Za čuveni burek, koji decenijama izlazi iz pećnice pekare „Dine“, ne postoji Leskovčanin koji nije čuo, a zahvaljujući kvalitetnim namirnicama, odnosno dobrom brašnu, domaćem siru i tamnozelenim listovima spanaća, ovaj specijalitet od testa iz Leskovca sitgao je čak i do Švedske i Italije.
Sve je počelo još davne 1976. godine, kada pekaru otvara tadašnji leskovački staklorezac Kostadin Mihajlović u Ulici Južnomoravskih brigada, poznatijoj kao Niškoj, uz pomoć „štapa i kanapa“, kako kaže njegova ćerka Marina Nikolić, koja je nastavila da se bavi ovom poslom.
„Početak je bio mnogo težak, mukotrpan sve je bilo uz pomoć "štapa i kanapa" i kroz improvizaciju. Tada smo se svi uključili, imala sam oko 15 godina, sestra je dve godine mlađa, ručno smo mesili testo, nije bilo kao što je danas“, priča Marina.
Zbog ovog jela od testa vrlo brzo od otvaranja počeli su redovi ispred pekare. Leskovčani su iz svih delova grada dolazili kako bi okusili Dinetov burek, a pojedini su čak kupovali četvrtinu više, da bi odneli svojim ukućanima.
„Kada smo počinjali i bili jedine buregdžije, za vreme školskog odmora deca iz obližnje škole su dolazila kako bi kupovala. Iako smo tada radile mama i ja, nismo imale vremena da sečemo u toku prodaje, već bi prethodno sve pripremile i naređale i kada dođu deca, samo smo pakovale i prodavale“, seća se ona.
Uz naporan, predan i marljiv rad, ovi vredni ljudi su pored bureka sa sirom i spanaćem, počeli da prave i burek sa prazilukom, mesom i pečurkama, a dosta kasnije i posne pite.
Vešte i zlatne ruke dvojice majstora, koji ručno izrađuju kore, kao i posvećenost dveju žena ovom poslu, rezultaralo je da se dnevno proda više desetina tepsija bureka, zbog čijeg ukusa i mirisa se mnogi vraćaju.
„Imam mušterije koji su iz Italije i Švajcarske i koji se vraćaju po burek, jer ih evocira na detinjstvo, podseća ih na školske dane i kad dođu, kažu da su željni samo pljeskavica i Dinetovog bureka. Često dolaze i studenti koji studiraju u Beogradu, nakon toliko godina, ostvarili smo jedan prisan i blizak odnos“, priča Marina za portal Jugmedia.
Kako kažu, sir, koji nabavljaju nije industrijski, već domaći, iz sela: Barje, Bunuški Čifluk, Šišince, ali i Bačevine i Medveđe.
Iako je najbolja satisfakcija da dobro rade svoj posao to što se kupci vraćaju po još koju četvrtinu, ipak najslađa nagrada, a i najiskrenija jeste ona koja stiže od najmlađih.
„Imam dečaka, koji godinama dolazi kod nas, dve godine ništa nije želeo da jede, roditelji su svaki dan svraćali i uzimali mu burek“, kaže Marina kroz osmeh.
A zbog velike ljubavi prema ovoj hrani, koju ovaj dečak svakodnevno jede, on se nedavno odlučio na neverovatan potez, na koji su svi bili ponosni. Naime, mališan je poželeo da svoju omiljenenu pekaru odlikuje medaljom „za najbolji burek“, te je svoje priznanje lično odneo, predao i fotografisao se za uspomenu.
„Oni su kupili medelju i doneli nam. Kada je došao, uvela sam ga da vidi kako se pravi burek, kasnije smo se fotografisali sa medaljom, okačio mi je o vrat“, objašnjava Marina.
Planove za budućnost nema, jedina želja joj je da njena deca, koja žive i rade u Beogradu budu srećna. Dok se njena ćerka bavi filmskom režijom, sin je u IT sektoru i on je, prema Marininim rečima, naučio sve postupke prilikom pripreme bureka, kao i administrativni deo posla.
„Radnju vodim ja, pomažu mi zet i sestra. Ćerka neće nastaviti da se bavi ovim poslom, a sin je naučen sve, od zamesa do knjigovodstva“, objašnjava.
A kupci samo pristižu...
„Mi smo komšije i redovno smo ovde, čim sam se vratila iz inostranstva, došli smo na burek, koji jedemo već godinama“, kaže Tanja, dok njen suprug Neša dodaje da u Slovačkoj, koju redovno posećuje, nema dobrog ni bureka, a ni jogurta.
Kurir.rs/Jugmedia
NE PROPUSTITE
