Maja je sa porodicom živela u Austriji, ali su pre par godina odlučili da dođu i započnu život na selu u Srbiji.
Ona je 2000. godine napustila Srbiju i otišla da živi u Austriji gde je upoznala supruga. Rodila je dvoje dece i onda su 2020. godine kupili imanje na oborncima Povlena. Preselili su se 2021. godine.
Prelomni trenutak
- Želja se kod mene rodila sa rođenjem prvog sina da odem u selo i da počnemo da se hranimo zdravo. Korona je bila zadnja kap koja je samo rekla okej, ili sad ili nikad. Za slobodne ljude je teško biti u kući, za mene je to bilo teško, da mi neko kaže šta smem, a šta ne smem - priča Maja.
O procesu pronalaska imanja i preseljenja
- Mi smo upoznali dečka koji je iz Kosjerića i koji je kum sa čovekom koji nam je prodao imanje. Tri smo samo imanja videli, da li je idealno, niko ne može da nađe idealno. Ako čovek voli selo nije teško naći, samo treba imati prioritet. Sa čoveka, na čoveka, i došli smo do imanja.
- Beč je zeleni grad ali je opet grad. Mi smo zadnjih godina živeli u predgrađu Beča, imali smo kućicu, dvorište, imalo je to neku predigru za ovo selo. Beč je divan grad ko želi da svaki dan ide kroz gužve, da se cima. Sa decom mi je bilo bitno da se sklonim od tih raznih stvari koje se dešavaju, ali to je to.
Ima svoju baštu, mir, životinje i šest izvora vode. Posle dve godine koje je provela na selu kaže da nema želju da se vrati u Austriju.
- Ne bih se vratila, ni jednog momenta nisam pomislila. Nisam od 2021. otišla tamo, uopšte nemam želju, priča Maja za Jutjub kanal "Povratak na selo."
Koja je razlika između Austrije i Srbije u selu
- Sela su njihova bogata, tako sve funkcioniše, ovde... Ovde se ljudi muče i nešto pokušavaju ali ovde je prirodnije, tamo je sve previše sređeno, to nekad postane kao da nisi ni u selu. Sve je nekako isto kao u gradu, samo eto možda imaš stoke. Oni su infrasturkturom i svime, na drugom nivou. Ovde ljudi na selu rade štapom i kanapom.
- Poenta u selu je da ovde svako nekome nešto duguje i to je najveći problem. Ljudi čine jedni drugima i onda očeluju nešto za uzvrat. Ako mi ne kažemo da smo kvit, stalno imamo osećaj da nekome dugujemo nešto. Nikome ništa ne dugujem, nikome ne odgovaram i mogu sama sve da uradim - priča ona i dodaje:
Mi ovede nemamo ni rodbinske ni političke veze, niko sa nama ne može da upravlja, a sa ostalim ljudima upravljaju. Moraju da igraju igru.
Kaže i da ne zna zbog čega se ljudi plaše života na selu.
- Mislila sam da u selu čovek ne može da umre gladan. U gradu mislim, da i te kako može da se umre gladan. Živela sam u gradu koji ima najviše beskućnika. Ne znam što se ljudi plaše sela, možda zbog odgovornosti jer si samo ti odgovoran. Ali treba da shvate da kako rastemo da moramo da privhatamo odgovornost.
Planovi za budućnost
- Turizam je ono što bismo mi verovatno najbolje mogli i umeli. Stočarstvo i poljoprivreda nisu sigurno, samo turizam. Mogu da budem bezobrazna i da kažem da koristimo grafički dizajn kao izvor prihoda ali poenta je u tome da sve što mora da se kupi u marketu ja probam da proizvedem, a da turizam bude nešto što će supruga da oslobodi od posla. Ljudi vole da dođu u selo, vole etno, ali treba imati i gde staviti te turiste.
Raši za posao treba samo dobar internet i malo mira
Njen suprug Raša je grafički dizajner i sve što mu treba za posao je internet i mirno okruženje, nije u obavezi da bude u kancelariji što mu je dodatno olakšanje.
- Ne mogu tačno da odredim koliko, ali stalno je pričala kako želi da dođe da živi na selu. Ne znam da li je bilo klasično ubeđivanje, trajalo je ali sam brzo presekao kada sam video kolika je to njena želja. Nisam se pokajao, ne mogu to da kažem. Sve je ovo novo i zanimljivo, drugačije od onoga kako sam živeo. Da je teško, nije lako, ali je lepo.
- Iz moje perspektive, prvo što sam primetio jedan vikend je kako sve zaraste i onda mora da se kosi. Jedne subote sam ustao i trimerisao, radim, radim i onda pomislim kad sam neki posao radio subotom i onda sam se osećao super, ispunjeno i zadovoljno. Ume da mi bude teško jer radim svaki dan i odna im a još posla koji treba da se obavi, a nisam baš voljan, ali postoje stvari koje su zanimljive i nisam se sa tim sretao.
Ovde sam naučio da lupam čekićem, da burgijam, kopam, što sumnjam da bih ikad naučio da sam nastavio da živim onako.
"Nemaju prisnost, nema ko da ti dođe na kafu"
Majin suprug Raša kaže da ima dosta razlike u načinu života, a ono što Austriji nedostaje jeste i prisnost među ljudima.
- Nisam rođen u Austriji, iskreno, mi smo napravili prelaz, iz Beča se preselili tamo u manji grad. Infrastruktura sela je neuporediva, oni ulažu godinama, tamo je seljak gospodin čovek, to je bitna razlika. I najbogatiji ljudi su seljaci. Njihovi domaći proizvodi su skuplji za 30 odsto nego u prodavnici. Ali nema prisnosti, to je nešto od bitnijih stavki. Nema da ti neko naleti na kafu, to se tamo sve ugovara i bude ti čudno ako ti neko zazvoni na vrata a nije ti najavljen.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
