DEDA JOJ 6. APRILA SRAVNIO BEOGRAD I STRELJAO 100 ZA 1, A ONA SE ZAMONAŠILA USRED SRBIJE: Unuka generala Lera uzela ovo srpsko ime

General Fon Ler ostaće upamćen po rečenici: „Gađajte im biblioteku, da im se seme zatre!”

- Već tridesetak godina živim u Srbiji, u svojoj duhovnoj otadžbini u srpskom manastiru Soko - kaže mati Jovana. Niko me nije ni popreko pogledao, iako je moj deda bombardovao Srbe!

Iako svi znaju da sam, ni kriva ni dužna, potomak nemačkog generala Aleksandra Lera, za protekle tri decenije, koliko sam monahinja, nikada u Srbiji nisam doživela nikakvu neprijatnost. Niko me nije ni popreko pogledao, niti mi je uputio bilo kakvu ružnu reč. Pre bih rekla da osećam neku dodatnu toplinu i srdačnost u ophođenju, kao da ovaj narod velike duše i srca, na diskretan način želi da kaže: Ma znamo mi da ti nisi ništa kriva, osećaj se slobodno. Mi te volimo, govorila je ona za Novosti pre dve godine.

- Voljom Božjeg promisla, ja imam dve otadžbine: Nemačka je fizička, a Srbija moja duhovna otadžbina – kaže monahinja Jovana. – Kao što je po istinitim rečima Gospodnjim: “Duša pretežnija od tela”, tako je mome srcu bliža moja duhovna otadžbina Srbija.

Od njega sam slušala o jednom narodu koji je u Drugom svetskom ratu izvojevao najveću pobedu: “Pobedu duše, pobedu srca i poštovanja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi.” Jer, kad je rat završen i kad su pukle logorske žice, na nemačkoj zemlji se našlo 5.000 živih srpskih kostura. Svi su očekivali njihov opravdani gnev i osvetu, jer su nemački vojnici u njihovoj zemlji ubijali sto Srba za jednog nemačkog vojnika. To se nije desilo. Naprotiv, oni su milovali nemačku decu, davali im bombone, razgovarali sa Nemcima kao sa svojom braćom…

Zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtnoj postelji bila Srbija

Tek tada je, kaže mati Jovana, svima postalo jasno zašto je veliki Gete učio srpski jezik, zašto je s tolikom ljubavlju i poštovanjem primao i podržavao Vuka Karadžića, i zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtničkoj postelji bila: “Srbija”.

– Naš pastor nam je govorio o srpskim junačkim epskim pesmama kao najvećem kulturnom blagu Evrope i sveta – priča naša sagovornica. – Više ih je prepričavao i skretao pažnju na to da su one neprevodive i da se jedino mogu razumeti na srpskom jeziku. Savetovao nam je da učimo srpski jezik, kako bismo se uverili u tu svojevrsnu čaroliju umetnosti pred čijom lepotom se do zemlje poklonio vajmarski genije.

Mati Jovana kaže da je to u njoj rodilo želju da upozna “taj mali veliki narod i da se približi njegovom duhu i kulturi”. U manastiru Himelstiru kod Hildeshajma prvi put je ušla u pravoslavnu crkvu i prisustvovala svetoj liturgiji, koju je tada služio vladika Lavrentije, tadašnji srpski episkop za Zapadnu Evropu i Australiju.

– To je bio neopisiv i nezaboravan događaj – seća se mati Jovana. – To je bilo moje duhovno začeće. Moje pravoslavne blagovesti. Tada sam našle sebe i svoj novi dom. Na zemlji i na nebu. I ukoliko bi trebalo da označim najvažnija ili, laički rečeno, najsrećnija tri dana u svom životu, to bi bili: prvi, kad sam prihvatila pravoslavlje kao svoju veru. Drugi: kad sam posle više godina iskušeničkog života primila monaški čin i svoje svetovno ime Sibila promenila u monaško Jovana. I treće: kad sam dobila srpsko državljanstvo.

Nikad neću zaboraviti dan kada se, posle uobičajenih dugih birokratskih procedura, u mojim rukama našla draga srpska lična karta. To mi je bilo uzvišenije nego da sam dobila diplomu Oksforda ili Sorbone. I gle paradoksa! To je bilo u ono vreme kada su mnogi u ovoj zemlji sanjali o tome da dobiju nemačku vizu ili pasoš i da odu odavde.

Mnogi je, kaže, pitaju šta ju je tako snažno privuklo pravoslavlju. – Na prvom mestu, lepota pravoslavne svete liturgije i ostalih svetih bogosluženja – kaže naša sagovornica. – Zatim pravoslavni smisao monaškog postriga, posta i vrlinskog podviga u hrišćanskom životu, ali i pravoslavna umetnost, ikonopis, drevne freske i pravoslavna duhovna muzika, a iznad svega, lepota srpske svetosavske duše i lepih srpskih narodnih običaja. Naročito harizma krsne slave. Ja sam izabrala za svoju krsnu slavu praznik Sveta tri jerarha, 12. februara. Slavim svečano i toržnstveno kao prava Srpkinja.

Njena neobična životna sudbina podstakla ju je da se pozabavi odnosima Srba i Nemaca kroz istoriju. U Srbiji se, priča nam mohaninja, spominje da je Stefan Nemanja u Nišu dočekao Fridriha Barbarosu na trećem krstaškom pohodu, i da je nemački vojskovođa za trpezom jeo prstima a Nemanja zlatnim escajgom.

– I to je činjenica – kaže mati Jovana. – Međutim, malo je poznato ono važnije, da je Barbarosa oboleo na tom putu od teške bolesti i da ga je Sveti Sava, tada princ Rastko, iscelio od bolesti svojom usrdnom molitvom. Veliki srpski vojskovođa Pavle Jurišić Šturm bio je nemačkog porekla, a slavni srpski komandant Živojin Mišić bio je oženjen Nemicom Lujzom. Nikada, razume se, ne zaboravljam onu drugu, tamnu stranu medalje, velike zločine i krvoprolića koje su nemački okupatorski vojnici u više navrata činili po Srbiji. Stidim se i lijem gorke pokajničke suze i prinosim Gospodu molitve za moje sunarodnike zbog njihovih teških zločina i nedela.

Gospod ju je, nastavlja mati Jovana, doveo ovde u ovu mučeničku i svetu zemlju, po kojoj je vojska njenih predaka rušila gradove i sela, pljačkala i ubijala, počinila nezapamćene zločine nad srpskom nejači, sejala strah i smrt, žarila i palila…

– Od tog plamena ostao je sada samo jedan slabačak plamičak, ja, smerna monahinja Jovana, koja gorim kao kandilo pred ikonom Srbije i prinosim suzne molitve u znak pokajanja za sva sagrešenja nemačkog naroda, koji mi je podario fizičko trošno ljudsko telo, a za napredak, sreću i blagoslov mog divnog srpskog naroda u kome sam se duhovno rodila, koji mi je podario večna i neprolazna nebeska blaga – govori mati Jovana.

– Svakodnevno blagodarim Gospodu na tom velikom daru, i srpskim svetiteljima i prosvetiteljima – Svetom Savi i Svetom vladici Nikolaju, čiji me svetli primeri i dela vode i rukovode u mome duhovnom životu u pravoslavlju.

"Nemci cene Srbe, ali ih ne vole"

Jovana, kako kaže, želi da podseti njene drage Srbe na jednu osobinu nemačkog naroda kada su u pitanju odnosi prema Srbima i ostalim narodima, koju je tačno uočio Sveti vladika Nikolaj, koji je dobro poznavao duh germanskog plemena.

– Nemci cene Srbe, ali ih ne vole. Nemci ne vole one narode kojima se dive. Tu su, pored Srba, Francuzi i Englezi. A one koje vole, njih preziru. U tu grupu spadaju Hrvati, Bugari, Italijani… Potomci starih tevtonskih ratnika preziru podanički mentalitet fukare. Rusa i Amerikanaca se plaše. Svaka ptica ima svoga kopca

Bilo kako bilo, već sa 24. godine, Lera opet susrećemo na ovim prostorima kako uhodi srpske položaje koje bi u slučaju rata trebalo bombardovati iz vazduha. On je tada prepešačio Banat, dobro upoznao teren, pa tako i sačinio prve topografske karte koje su austrougarski piloti koristili tokom Prvog svetskog rata. Otuda i objašnjenje kako to da je Saša uz ruski, rumunski i mađarski jezik odlično vladao i srpskohrvatskim.

Po završetku Vojne akademije u Beču i takoreći odmah po izbijanju Velikog rata, eto Lera opet na ovoj geografskoj širini, u svom prvom borbenom letu u životu, koji je napravio 31. avgusta 1914. godine upravo nad Beogradom, a sa nepunih trideset leta, on već komanduje i austrougarskim bataljonom – opet i baš protiv Srbije.

Novinari su pre nekoliko godina pronašli verovatno jedinog živog Lerovog potomka, 65-godišnju unuku Sibilu, koja je, iako potiče iz stare aristokratske nemačke porodice i po rođenju pripada protestantsko - evangelističkoj crkvi, primila pravoslavnu veru svoje prababe Katarine i kao monahinja, sa novim imenom Jovana, danas živi u ženskom manastiru Soko podno Sokolskih planina u blizini Ljubovije.

Otuda mnogi istoričari tumače, oslanjajući se na proverljive istorijske podatke, da je Ler, baš kao i mnogi najviše rangirani nemački oficiri nosio bolne uspomene sa ovih terena, i u tome vide uzrok želje i naročitu motivaciju za osvetom i nečovečnim razaranjem Srbije u Drugom svetskom ratu.

Tako da nema mesta ni relativizaciji – da li je Ler lično naredio uništavanje jugoslovenske prestonice. Naime, istorijske sveske “Srpsko nasleđe“ sadrže i podatak da nemački Savezni arhiv čuva originalni dokument – izdiktiranu i Lerovom rukom potpisanu „Zapoved za vođenje vazdušnog rata”, kojom je naredio bombarderima i lovcima Vazduhoplovne flote, 6. i 7. aprila razaranje Beograda velikim napadom. Kako navode istoričari, i sam naziv te operacije – „Strafgericht” (kazna) – jasno određuje prirodu namere, dok su prilikom bombardovanja nemački piloti imali zadatak da izbegavaju jedino uništavanje uređaja za snabdevanje i industriju, jer je trebalo zemlju prisvojiti za njihove vlastite svrhe. Opisujući samo bombardovanje Beograda, kojim je komandovao, Ler ističe da je jugoslovenski otpor bio umešan, veoma hrabar i da je ometao jedinstvenost napada, a da su jugoslovenski avijatičari bili vešto vođeni.

Život završio u Beogradu, gde je i streljan 1947.

Komandant jugoistoka nemačke vojske u Drugom svetskom ratu, možda i najveći balkanski zločinac nacističke nemačke Aleksandar Saša Ler, u ratnim danima general izuzetnog autoriteta i od najvećeg Hitlerovog poverenja, kako je počeo svoju vojničku karijeru, u Srbiji, tako je i život završio upravo u Beogradu. Osuđen za ratne zločine, streljan je 26. aprila 1947. godine, ni u jednom trenutku ne pokazujući kajanje..., pisala je beogradska Politika 6. aprila 2019.

Kurir.rs/Novosti/Politika/Svi Srbi u Parizu