisu su još dve. „Nema novca za štampanje“, veli i priseća se zlatne značke sredinom devedesetih godina prošloga veka za sveukupan doprinos kulturi, koja se negde zagubila pri bežaniji sa Kosova.
I dok sedi u kancelariji svog prijatelja, za koga kaže da mu je jedina moralna ali i finansijska podrška, gleda u njega sa zahvalnošću, a prijatelj odmahuje rukom, želeći da taj deo izostavi. Posle pola sata oblači pohaban kaput, stavlja kapu na glavu i žuri, da ne zakasni za autobus.
- Idem u hladnu sobu. Nema više drva, kupio sam bio kubik i po, štedeo, ali izgorelo. Tako, pokrijem se jorganom i čitam knjige ili pišem, no ruke mi se zalede - priznaje dok teško pravi nekoliko koraka, jer uz svu muku, ima i nekoliko hroničnih bolesti.
Ne želi da prosi, ali teškom mukom, ostavlja svoj broj mobilnog telefona, koji je bio u modi početkom ovog veka: 064/4660917 i svoj tekući račun: Poštanska štedionica: 200-125404383-15 ako je neko u mogućnosti da pomogne.
Kurir.rs/Jugmedia
NE PROPUSTITE
